„Дошла су друга времена, деце је све мање, а паса све више“

Окупали смо се западним отпадним водама колико се ни наши преци нису облили крвљу и сузама.

Толико смо се угледали на модерне европејце који су одавно објавили рат породици, да за њима каскамо к’о сенка пса за псом. Погазили смо све оно што је нашим прецима било свето и зато смо сами погажени.

Само у последњих 100 година водили смо 8 ратова у којима је за одбрану отаџбине животе положило преко 4 милиона Срба у најбољем репродуктивном добу.

Данас, на 5 континената живи Срба скоро колико и у Србији, али Срби у расејању су само прве генерације које полако изумиру, њихова деца и унуци имају пасош оне земље у којој су рођени. Протекли XX век представља затирање српског народа кроз плански геноцид. Уласком у ХХI век настављени су модерни ратови без метка, али доста крвавији него сви претходни заједно.

Некад смо очекивали ко ће нам забити нож у леђа, али су нас временом научили да убијамо сами себе, јер џелати више неће да прљају руке. Водећи се подвалом братства и јединства и градског спавања на клупи, од 1945. године па у сљедећих по’ века у Србији је из села у град пресељено преко 8 милиона људи. У другим деловима света такав процес би трајао најмање 2 века.

Под плаштом индустријализације догодила „цивилизацијска револуција“ која је променила пољопривредников поглед на свет. Она је децу сељака одвукла у градове и направила од њих радничку класу, од богатог сељака створен је сиромашан грађанин који нема времена ни за самог себе.

После Другог светског рата по свим болницама у Србији и Црној Гори постављене су да раде часне сестре фрањевке, да шире католичанство, раде на стерилитету свих виђенијих Срба и на крађи деце. Прва пријава због сумње да је лажирана смрт новорођенчета поднесна је још 1947. године у Крагујевцу. Србију тако до данашњег дана бије глас Елдорада за куповину деце.

Расељавање је послужило и да се на КиМ забрани повратак 200.000 Срба док се истовремено у њихове куће населило 300.000 Албанаца. Све републике су добиле јасно дефинисане границе само је Србија остала са две аутономне покрајине, што значи да ће бити онолика колико јој преостане територије када се сви други намире. У то време Срби су били други најздравији народ у Европи, одмах после Финаца, и данас смо други, али по смртности од кардиоваскуларних болести, одмах после Руса. Данас су се тзв. Албанци увећали за 700%, Румуни 50%, Бугари 40%, а једини народ који је у изумирању је српски народ. Ипак, градови у Србији су све теснији да би примили све већи број придошлица. Престоницу Београд данас мучи пренасељеност и незапосленост, док српска села изумиру.  По градским улицама и трговима се вуку бескућници и пси луталице а сеоске куће пусте пропадају без домаћина.

Данас расте број становника само у 3 наша највећа града, Београду, Новом Саду и Нишу.  Али још више расте број становника и у Новом Пазару, Тутину и Сјеници као и општинама на југу Србије, где живе неки други људи… Брзина којом се смањује број становника Србије је утростручена у односу на период од 1990. до 2000. године. А све је још офанзивније кренуло баш од октобра те 2000. године и операције након које је наметнуто да Србима заувек морају руководити потомци усташко-комунистичких функционера. Срби су овде дочекани и развојем технологије и роботизације где ће радници временом постати скоро непотребни па се цело друштво морало прилагођавати неком новом добу. Добу звано „планирање породице“ тј. европски систем „ово дете оћу-ово нећу.“ Тако су легализовани центри за абортус у Србији, они су само у посљедње 23 године убили преко 7 милиона Срба. То значи да се сваке године у Србији убије град величине Новог Сада. Још сликовитије, данас се у Србији само у једној години убије више деце него што их је убијено у логору Јасеновац за цело време његовог постојања.

Или да објасним овако, у Србији је од 2000. године па до данас убијено дупло више Срба неко у свим ратовима ХХ века, и то у мајчиној утроби. Свет се код нас брзо свео на своју колонију, довео је наркоманију и проституцију а младост одвео у понор. Друштвеним инжењерингом изопачио је људску природу и преобликовао идентитет једног целог народа уз помоћ медија и разних НВО. Зато је народу битније шта се дешава у кући Великог брата него у властитој. Ко би пре десетак година рекао да ће се овде чекати црни петак а Велики бити проглашен за дан „лизања кашичице.“

Оно што у посљедњих 10 година забија задњи ексер у српски ковчег је промоција хомосексуализма и савременог помодарства. Тако смо у недељу видели Ану Брнабић и њену партнерку које на гласање долазе са својим сином. Како су га добиле не знамо, али знамо да на листи за коју су гласале нема нити једног јединог Србина. Ту су све саме усташе, комунисти, хомосекуалци и шћиптари.

Након свега што су преживели Србима је сад наметнуто да се кољу и због животиња, а то помодарство створено је преко појединих „удружења за заштиту животиња“ која су само вртешка разних НВО које преко „крзнених бебица“ извлаче новац од наивног народа. У суштини нико од њих никад није купио ни најефтиније грануле нити се икад одазвао позиву за неку напуштену животињу. Они се баве стварима као што је случај из Зајечара где су пре 4 дана по њиховом деца наводно убила пса тако што су му залепила петарду у уста. Кад се доказало да нису, они су се само оградили да је бацање петради свеједно недопустиво. Али већ је било касно, српско дете је проглашено за монструма, то га је научио отац жељан крви, пуцања и ратова. Запенили јуришници са ставом „ма неће, само се игра, није пас крив до власника је, први су га дирали“, децу су већ разапели.

Коментар и њихов став шта би они деци урадили да их се докопају шака.

Кажу да онај ко не воли животиње не воли ни људе, међутим, ја сам давно приметио један скоро застрашујућ образац понашања. Највећи „љубитељи“ животиња мрзе људе, па чак и децу. Данас је нормално када у дечијим колицима гураш кера и питаш се где је Марија Шерифовић купила сина. Нормално је и гробље за кућне љубимце на Новом Београду у Блоку 51 са зградом од 300 квадрата, паркингом за 20 места, крематоријумом за животиње, просторијом за израде биста и споменика, те 2.000 гробних места. Нормално је да се људима прети да ће им се ископати чланови породице ако не плате одржавање гробља, а 2 милиона евра се улажу за псећа гробља. Нормално је и да се покрене петиција да се не успава пас који је дан пре тешко растргао дете, а то дете се и не помене. Нормално је кад пас у Лакташима жени откине руку а разна удружења за „заштиту животиња“ на гиљотину ставе ловца који је убио пса како би јој спасао живот. Жену, доживотног инвалида нико и не помене. Нормално је да за време тзв. Ковйда 37.000 грађана потпише петицију која им је омогућила да могу шетати псе 7 пута у току недеље за време трајања полицијског часа и осми пут гратис недељом. Док за шетњу деце није скупљен ниједан потпис.

Све је овде нормално осим кад станеш у заштиту детета и ставиш га испред пса, онда си ти ненормалан.

Тако је хорор роман по сценарију Стивена Кинга „Гробље кућних љубимаца“, добио свој наставак и у Србији. Све се ово дешава због тога што је у свету страховита промоција кућних љубимаца и потреба да се они третирају као људи. Животиње су постале људима замена за човека а кућни љубимци створили су једну потпуно нову генерацију којој је битнији педигре од сопственог народа. Јасно је да данашње генерације не само да воле животиње већ су и опседнуте њима. Створена је нека нова емотивна култура према кућним љубимцима, тачније опседнутост људи кучићима и мачићима која је постала помама.

Овај модел се из дана у дан утувљује људима у главу, да су кућни љубимци у реду а људи нису.

Али то је само манипулација душама рањених људи, да човек због тога буде спреман ударити на брата па и на дете. Због тога се данас стално и форсирају емисије о кућним љубимцима, где се стално подстичу људи да усвајају животиње како би запоставили људе. Прича је увек иста, постоје зли људи који се свирепо односе према животињама, и постоје они дивни који спасавају та недужна бића. Ту причу кроз своје махом намештене слике и снимке данас потпаљују поједини „заштитници животиња.“

Сетимо се само екстремног хулиганског удружења „Левијатан“ које је одузимало само расне псе у свом Ламборџинију. То удружење више и не постоји али Ламборџини итекако постоји. Купило га је 200.000 пратилаца њихове странице, јер ко се се не би растопио и уплатио који евро кад види тужне очи „злостављаног“ кучета.

Душко Радовић је давно написао: „Дошла су друга времена, деце је све мање, а паса све више. Пси су углавном расни, а деца су наша, домаћа и дивља.“

Он је писао а ми се требамо запитати ко ли овде уопште има право на живот, чија ли ће гробља у будућности бити посећенија, људска или псећа, који је то пут којим се крећемо и где нас он води.

Ко ли ће преживети у овој сатанској обмани…

Аутор: Деки РС

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!