Док је србски војник крварио, Никола Пашић са сином пљачкао Србију
По наређењу Николе Пашића опљачкан је Црвени крст у Женеви и он је сву хуманитарну помоћ продао Аустроугарској. Било је то после величанствене победе српске војске на Церу августа 1914. године.
Српског војника су тада прославиле све новине света, били су то дани када им се дивила планета због храбрости и сјајне тактике. У међународни Црвени крст у Женеви почела је тад за српску војску стизати опрема и храна са свих континената. Никола Пашић као тадашњи председник владе, ту помоћ продаје непријатељу а нашег измореног војника још од Балканских ратова, оставља у подераним опанцима да чека Колубарску битку која је почела 16.11.1914. године. Син Радомир му није могао у војску због кашљуцања иако је на почетку рата имао 22 године, па га Пашић шаље на студије у Париз са све купљеном дипломом Зделарове гимназије јер је избачен из свих осталих београдских школа. Брзо је тамо дипломирао и запослио се у Посланству Краљевине Србије у Паризу. Док му вршњаци крваре по Србији он је развио бизнис куповања платине по целој Француској, коју дипломатским коферима преноси у неутралну Швајцарску која је даље продаје Немачкој да убрза ширење војне индустрије како би што брже убијала његов народ. Хоби му је у слободно време био трошење новца, много новца.
Ни отац Никола му у то време није стајао ништа лошије, шепурећи се по Београду у официрском оделу иако није био војник, овај некад сиромашни политичар сад пријављује имовину у вредности 30 милиона динара.
Била је то седмина буџета Краљевине Србије на уласку у рат.
Иако је победа на Церу била велика она није уништила непријатеља, 5. аутроугарска армија није била сломљена док 6. армија није ни била употребљена. Оскар Поћорек је знао да без проблема може да настави операције против Србије, што и чини само две недеље након Цера, био је то почетак операција на Дрини и низа борби које су уследиле од којих је најзначајнија Колубарска битка.
Српској војсци нису дали предаха не само ти непријатељи већ и савезници, првенствено Французи. Они су Србе одмах терали на нож, убеђивали су их да ће се Први светски рат решити још једном тако великом битком и да само треба Аустроугаре одмах дотући у Срему. Због недостатка покраденог ратног материјала Тимочка дивизија доживљава катастрофу током пребацивања преко Саве када су ју аутроугарске трупе десетковале. Радомир Путник је тек овде схватио бесмисао ратовања у Срему и наређује да се Прва српска армија пругом пребаци за Ваљево.
Није било лако бити српски војник тих дана, чекати нову непријатељску офанзиву без метка у цеви, гладан и у летној гардероби. У овом периоду српска војска је била у потпуности и без муниције, томе сведоче и Аустроугари који су писали да су Срби на њихових 10 плотуна испаљивали 1. Сва помоћ је била опљачкана а Србија је у то време била сељачка земља где и није било великих капиталиста, Никола Пашић је држао монопол са фирмама а гладну српску војску је ваљало нахранити и обући. Пашић српској војсци тада дели чизме са картонским ђоновима и да би добио на количини продаје брашно помешано са песком. Све се то дешавало док се почетак велике битке осећао у ваздуху и сва та ситуација у војсци постала је толико катастрофална да је почело њено осипање, морал је пао на најнижи ниво и овде се појавило велико дезертерство.
Степа Степановић је био приморан да формира преке судове и стреља сваког дезертера. Када ни то није уродило плодом уведене су још екстремније мере да би се зауставило расуло српске војске. Степановић објављује проглас да ће сваки дезертер бити јавно стрељан а да ће његова породица после рата сносити последице и да ће јој имовина бити одузета.
Након што се и Ваљево морало предати непријатељу, Радомир Путник доноси стратешку одлуку да се искористи јесењи висок водостај Колубаре и Љига и да се на њима укопају линије одбране. Ситуација је била толико озбиљна да су морали да реагују Влада и Краљев двор, па српске линије обилази прво регент Александар а касније и сам краљ Петар l. Ипак, постојао је неко ко је у душу познавао српског сељака и ценио психологију српског војника, био је то војвода Живојин Мишић. Након рањавања Петра Бојовића, на чело Прве српске армије која је била у потпуном расулу, стао је управо он.
Мишић је прво морао да исправља грешку Степе Степановића који је бранећи пругу Обреновац-Ваљево на брду Човка на малом простору груписао 40.000 припадника Моравске дивизије. Због узвишености терена непријатељских 140 топова нанело је тешке губитке најелитнијој Моравској дивизији и Човка је пала. Овде је расуло у потпуности захватило српску команду и деловало је да је све готово. Радомир Путник овде чак размишља и о томе да Србија понуди Аустроугарској сепаратни мир и да се повуче из рата.
Савезници Французи овде су нас додатно успорили када су у сред Колубарске битке коначно пристали да Србији продају 20.000 граната за топове Шнајдер-Крезо калибра 75мм. Међутим, приспела муниција је сасвим „случајно“ намењена другом типу топа и чауре граната су дуже за 2,5мм. Свака граната се морала превести у Ниш на расклапање, затим у Војно-технички завод у Крагујевцу на скраћивање, па поново у Ниш на склапање и тек онда на фронт. Једини који је у себи у овим тренуцима имао још оптимизма, па чак и кад је пало његово родно село Струганик, био је Живојин Мишић. Он је тад самоиницијативно без Врховне команде донео одлуку да скрати фронт што је значило предају и самог Београда непријатељу.
То је редак случај у нашој историји ратовања да неко самостално донесе тако велику одлуку јер се то најстроже кажњавало. Али Живојин Мишић је увидео да ће српска војска оваквим начином пружања отпора брзо бити тотално уништена. Он је познавао карактер свог војника, једноставно је скраћивањем фронта дао прилику војницима који су у рововима од августа месеца да се групишу, одморе, наспавају и нахране. Једини он је заслужан за васкрснуће српске војске и тога што је након Колубарске битке Врховна команда могла са поносом да констатује да на територији Србије, осим ратних заробљеника, нема више ниједног непријатељског војника.
Војни врх је тад инсистирао да се изврши превентивни удар на Бугарску и да се заузму Пловдив и Варна.
Пашић то одбија што је резултат упада Бугара кроз Сићевачку клисуру годину дана касније те смрти четврт милиона Срба на голготи кроз Албанију, која се не би избегла али би била умањена.
Баш онда када је оно изморене војске и цивила пребачено на грчку обалу, у тим водама усидрила се и једна јахта. Била је то јахта Радомира Пашића, који се напрасно опоравио од кашљуцања и ту је био јер му је на Крфу требало бити суђено због кршења царинских прописа. Док му се отац Никола свим силама борио да се та Влада са Крфа премести у Кан, како би тамо што безбедније примали своје лепе плате, њему до суђења никад није ни дошло па се Радомир ту оженио једном Гркињом. Остало је записано да се са свог брода пред српским војницима редовно скидао го и да је у пијаном стању државним колима прегазио двоје деце.
После Великог рата српски војник чистио је чизме новопеченим богаташима, а Радомир је продао 60.000 оваца и 18.000 говеда које је Немачка на име ратне одштете предала Краљевини СХС. Тата му је прво преко министра пољопривреде дао проглас да су животиње заражене да би се „испод руке“ продале Хрватима.
Неговање је ово братства и јединства пуним плућима, с тога и не чуди што ће ’41. године Радомир пребећи управо у Загреб.
Познат је и случај када је у Скупштини изабран Анкетни одбор за испитивање „Пашић“ афера а на питање Драгише Стојадиновића где је нестало 160 вагона шећера, Никола Пашић је лицемерно одговорио:
„Па дете ми воли слатко.“
Српски сељак који је изнео рат овде је био шокиран не само домаћим издајницима већ и „пријатељима“ Французима који су их од почетка гурали на нож и намерно им слали погрешну муницију. Тако Французи 1921. године Београду испостављају рачун за пружену помоћ током Великог рата. Срби су остали у још већем шоку када су чули да Србија треба Француској платити 1.163 милиона француских франака и то у злату. Овде су Французи од Срба дупло наплатили све и једну једину војничку пертлу коју су им послали. Ти исти Французи су дизали сидро на својим бродовима само онда кад је требало Србе пребацивати да гину на Солунски фронт јер они због Србије никад и нису ушли у рат, већ само због Русије.
Али кад је требало спасавати Србе, то су радили Италијани и нико други. Они су већину Срба прво пребацили у Италију на лечење па тек онда на Крф. Била је ово највећа италијанска хуманитарна интервенција у историји. Италијанска ратна морнарица је извела преко 350 пловидби под ватром подморница и из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника, Владу, 20.000 аустријских заробљеника, 10.000 коња, храну, материјал, злато, наоружање…
Никола Пашић је после рата са Французима основао француско-српску банку која је у Београду била толико моћна да је потискивала и домаћу банку и угрожавала њен монопол у емисији новчаница. Био је он претеча онога што данас зовемо ратним профитерима. Историја је до краја прославила Николу Пашића, човека који се политиком бавио пуних пола века и он је идол свима онима који су дошли после њега.
Све емисије које су на државним ТВ икад снимљене о њему зову га великаном међу државницима. А управо је он први изродио „опасног“ сина којег данас има сваки сокак и зачетник је ере политичара који деценијама скачу са позиције на позицију. Ми смо једна од ретких држава које су оваквим људима подигли и споменике.
У Београду централни трг носи име „Трг Николе Пашића“ а на њему стоји импозантан споменик од бронзе натприродне висине 420цм. Ваљда како би се што боље видео ореол политичке бесмртности…
Аутор: Деки РС
