Домаћи „историјски“ фалсификат(ор)и

Саша Боројевић (1973), „српски менаџер, предузетник и друштвени активиста“ (хттпс://ср.њикипедиа.орг/њики/Саша_Боројевић), власник десетак школа, академија, улепшаваоница и сличних играчница, у тексту под насловом „Ђорђе Вајферт био је немачки Јеврејин (Ашкеназ), оснивач више масонских ложа у Србији“ (хттпс://њњњ.вибер.цом/инвите/фа317бд8522979ее923ф69е586да230д16ф137а900д90а29452д0аа6ф24а4б73/4), уверава нас, помало и неписмено (шта ћеш, има човек десетак школа и академију), да је насловљени Вајферт „поставио све Јевреје да буду министри у влади за време владавине јеврејске породице КараЂорђевића, организовао и финансирао убиство Српског краља и краљице Обреновића 1903. године, као и убиство Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Директно одговоран за смрт преко 60% мушке популације у Србији у Првом светском рату, као и за највећу финансијску пљачку Србије“.

Управо поменути Саша Боројевић познат је из бројних телевизијских емисија припреманих зарад пласмана аналитичко-дневних информација и, нарочито, пасуљасто-кафених пророчанстава геостратешке природе, макар шта то значило. Говорио је тамо довољно уверљиво, те су многи гледаоци и слушаоци његових мисли из прве разабрали да је у праву био Петар Кочић (1877-1916) кад рече за њега да је „кабасто зорли учеван чоек“.

Кад је већ тако, онда разложним треба сматрати Сашин труд да нам представи лик и дело Ђорђа Вајферта (1850-1937). За ову прилику небитно је да ли је речени Ђокица самоодабрао да буде Ашкеназ, или Сефарад, или Хазар, или је свога друга Карла Маркса (1818-1883) натерао да у „Комунистичком манифесту“, објављеном почетком 1848. године, напише упутство за уништење Срба и Руса (који су србско племе) и руско и србско православље, или је у аманет оставио Менахему Шнерсону (1902-1994) да „главну оштрицу борбе“ усмери „против Словенства“ које „треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност“, тако што ће „изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама“ и потрудити се „да те земље“ увуче „у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења“, тако што ће „у том рату глупака, словенска стока сама себе ослабити“. Дотле, сваки „словенски“, односно србски и руски националистички покрет биће уништен „огњем и мачем, како је то… већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији“, под окриљем Генералне скупштине Уједињених нација, већ претворене у оруђе јеврејских „намера за успостављање власти над свим царствима и народима“. Све то утолико лакше што ће се у међувремену „затворити пола њихових (словенских, односно руских и србских – ИП) факултета“, а у другој половини факултета, средњих школа и академија (ваљда оних отворених по трафикама на сваком углу), „стоци“ ће се наметнути „поглед на историју… да се сва људска еволуција кретала ка томе да се Богоизабрани јеврејски народ призна за владаре над целим светом“.

Поменути Саша побркао је нешто у временском редоследу, па је зато наредио реченоме Ђорђу да Карађорђевићи узму у владу „све Јевреје“, а да потом организује „убиство Српског краља и краљице Обреновића 1903. године“, можда због тога што су блиски владарски преци убијенога краља „навијали“ за Аустроугарску уместо за Русију.

Што се тиче „владавине јеврејске породице КараЂорђевића“, можда Вајферт јесте Ашкеназ, можда јесте масон, можда има споменик, можда има своју личну улицу, можда му личи онај цртеж на хиљадарки, али Боројевићева тврдња да су Карађорђевићи (које он пише неписмено) „јеврејска породица“ – циљна је бесмислица.

Преци Карађорђеви потичу из Мораче, једног од седморо Брда (данас у Црној Гори), а један од давнијих предака, по имену Климент, повео је из морачкога крша једну групу Морачана у плодну Доњу Зету, данас у Арбанији. Клименти, арбанашко племе, настало је од касније арбанизованих Срба из Мораче. Неки од Карађорђевих блиских предака одолели су арбанизацији и умакли у србске Васојевиће, а део те породице потом се обрео у Шумадији где је и Карађорђе рођен. (Могао је Боројевић рећи и да је Карађорђе, због онога Кара – црн, рећи и да је Турчин јер се код нас упорно прича да је та реч турска; није турска, реч „кара“ исто је што и србска реч „гара“, а изведеница јој је и „гаравуша“. (Срби су, доскора, док се на високим „трафикама“ нису ишколовали маркетиншки, минџаментски, икебански… „стручњаци“, били земљораднички народ, а некада су до обрадиве земље долазили и паљењем шуме, после чега је земљиште црно, гараво; отуд и реч „угар“ пренесена на прво орање после скидања неке културе, пшенице, на пример).

Кад су већ „КараЂорђевићи“ били принуђени да узму у владу „све Јевреје“, Саша је пропустио да својим гледаоцима и слушаоцима објасни да је у Србији 1912. живело око 5.000 (пет хиљада) Јевреја, а да је током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године погинуло њих 132 (сто тридесет два). Ваља претпоставити да се у истом том времену родило барем толико „нових“ Јевреја, не би ли се током наредних двадесетак година тим петхиљадним Јеврејима дало да позаузимају сва министарска места у југословенским краљевским владама. Или, како то Саша сам каже, министарских места, да ли ресорних, да ли без портфеља, било је толико да је Ђокица Вајферт на њих „поставио све Јевреје“.

А да је исти тај Ђокица са хиљадарке „директно одговоран за смрт“ седам-осам стотина хиљада србских што војника, што мушких цивила (жене да не рачунамо, оне су Сашином заслугом поштеђене) – е, то „директно“ може значити да је он, на своју руку, „везао“ пет-шест годишњих одмора и себе упослио да толико људи побије својом руком, „директно“.

Уза све то, Саша је пропустио да каже како се, да не идемо даље у прошлост, Ђорђе Вајферт маскирао у Клеменса Метерниха (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријског министра спољних послова, не би ли му подметнуо исполитизовану изјаву да „Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу“, а што је потом дефинисао у писму цару Францу ИИ (1768-1792-1835): „Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти (Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава“.

Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској јер су угарска „законопрописана правила“, ваљда према Вајфертовим упутствима, налагала „уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба“ и разорено сто петнаест (115) србских цркава и манастира, „не за време борбе… кад су страсти радиле“, већ „онда кад не беше борбе“.

Није требало да прође много времена, тек нешто мање од тричетврт века, истоме Ђорђу Вајферту дало се да Аустрији и Ватикану наложи да с европске карте „избришу“ Србију. Исказано је то кроз поруку садржану у тајном извештају аустроугарског посланика у Ватикану, сачињеном 29. јула 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога је дана, наиме, посланик бечкога ћесара у Ватикану обавестио Ђорђа Вајферта… пардон… папу Пија Џ (1835-1903 – 20. август 1914) о мерама које Монархија (уз немачку подршку, а на Ђорђев наговор „да буде рат… да Србија мора бити масакрирана“) намерава да предузме против Србије, а папина сагласност са тим наумом садржана је у жаљењу „зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу“.

На „линији“ папе Вајферта и масона Пија нашли су се тада и Енглези јер их је масон Ђорђе принудио да се кроз писање радикалног листа Манчестер Гардијан подсете већ помињанога Карла Маркса и његове изјаве (дате по Ђорђевом налогу) да, „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“. А у данима док је Србија преживљавала своју Голготу (новембар 1915 – март 1916), британски став према србској страни, опет по Вајфертовом налогу, најбоље је „објаснио“ њен министар војни Хорејшо Киченер (1850-1916), рекавши да, „што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке“, Бугарима чије је трогодишње „гостовање“ у Србији (од уласка у рат 1915. до капитулације 1918) остало упамћено „по зверствима које су чинили где год су крочили. Немци су убијали, а Бугари су се иживљавали… Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Имали су чак одред за силовања“; тако је сведочио Арчибалд Рајс (1875-1929) који је истраживао те злочине.

Да не помињемо Ђокичин пресудан утицај на ратоборне кругове у Бечу, заинтересоване да Аустроугарска одмах приступи војном умиривању својих србских јужних суседа и проширењу хабзбуршке власти чак тамо до Солуна. У томе је нарочито предњачила Војничка странка која је „од новембра 1912. до 1. јуна 1914. године 26 (двадесет шест) пута тражила од своје владе да поведе рат против Србије и Црне Горе и предлагала да се Србија уништи као држава и подели између Аустрије, Бугарске, Албаније и Румуније“, што је Ђокица претворио у „убиство Фердинанда у Сарајеву“, у једном прилично наивном атентату. Наиме, Ђокица је удесио да Фердинанд створи своју власт супротну званичној влади и сопствени двор наспрам царског, на које је појединости упозорио цара Фрању. Отуд, може се сматрати логичним што је стари цар, на вест о погибији свога синовца, а на Ђокичину сугестију, кратко констатовао да је „Свевишњи коначно увео ред“, што је био увод у писање онога много пута помињаног ултиматума с условима посве неприхватљивим Краљевини Србији.

Но, добро, све довде написано могло је и краће – да се само помене „јеврејска породица КараЂорђевић“, тако названа у „науци“ Саше Боројевића, а оно остало да се препусти онима које заиста занима србска прошлост.

Само наивни могу претпоставити да би и једно и друго могло занимати „свезналичке“ гледаоце и слушаоце Боројевићеве приче (таквих је у србскоме народу највише), али не – они ће верујући у аналитичка и пророчанска нагваждања о ономе што ће се дешавати јуче, од свега што је Саша изговорио и написао, упамтити да су Карађорђевићи „јеврејска породица“ и тога ће се држати као што се плота држи онај.

Плот који се овде помиње јесте оно чему озбиљан србски свет даје назив фалсификована србска историја, а што се производи у „школама“, „академијама“, „улепшаваоницама“ и „играчницама“ оних којима није потребан Ђорђе Вајферт, „немачки Јеврејин (Ашкеназ), оснивача више масонских ложа у Србији“, да осмисле како „нестати“ Србе, творце људске цивилизације.

Е, мој Саша!

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!