Ђенерал Дража и савремени нацизам

недеља, 17. 07. 2022.субота, 16. 07. 2022. Kefalo

Много тога што се последњих дана дешавало у Србији поводом „рехабилитације“ Драже Михаиловића потврдило је не само безумну дубину подела у српској националној свести већ и чињеницу да лажна комунистичка слика о „равнотежи злочина“ свих против свих, на којој се заснивала Титова Југославија, и данас битно утиче на стабилност региона. Поредити зверства злочиначке усташке државе са спорадичним случајевима одмазде, које су вршиле поједине четничке јединице (а што је одлика сваког грађанског рата), није само неодмерено већ увредљиво и понижавајуће за српски народ и његова страдања под нацистичком чизмом, баш као и било какво стављање Анте Павелића и Драже Михаиловића у исти контекст. Па, ипак, на примеру Дражине рехабилитације и реакција на њу видели смо да тај титоистички модалитет још увек функционише као политички инструмент притиска на српски народ. И споља и изнутра.

Али, током овог неоправдано дугог процеса видели смо и нешто много битније, дубоку везу страдања српског генерала краљевске војске са послератном националном трагедијом Срба и њиховим данашњим вазалским положајем у пројекту американизоване ЕУ, који и територијално и политички све више подсећа на недосањани Хитлеров сан.

Пратећи реакције на одлуку Вишег суда у Београду могли смо јасније него икада до сада сагледати да зверска ликвидација Драже Михаиловића није било само плод Титове одмазде заклетом непријатељу и спремности „савезника“ да жртвују лошије позиционирану фигуру у том моменту, већ део много ширег плана дисциплиновања (чак и потирања) српског фактора на Балкану. Тај план, много старији од Тита и Черчила или Сребрнице и Хага, има свој дуги ток и историјски смисао у вековном сукобу цивилизација, а у времену и простору повезује много тога наизглед неспојивог. Стварање Југославије на српској крви и њен нестанак у српској крви, на пример. Или, Дражину смрт без родбинске сузе и познатог гроба и подмукло убиство Слободана Милошевића у хашком казамату. Атентат у Марсеју и тајанствени трећи метак у Београду. (1) И много тога још…

Али, све је то ближа и даља прошлост. Вратимо се Србији данас и поменутој одлуци Вишег суда која је на волшебан начин под једну заставу сабрала „Жене у црном“, СУБНОР, Соњу Бисерко, Ненада Чанка, Ивицу Дачића и остале крвопије на телу српског националног бића. И кренимо редом.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА – ПРОЦЕС И ПОРУКЕ

Захтев за покретање поступка рехабилитације Драже Михаиловића поднео је његов унук Војислав Михаиловић 2006. године, непосредно по ступању на снагу Закона о рехабилитацији који је те године изгласан у Скпштини Србије. Захтев су, 26. фебруара 2009. године, подржали Српска либерална странка (предвођена академиком Костом Чавошким), Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, и професорка међународног права др Смиља Аврамов.

Иако је, према поменутом Закону, поступак рехабилитације Слободона Јовановића, осуђеном у истом судском процесу у коме и генерал Дража (2), завршен још 2007, прво рочиште у предмету Михаиловић одржано је тек 2010. године, што показује да је процес Дражине рехабилитације од почетка био опструисан од стране Тадићевог режима и њему потчињеног правосуђа. А за кога је и како радио евро-атлантски намесник Борис Тадић већ дуго није никаква тајна.

У међувремену је, током 2011., првобитни Закон о рехабилитацији замењен новим истог назива (Службени гласник РС 92/11) који је правни оквир за поступке овог типа додатно проширио и прецизирао. Законодавац је у њему дао аутентично тумачење појма рехабилитације, одредивши га као поступак утврђивања ништавости, односно непуноважности аката и радњи којима су грађани лишени живота, слободе или других права из политичких, верских, националних или идеолошких разлога.

Сходно овој формулацији, као и образложењима већ донете одлуке у предмету „Слободана Јовановића“ није било места сумњи да захтев предлагача, у предмету „Михаиловић“, мора бити позитивно решен, али поново су уследила бесмислена процедурална одлагања, којима српско правосуђе обично прибегава када не жели д се замера режиму. Но, свему једном дође крај, па је 15.05.2015., судија Александар Трешњев у име трочланог Већа Вишег суда у Београду објавио да је поништена пресуда Врховног Суда ФНРЈ од 15.07.1946. године која се односи на Михаиловића, као и да су ништавне све њене правне последице.

„Драгољуб Михаиловић сматра се неосуђиваним“ – рекао је на крају свог образложења судија Трешњев уз буран аплауз и славље присутне публике.

Детаљно образлажући одлуку о рехабилитацији судија Трешњев је посебно нагласио да судско веће није било надлежно да се бави утврђивањем чињеница и извођењем закључака да ли је Драгољуб Михаиловић био ратни злочинац или не, већ да се његова надлежност исцрпљивала на томе да утврди да ли је он имао правично и фер суђење и да ли је суђење било политички обојено.

А у том смислу суд заиста није имао тежак посао, будући да се Титов режим није превише ни трудио да сакрије свој утицај на ток процеса, нити чињеницу да је он био само егзекуциона фарса. Судско веће се у образложењу става да Михаиловић није имао правично суђење, како по данашњим тако и по ондашњим стандардима, позвало на мање-више познате историјске чињенице:

– Михаиловићу је било ускраћено право на браниоца током истражног поступка, а браниоце је први пут видео четри дана пре подизања оптужнице
– Током суђења браниоци су са окривљеним могли разговарати само пет пута
– Осуђени није имао право на жалбу, већ само на Молбу за помиловање, а стрељан је само два дана након изрицања пресуде
– Политбиро КПЈ, као највиши партијски орган одлучивао је да ли ће суђење бити јавно или тајно, а високи партијски функционери Ђилас и Ранковић директно су се мешали у рад тужилаштва
– Суђење се одвијало у неразумно кратком року, а у поступку су коришћени и фалсификовани докази

Наравно, било је ту и нових доказа и материјала, али чак и да није, да је све остало на судској верификацији пар горе наведених чињеница, историјски познатих, свака одлука суда сем усвајања предлога о рехабилитацији била би срамна.

Упркос томе, одмах по објављивању одлуке кренула је оркестрирана, очигледно припремљена и наручена медијска кампања, са видљивом намером да се сузбије или максимално ограничи појава било какве искре слављеничког расположења у умртвљеној националној свести српског народа и обесмисли историјски значај, и судски потврђене, чињенице да је Србија имала два аутохтона анти-фашистичка покрета.

КОМЕ ЗАПРАВО СМЕТА РЕХАБИЛИТАЦИЈА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Да се не ради о уравнотеженом и неутралном изношењу опречних мишљења, већ о циљаној кампањи која треба да замагли суштину и значај одлуке о рехабилитацији генерала Михаиловића било је јасно по доста елемената, а овде ћемо навести само најосновније.

ниједан „критичар“ одлуке није се бавио њеном заснованошћу на закону нити изнео процедуралне примедбе на рад судског већа (није имао аргумената), већ су углавном „гађали“ могуће негативне политичке конотације и последице или по таблоидној методологији нападали Михаиловића и четнички покрет, свесно занемарујући наглашену чињеницу да се одлука бави само оценом судског процеса а не ликом и делом генерала Драже
медијски простор који су поједини „критичари“ добили био је несразмеран њиховој компетентности за тему и друштвеном значају (Примера ради, простор дат саопштењу „Жена у црном“, фантомској анти-српској НВО, која нити има везе са II светским ратом, нити са историјском или правном науком, у српској таблоидној мрежи одговарао је простору који је добио судија Трешњев, образлагач одлуке о рехабилитацији, а препуна беса изјава Колинде Грабар-Китаровић добила је, буквално, више простора од изјаве патријарха Иринеја о значају овог догађаја за тако потребно све-српско помирење)
– фрекфенција објава у већини медија рађена је по методи „прекривања“ у односу 1:2, што значи да да су на једну афирмативну причу (изјаву) о рехабилитацији, долазиле две са негативним контекстом
иста (циљана) слика о Дражи као злочинцу и колаборационисти сервирана је из различитих праваца и углова али у исто време и са истим циљем. Чанак, Соња Бисерко, Дачић, Лазански, Жене у црном и други, свако из свог угла и кроз своје „аргументе“ склапали су задати медијски мозаик.

Међутим, оно што се чини битнијим од чињенице постојања саме кампање, јесте питање ко стоји иза ње, односно коме и даље смета Дража Михаиловић?

Прво што се може констатовати на ту тему јесте да су овога пута у истом смеру деловале обе успостављене медијске мреже у Србији. Она, која је под директном или посредном контролом режима (и којој на челу колоне стоје Пинк и Информер, у средини РТС, а на зачељу Политика), и она коју кроз власничке односе директно контролише Запад (а симболизује је Блиц са својим сателитима и Н1 телевизија). Иако у последње време међу њима има све више противречја у односу на актуелна догађања у Србији (Саша Јанковић, браћа Вучић итд.) у овом случају деловали су врло синхонизовано, па Вам је у погледу генералног односа према теми било готово свеједно да ли читате Информер, Блиц или Политику, да ли гледате Пинк, РТС или Н1. Нигде нисте могли побећи од Колинде, Соње Бисерко и Дачићевог стрељаног ујака.

Друго, веома је занимљиво што су током вишегодишњег трајања процеса рехабилитације њени декларисани противници, поред оних који баштине комунистичко-титоистичко наслеђе, били и појединци и организације које су биле финансиране са Запада и које су имале велику улогу у пето-октобарском пучу 2000. Не постоји ниједна прозападна странка или НВО у Србији (корисник њихових фондова) која је било чиме и било када подржала рехабилитацију генерала Драже Михаиловића (3), иако би то било логично очекивати с обзиром да су њихов финансијер и налогодавац, САД, још 1948. године одликовале Михаиловића орденом Легија заслуга првог степена, што је највиши амерички орден намењен странцима. (4) А када се рехабилитација догодила, они су је жестоко напали, без правих аргумента. Свакако се морамо запитати ЗАШТО? И свакако морамо понудити адекватан одговор.

АМЕРИЧКИ „НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС“ И НОВИ НАЦИЗАМ

Иако још увек често употребљавају појам „национални интерес“ америчка корумпирана политичка елита већ дуго не препознаје интересе америчког друштва као целине, већ их подређује интересима корпоративног капитала. Светски новац, његови познати и непознати власници и њихови интереси, кроз изграђене пирамидалне структуре и изборно позориште у потпуности управљају „америчким националним интересом“, стављајући га у службу својих амбиција да присвоје власништво над свим ресурсима и целокупним друштвеним производом на планети. Али, пре него су кренули на свет они су прво присвојили Америку, начинивши од ње челичну песницу своје идеологије, за коју више и не крију да корене вуче у минхенској пивници. Данас више нема дилеме да је Нови светски поредак уствари Нови нацизам који баштини не само Хитлерову идеологију и методологију, већ жели и да настави тамо где је он стао. Ако смо после крвавог рушења Југославије можда и имали понеку дилему, после Украјине више их не сме бити. Нови нацизам ante portas!

Од старог се разликује једино по томе што је анационалан, што га чини амбициознијим и опаснијим. Хитлеровом нацизму непријатељ су биле друге нације, савременом су непријатељи све нације! Замените у „Мај Камфу“ појам „немачка нација“ термином „корпорација“ и као на длану сагледаћете све савремене глобалистичке процесе и циљеве.

Једна од карактеристика испољавања савременог нацизма је да прави ревизију историје, да свесно и организовано поништава историјске последице пораза у II светском рату. Примера ради, све државе Хитлерови савезници или државни пројекти нацистичког типа који су тај статус изгубили поразом нацистичке Немачке (Хрватска, Словенија, Летонија, Естонија и др.) и били делови других држава данас су, поново, независне земље у оквиру ЕУ. Они, дакле, отворено помажу своје историјске пријатеље и, када год су у прилици, кажњавају своје историјске непријатеље.

А ни Србија, ни Дража нису им били пријатељи. У том контексту рехабилитација Драже Михаиловића, са свиме што представља и симболизује, сметња је новом глобалном поретку у настајању и његовим интересима у Србији.

Дража је био и остао симбол српског отпора сили и неправди и спремности на жртву ради виших циљева – части, слободе и отаџбине! Отуда је његова рехабилитација сметња свима онима који већ 15 година систематски потиру наш национални код и уводе нове системе вредности у којима се појам слободе изједначава са правом на сексуалну изопаченост, а патриотизам третира као ментална болест. Беда и издаја свих наших Тадића, Дачића, Вучића и њихових кукавних полтрона биће много видљивија када се барјак на коме пише „Слобода или смрт!“ опет поносно завиори међу Србима.

То време долази, можда не толико брзо, колико би неки од нас желели, али неминовно. У српском народу свест о неправичности судског поступка против генерала Михаиловића постојала је од самог почетка и надживела је моћну титоистичку пропаганду и наметнуто једноумље. Надживеће и ове нападе и кампање надничара Новог светског поретка у Србији, ма колико биле брижљиво планиране и квалитетно одрађене.

А тајанствени господари Четвртог Рајха (5) морају знати да их у Србији, као и у Русији, чека судбина Трећег, јер:

… од Тополе, од Тополе, па до Равне Горе

све су страже, све су страже Ђенерала Драже …

Аутор: Драган Милашиновић

________________________________

Одреднице:

(1) – Метак који се не спомиње у званичној верзији увиђаја о атентату на Зорана Ђинђића, јер подрива тезу о Звездану Јовановићу као једином атентатору.
(2) – Званичан назив процеса био је „Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941—1945)“
(3) – Овде изузимам Вука Драшковића који је, пре него се прихватио Сорошевог новца и идеја, потрошио исувише пара четничке емиграције да би сада тако олако газио по томе. А било би и сувише провидно.
(4) – http://www.svevesti.com/a207249-istina-o-dra%C5%BEi-mihajlovi%C4%87u-koju-komunisti-i
(5) – Термин који се од средине осамдесетих година прошлог века употребљава као синоним за Нови светски поредак, а у том смислу први га је употребио амерички анти-глобалиста Алексндер Џонс (Alexander Emerick Jones)

Извор: Цепоом истина