Од нас си тражио Ђорђе, да заборавимо посечену багремову шуму, преорану њиву и згажену шљиву
Опраштају се ових дана многи од Ђорђа Балашевића. Слушају се песме, цитирају стихови и његове “досетке”, снимају специјалне емисије, организују масовни “испраћаји” (као да короне нема и као да Ђоле баш од ње није преминуо).
Тугује и регион, чак се и ћирилица “појавила” у Загребу. Замислите само то чудо!!!
Није баш да сам одрасла уз његову музику. Више би се то могло рећи за Нове фосиле, али волела сам те меланхоличне ноте и емотивне текстове којима је плео дивне и дирљиве животне приче. Жао ми је што је отишао, прерано и бесмислено и, као и у многим другим случајевима, не желим да учествујем у примитивним расправама над мртвим човеком по друштвеним мрежама.
Ипак, због једне његове песме, ово морам да напишем. “Не ломите ми багрење” је снимљена 1986, а прати је прича да је инспирисана тешким животним причама Срба са Kосмета. Наводно је Ђорђе, случајно, из кабине у позадини, био сведок трагичних исповести које су у великој сали Центра Сава, тадашњим државним челницима пренели Срби из наше јужне покрајине.
Не знам да ли је ова прича тачна, али текст и емоција коју носи могли би заиста да буду последица чемера који су у Београд донели косметски невољници. Иако ништа о томе нисам знала пошто сам тада била тек девојчица, ушушкана удобним животом у личком градићу, сећам се да је та песма у мени изазивала неку чудну тугу, будила осећај за правду и жељу да загрлим и ником не дам оно дрвеће које је расло у татином Дивоселу и мамином Врепцу (села у околини Госпића).
Нисам схватала порекло те жеље, нисам “видела” лица оних што се “сладе туђом шљивом”, ал’ некако сам инстинктивно осећала страх, тугу губитка и јарост освете. Kо је тад могао да претпостави да ћу за само пет година видети та лица.
Ни у најлуђим сновима нисам могла да наслутим да ће нам комшије “газити њиву”, да ће ” рушити туђе”, да ће нам “ломити багремову шуму”. Али ето, десило се баш то, а ми смо, као јунак из песме, пожелели да бранимо своје.
Пожелели, бранили и због тога се нашли пред судом. Гле чуда, Ђорђе, баш пред твојим судом! Пред судом свих оних који су, као и ти, тражили да заборавимо, опростимо, да признамо кривицу за зло које се нама десило.
Тражили су да се смејемо твојим “досеткама” о дођошима и возовима који су их довезли, о простодушнин, намученим људима који су после незамисливих страдања веровали у бољи живот у твојој Војводини.
Тражили су од нас, нове генерације дођоша, да признамо кривицу за рат, санкције, инфлацију, криминал, за градове које више “не препознају” њихови староседеоци. Kао да није било доста – морали смо, Ђорђе, да верујемо и у твоју идеју о помирењу, да аплаудирамо концертима у Сарајеву, Загребу, да се дивимо твојој широкој души која тражи опроштај од свих, само не од нас!
Од нас си тражио да заборавимо посечену багремову шуму, преорану њиву и згажену шљиву!
Зашто Ђорђе?!
Зашто ниси веровао у наше право да је бранимо и да тугујемо, баш као јунак твоје песме?!
Не знам…
Вероватно је теби било дозвољено оно што другима није јер… ти си био мангуп, шаљивџија, песник, а ми само обични дођоши, узурпатори нечије среће и мира! Можда ни ја нисам ништа добро разумела, можда су ми невоље замаглиле разум.
Можда… али и даље не могу да се смејем, Ђорђе!!!
И баш ових дана, кад си заувек отишао, прочитах негде да су у мом Дивоселу исекли шуму. Бахато, злочиначки, без страха од казне. Исекли су је до корена, до земље натопљене крвљу, до камена у који су уклесане наше сузе!
Не боје се они ни Бога, ни суда, али се боје нашег незаборава. Зато су је и исекли!
Али узалуд…не заборављамо, Ђорђе, и верујемо у неки виши суд који ће судити и њима, и нама, и теби!!!
Извор: ЈАДОВНО
