ДИВЉАШТВА ВОЈСКЕ ЦАРА ФРАЊЕ: Не види се ништа друго сем изгорелих кућа и заједничких гробова
ПРЊАВОР je био место где дивљаштво ордија Франца Јосифа није више познавало граница. Ово велико богато село бројало је 2400 становника.
Биланс онога што су учинили Аустро-Мађари у овом селу, више је него страшан. Судите по овоме: 109 особа је одведено у Лешницу и убијено у овом месту, 199 становника је искасапљено или спаљено, 37 је одведено у Босну и од тада нико од њих није дао гласа о себи, 179 породица остале су без имања која су изгорела.
Аустријанци су дошли 30. јула и одмах окупили све људе у селу. Ако би нашли војну објаву код неког становника или да неко има један пушчани метак, одмах би га стрељали. Они који су били у пољима и нису дошли на позив Шваба, били су пушкарани. 26 људи погинуло је на овај начин. Инвалиди из два прошла рата, исто тако су побијени. Четвртог августа, на повратку са Цера, Аустро-Мађари су били нападнути од српске коњице која им је отела три топа. После повлачења наших, непријатељ је онда све масакрирао. Имао је списак чланова Народне одбране и све их је стрељао.
У ШКОЛИ је било затворено 17 старих особа и оне су биле живе спаљене. Влада Праисавић има кућу поред цркве где је Црквена Мала. Он је примио у своју кућу једног тешко рањеног српског коњаника. Кад су дошле Швабе, Праисовић је побегао мислећи да ће они поштедети његовог рањеника. Кад се вратио, нашао је овог сиромашка везаног и карбонизованог у кревету, испод кога су дивљаци наложили ватру. У кући Мирка Жикића било је осам рањеника. Од њих су зверови спалили четворицу, а остале побили. Старци, жене и деца, њих око 100, били су изведени пред кућу Милана Милутиновића, побијени најпре на разне начине и онда бачени у кућу у пламену.
Брига о непријатељским рањеницима
СУНЦЕ почиње да одужава своје зраке, а ми хоћемо још да видимо Видојевицу, положај који је потпуно го и без дрвећа и још носи остатке римске тврђаве. Заиста је леп поглед који човек има са овог виса од 408 метара и који се види из Београда у лепим влажним вечерима. Јасно види Дрина, испресецана многобројним адама, сребрна врпца реке како се вијуга кроз тамно зеленило. Био је у рукама непријатеља и човек не може да објасни како се овај дао одатле тако лако избацити. Видојевица служи као осматрачница и одатле се подешава гађање батерије на Шанцу. Право пред собом, видео сам на аустријским положајима, две беле куће сасвим близу једна друге, од којих је једна у рушевинама, а друга не носи трагове бомбардовања. Питао сам зашто ова разлика у поступању. Онда ми објашњавају да су заробљеници, испитивани, изјавили да је једна од ових кућа служила за превијалиште, али да не носи заставу са црвеним крстом.
Одмах, циркуларом, штаб је забранио да се бомбардује ова кућа. Лешница, Прњавор, Видојевица, ето разлике у поимању рата између Аустро-Мађара с једне стране и Срба с друге.
У овом злосрећном Прњавору, не види се ништа друго сем изгорелих кућа и заједничких гробова где почивају изобличени остаци свих ових људи, стараца, жена и деце, жртава бестијалног беса „културтрегера“. Немогуће је провести ноћ у Прњавору. Треба да пођемо у Чокешину, где се налази штаб тимочке дивизије и њен командант, пуковник Мирко Милосављевић. Али то није далеко и лепа месечина нам осветљава пут.
ПУКОВНИК нас је испратио до манастира који лежи, као и сви српски манастири, далеко од главног друма у живописној удолици. Код игумана смо нашли јело и конак. Причали смо са калуђером о Србији из прошлог времена и о данашњој Србији. Откад сам дошао у Србију, често сам разговарао са духовним лицима, али никад, као те вечери, још нисам имао тако јасан утисак да је у Карађорђевој земљи вера пре свега једна национална традиција, благодарећи којој народ за време дугих векова под јармом није изгубио своју народност.
После проведене ноћи у манастиру, сишао сам у село. И ту је непријатељска солдатеска побила 32 особе. Исти случај је и у Иван Селу. Туда су прошли четници војводе Вука и саветовали народу да бежи, али сељаку је тако тешко да се отргне од своје земље. Многи су, дакле, остали. Они су се касније покајали. Аустроугарски „културтрегери“ оставили су у овом селу само гробове, запаљене куће и силоване жене.
ЛЕШНИЦА! И ту су се збили грозни призори за које поштен човек једва може да верује да су истинити. 109 становника из Прњавора било је стрељано, 11 у Лешници побијено, а петоро у Јадранској Лешници обешено. Куће су биле запаљене, а село опљачкано.
Поред станице је велика заједничка рака од 20 метара дужине, 3 метра ширине и 2 метра дубине. У овој раци покопано је 109 прњаворских мученика. Јован Малетић, старац од 60 година који је присуствовао са 40 других становника из Лешнице као талац овом покољу, прича нам о њему: Кад су Швабе довеле 109 прњаворских становника, њихови војници су већ били ископали гроб. Повезали су их заједно ужетима и окружили групу бодљикавом жицом. Онда су војници стали на железнички насип, на неких 15 метара од жртава, и опалили један плотун. Цела група се скотрљала у раку, а други војници су је затрпали земљом, не тражећи да провере да ли су сви мртви или их има само рањених. Извесно је да многи нису били смртно погођени, неки можда нимало, али њих су други повукли са собом у гроб. Они су живи сахрањени! За време овог стрељања, доведена је једна друга група заробљеника, међу којом је било много жена, и кад су они други били стрељани, џелати су приморали овај јадни свет да виче: „Живео цар Франц Јосиф!“
МАЈКЕ, жене, кћери похитале су да се моле Богу на овој дугој хумци, где почивају њихови побијени мужеви, њихови синови, њихови очеви. Оне су донеле јела које мећу на гроб, и свеће које забадају, запаљене, у земљу. И док благи јесенски ветрић лелуја мале пламенове и док јарко сунце плави сва поља, оне које остају, разговарају са својим покојницима кроз равнодушну земљу на којој ће наредно пролеће учинити да никну, место покрова, црвени макови, плави различци и беле раде.
Тронут до дна срца, полазим да нађем штаб 13. пешадијског пука којим командује пуковник Бацић, и он ми показује шта Срби раде са својим погинулим непријатељима. Око оскврњене цркве, нижу се гробови Аустро-Мађара, сваки обележен крстом са натписом који су ставили, они војници што су их злочиначки лудаци Беча и Будимпеште хтели да истребе. Племенита освета заиста достојна јунака песама о Краљевићу Марку.
ПУКОВНИК ми предлаже да, продужавајући свој пут према Јадранској Лешници, посетим положаје, прелазећи преко брда. Прихватам, наравно, и крећемо на пут на малим брдским коњима.
Прву посету чинимо Шанцу, артиљеријском положају, где нас дочекује капетан Богдановић. Одатле пуца широк видик на Дрину, на планине Иверка и Гучева, одакле се чује жива топовска паљба и изнад чијих висова се виде бели облачићи шрапнела који се распрскавају. Шанац није положај за спокојно одмарање. Само јуче Аустријанци су избацили 583 шрапнела, али нису успели да убију ни да ране ниједног војника. Топови су француски, од 75, али оптички инструменти су из Берлина и носе турске натписе. Успомене из 1912!
Аутор: Арчибалд Рајс
