Domaći „istorijski“ falsifikat(or)i
Saša Borojević (1973), „srpski menadžer, preduzetnik i društveni aktivista“ (https://sr.njikipedia.org/njiki/Saša_Borojević), vlasnik desetak škola, akademija, ulepšavaonica i sličnih igračnica, u tekstu pod naslovom „Đorđe Vajfert bio je nemački Jevrejin (Aškenaz), osnivač više masonskih loža u Srbiji“ (https://njnjnj.viber.com/invite/fa317bd8522979ee923f69e586da230d16f137a900d90a29452d0aa6f24a4b73/4), uverava nas, pomalo i nepismeno (šta ćeš, ima čovek desetak škola i akademiju), da je naslovljeni Vajfert „postavio sve Jevreje da budu ministri u vladi za vreme vladavine jevrejske porodice KaraĐorđevića, organizovao i finansirao ubistvo Srpskog kralja i kraljice Obrenovića 1903. godine, kao i ubistvo Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine. Direktno odgovoran za smrt preko 60% muške populacije u Srbiji u Prvom svetskom ratu, kao i za najveću finansijsku pljačku Srbije“.
Upravo pomenuti Saša Borojević poznat je iz brojnih televizijskih emisija pripremanih zarad plasmana analitičko-dnevnih informacija i, naročito, pasuljasto-kafenih proročanstava geostrateške prirode, makar šta to značilo. Govorio je tamo dovoljno uverljivo, te su mnogi gledaoci i slušaoci njegovih misli iz prve razabrali da je u pravu bio Petar Kočić (1877-1916) kad reče za njega da je „kabasto zorli učevan čoek“.
Kad je već tako, onda razložnim treba smatrati Sašin trud da nam predstavi lik i delo Đorđa Vajferta (1850-1937). Za ovu priliku nebitno je da li je rečeni Đokica samoodabrao da bude Aškenaz, ili Sefarad, ili Hazar, ili je svoga druga Karla Marksa (1818-1883) naterao da u „Komunističkom manifestu“, objavljenom početkom 1848. godine, napiše uputstvo za uništenje Srba i Rusa (koji su srbsko pleme) i rusko i srbsko pravoslavlje, ili je u amanet ostavio Menahemu Šnersonu (1902-1994) da „glavnu oštricu borbe“ usmeri „protiv Slovenstva“ koje „treba likvidirati a pre svega značajno smanjiti njegovu brojnost“, tako što će „izdeliti sve slovenske narode… na male oslabljene zemlje sa međusobno pokidanim vezama“ i potruditi se „da te zemlje“ uvuče „u međusobne ratove sa ciljem – međusobnog uništenja“, tako što će „u tom ratu glupaka, slovenska stoka sama sebe oslabiti“. Dotle, svaki „slovenski“, odnosno srbski i ruski nacionalistički pokret biće uništen „ognjem i mačem, kako je to… već urađeno u Gruziji, Jermeniji i Srbiji“, pod okriljem Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, već pretvorene u oruđe jevrejskih „namera za uspostavljanje vlasti nad svim carstvima i narodima“. Sve to utoliko lakše što će se u međuvremenu „zatvoriti pola njihovih (slovenskih, odnosno ruskih i srbskih – IP) fakulteta“, a u drugoj polovini fakulteta, srednjih škola i akademija (valjda onih otvorenih po trafikama na svakom uglu), „stoci“ će se nametnuti „pogled na istoriju… da se sva ljudska evolucija kretala ka tome da se Bogoizabrani jevrejski narod prizna za vladare nad celim svetom“.
Pomenuti Saša pobrkao je nešto u vremenskom redosledu, pa je zato naredio rečenome Đorđu da Karađorđevići uzmu u vladu „sve Jevreje“, a da potom organizuje „ubistvo Srpskog kralja i kraljice Obrenovića 1903. godine“, možda zbog toga što su bliski vladarski preci ubijenoga kralja „navijali“ za Austrougarsku umesto za Rusiju.
Što se tiče „vladavine jevrejske porodice KaraĐorđevića“, možda Vajfert jeste Aškenaz, možda jeste mason, možda ima spomenik, možda ima svoju ličnu ulicu, možda mu liči onaj crtež na hiljadarki, ali Borojevićeva tvrdnja da su Karađorđevići (koje on piše nepismeno) „jevrejska porodica“ – ciljna je besmislica.
Preci Karađorđevi potiču iz Morače, jednog od sedmoro Brda (danas u Crnoj Gori), a jedan od davnijih predaka, po imenu Kliment, poveo je iz moračkoga krša jednu grupu Moračana u plodnu Donju Zetu, danas u Arbaniji. Klimenti, arbanaško pleme, nastalo je od kasnije arbanizovanih Srba iz Morače. Neki od Karađorđevih bliskih predaka odoleli su arbanizaciji i umakli u srbske Vasojeviće, a deo te porodice potom se obreo u Šumadiji gde je i Karađorđe rođen. (Mogao je Borojević reći i da je Karađorđe, zbog onoga Kara – crn, reći i da je Turčin jer se kod nas uporno priča da je ta reč turska; nije turska, reč „kara“ isto je što i srbska reč „gara“, a izvedenica joj je i „garavuša“. (Srbi su, doskora, dok se na visokim „trafikama“ nisu iškolovali marketinški, mindžamentski, ikebanski… „stručnjaci“, bili zemljoradnički narod, a nekada su do obradive zemlje dolazili i paljenjem šume, posle čega je zemljište crno, garavo; otud i reč „ugar“ prenesena na prvo oranje posle skidanja neke kulture, pšenice, na primer).
Kad su već „KaraĐorđevići“ bili prinuđeni da uzmu u vladu „sve Jevreje“, Saša je propustio da svojim gledaocima i slušaocima objasni da je u Srbiji 1912. živelo oko 5.000 (pet hiljada) Jevreja, a da je tokom srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine poginulo njih 132 (sto trideset dva). Valja pretpostaviti da se u istom tom vremenu rodilo barem toliko „novih“ Jevreja, ne bi li se tokom narednih dvadesetak godina tim pethiljadnim Jevrejima dalo da pozauzimaju sva ministarska mesta u jugoslovenskim kraljevskim vladama. Ili, kako to Saša sam kaže, ministarskih mesta, da li resornih, da li bez portfelja, bilo je toliko da je Đokica Vajfert na njih „postavio sve Jevreje“.
A da je isti taj Đokica sa hiljadarke „direktno odgovoran za smrt“ sedam-osam stotina hiljada srbskih što vojnika, što muških civila (žene da ne računamo, one su Sašinom zaslugom pošteđene) – e, to „direktno“ može značiti da je on, na svoju ruku, „vezao“ pet-šest godišnjih odmora i sebe uposlio da toliko ljudi pobije svojom rukom, „direktno“.
Uza sve to, Saša je propustio da kaže kako se, da ne idemo dalje u prošlost, Đorđe Vajfert maskirao u Klemensa Meterniha (1773-1859), od 1809. do 1848. godine austrijskog ministra spoljnih poslova, ne bi li mu podmetnuo ispolitizovanu izjavu da „Austriji nikako nije u interesu da na svojim južnim granicama dobijemo slobodnu srbsku državu“, a što je potom definisao u pismu caru Francu II (1768-1792-1835): „Srbija mora u našem najdirektnijem interesu ili Porti (Turskoj – IP) ili nama da pripadne… ali sama nikada – slobodna, nezavisna država“.
Revolucionarna 1848. godina i srbska Buna tokom njenog trajanja bile su, po mnogo čemu, tragične po srbski narod u Vojvodini Srbskoj jer su ugarska „zakonopropisana pravila“, valjda prema Vajfertovim uputstvima, nalagala „uništiti sve narodnosti živeće u tako zvanoj Madžarskoj, i po kojima moraju izgubiti jezik, vjeru, narodnost i t. d. pa se preliti u Madžare… Zverski je tada pobijeno preko 100.000 duša Srba“ i razoreno sto petnaest (115) srbskih crkava i manastira, „ne za vreme borbe… kad su strasti radile“, već „onda kad ne beše borbe“.
Nije trebalo da prođe mnogo vremena, tek nešto manje od tričetvrt veka, istome Đorđu Vajfertu dalo se da Austriji i Vatikanu naloži da s evropske karte „izbrišu“ Srbiju. Iskazano je to kroz poruku sadržanu u tajnom izveštaju austrougarskog poslanika u Vatikanu, sačinjenom 29. jula 1914. godine, na dan kad je objavljen rat Srbiji. Toga je dana, naime, poslanik bečkoga ćesara u Vatikanu obavestio Đorđa Vajferta… pardon… papu Pija DŽ (1835-1903 – 20. avgust 1914) o merama koje Monarhija (uz nemačku podršku, a na Đorđev nagovor „da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana“) namerava da preduzme protiv Srbije, a papina saglasnost sa tim naumom sadržana je u žaljenju „zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju“.
Na „liniji“ pape Vajferta i masona Pija našli su se tada i Englezi jer ih je mason Đorđe prinudio da se kroz pisanje radikalnog lista Mančester Gardijan podsete već pominjanoga Karla Marksa i njegove izjave (date po Đorđevom nalogu) da, „ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija“. A u danima dok je Srbija preživljavala svoju Golgotu (novembar 1915 – mart 1916), britanski stav prema srbskoj strani, opet po Vajfertovom nalogu, najbolje je „objasnio“ njen ministar vojni Horejšo Kičener (1850-1916), rekavši da, „što se danas nalazite (Srbi – IP) u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije… Radije ste hteli da svi izginete nego da Bugarima učinite ustupke“, Bugarima čije je trogodišnje „gostovanje“ u Srbiji (od ulaska u rat 1915. do kapitulacije 1918) ostalo upamćeno „po zverstvima koje su činili gde god su kročili. Nemci su ubijali, a Bugari su se iživljavali… Nepobitno se može dokazati da nije bilo ubistava kojima nisu prethodila mučenja. Agonija žrtava bila je produžena i one bi završavale u strahovitim mukama… Imali su čak odred za silovanja“; tako je svedočio Arčibald Rajs (1875-1929) koji je istraživao te zločine.
Da ne pominjemo Đokičin presudan uticaj na ratoborne krugove u Beču, zainteresovane da Austrougarska odmah pristupi vojnom umirivanju svojih srbskih južnih suseda i proširenju habzburške vlasti čak tamo do Soluna. U tome je naročito prednjačila Vojnička stranka koja je „od novembra 1912. do 1. juna 1914. godine 26 (dvadeset šest) puta tražila od svoje vlade da povede rat protiv Srbije i Crne Gore i predlagala da se Srbija uništi kao država i podeli između Austrije, Bugarske, Albanije i Rumunije“, što je Đokica pretvorio u „ubistvo Ferdinanda u Sarajevu“, u jednom prilično naivnom atentatu. Naime, Đokica je udesio da Ferdinand stvori svoju vlast suprotnu zvaničnoj vladi i sopstveni dvor naspram carskog, na koje je pojedinosti upozorio cara Franju. Otud, može se smatrati logičnim što je stari car, na vest o pogibiji svoga sinovca, a na Đokičinu sugestiju, kratko konstatovao da je „Svevišnji konačno uveo red“, što je bio uvod u pisanje onoga mnogo puta pominjanog ultimatuma s uslovima posve neprihvatljivim Kraljevini Srbiji.
No, dobro, sve dovde napisano moglo je i kraće – da se samo pomene „jevrejska porodica KaraĐorđević“, tako nazvana u „nauci“ Saše Borojevića, a ono ostalo da se prepusti onima koje zaista zanima srbska prošlost.
Samo naivni mogu pretpostaviti da bi i jedno i drugo moglo zanimati „sveznaličke“ gledaoce i slušaoce Borojevićeve priče (takvih je u srbskome narodu najviše), ali ne – oni će verujući u analitička i proročanska nagvaždanja o onome što će se dešavati juče, od svega što je Saša izgovorio i napisao, upamtiti da su Karađorđevići „jevrejska porodica“ i toga će se držati kao što se plota drži onaj.
Plot koji se ovde pominje jeste ono čemu ozbiljan srbski svet daje naziv falsifikovana srbska istorija, a što se proizvodi u „školama“, „akademijama“, „ulepšavaonicama“ i „igračnicama“ onih kojima nije potreban Đorđe Vajfert, „nemački Jevrejin (Aškenaz), osnivača više masonskih loža u Srbiji“, da osmisle kako „nestati“ Srbe, tvorce ljudske civilizacije.
E, moj Saša!
Autor: Ilija Petrović, istoričar
