Див јунак из најкрвавије битке целог Првог светског рата…

„Не тражим од Вас да узвраћате славу пука, он је већ има, тражим да му је не смањите. Официри испред својих чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих вас.” Историјско је ово наређење које је Душан Пурић издао на данашњи дан 1914. године на једном камењару.

Његово име већини људи данас не значи ништа иако је он један од највећих српских хероја свих времена. Рођен је 1873. године у Ивањици у једној трговачкој породици. Након завршене ОШ у родном месту и гимназије у Београду, уписује Војну академију.

Након академије постављен је за команданта пољске батерије у Ћуприји. После годину дана у овој поморавској вароши, унапређен је у чин генералштабног капетана и послат је на усавршавање у Француску. По повратку из Француске постављен је за помоћника начелника Главног штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Командовао је 17. комбинованим и 6. пешадијским пуком.

За време Првог балканског рата налазио се на генералштабним пословима Дринске дивизије 1. позива. Током Другог балканског рата, по сопственој молби упућен је на фронт и постављен за команданта 2. пешадијског пука „Књаз Михајло” познатијег као „Гвоздени пук.” На почетку Првог светског рата командовао је 4. пуком „Стеван Немања” који се тада налазио у Новом Пазару. Касније ће са њим извршити продор преко Дрине на правцу Вишеград-Романија-Сарајево, и тако угрозити део аустроугарске војске. Средином септембра 1914. године, Пурић је са својим пуком „Стеван Немања” бранио правац од Вишеграда ка Ужицу. Тада су аустроугарске снаге прешле Дрину на 3 места, у Козлуку код Лознице, ушћу реке Дрињаче код Зворника, и Полому код Братунца те наставиле даље према Лозници и Ваљеву. Од средње Дрине па до ушћа у Саву, Аустроугаре су чекале распоређене јединице 2. српске армије.

На другу страну, према Јадру и Подрињу, распоређена је 3. српска армија под командом Павла Јуришића Штурма. Једна планинска греда тих предела, чини везу са Цером у Мачви, Видојевицом изнад Лешнице, Гучевом код Лознице, Борањом код Малог Зворника, Мачковим каменом, Соколском планином изнад Љубовије, Рожњем и Прослопом изнад Пецке. Ова греда је висине до 970 метара и пружа се паралелно са Дрином и као таква за Србе је природна баријера која затвара све правце према Крупњу, Осечини и Ваљеву. За Аустроугаре та греда је представљала природни мостобран, који ако се освоји може бити пресудан за даље напредовање ка долини Јадра и пробој према Ваљеву.

Мачков камен имао је централни положај у дринском мостобрану, на венцу подрињских планина. Као такав представљао је везу Борање према Лозници, а Соколске планине даље према Ваљеву. Најближи је то пут од тока Дрине до планинског гребена. Са њега су се планирали сви правци одбране и напада, а због уског гребена и мале дубине, неповољан је за борбу више трупа. Из тог разлога су и аустроугарска и српска војска на Мачковом камену биле битку до последњег војника. Војна стратегија овде није имала никакву функцију јер се на 500 м² нашло 7 српских пукова и 5 аустроугарских бригада.

Командант Пурић пред ову операцију добио је наређење директно од врховног команданта регента Александра, да како зна и уме, стигне до Мачковог камена и спречи непријатељско продирање у дубину Србије. На Ужичанима из 4. пука, тада је почивала судбина целе земље. Након што је примио ово наређење Пурић се вратио у своје командно место код Ваљева где су војници већ увелико спавали. Одлучио је да их не буди, већ да их остави да се одморе још мало. После напорног марша од 48 сати и попуне пука у Ваљеву, Пурић у најтежем времену стиже под Мачков камен и даје чувену команду са почетка приче. План је био једноставан, ноћним јуришом заузети Мачков камен. Тачно у поноћ, музика је засвирала јуриш. Ужичани с бајонетима, у таласима, наваљују у непријатељске ровове из којих „бљује” ватра. Помешале су се шајкаче и качкети, ровови неколико пута прелазе из руке у руку. Шуме су овде густе и лако се губи веза, а од Зворника аустроугарска хаубица „туче” и не маша.

Командант Пурић није командовао телефоном што је било уобичајено за то време, већ је био на месту са којег је могао да види цео пук, а њега и онај последњи војник из строја. Команданти батаљона молили су га да се макар заклони иза дрвета, а он ни макац. Или ће победити или погинути у овом боју.

Веровало се да командат Пурић има среће па да онда та срећа прати и целу војску. Неко је избројао да је то било у једанаестом јуришу, када су команданта Пурића дочекала 3 куршума, онај смртоносан му је прошао испод десног пазуха након којег он паде на руке Тадије Рајичића. „Погибе командант Пурић”, пронео је он ту вест целим пуком, уз сузе.

Војска није остала само без команданта пука већ и без осталих старешнина, гинуло се к’о на траци. Дошло се у ситуацију да пуковима командују наредници и поднаредници.

Тада се на бојном пољу појављује принц Ђорђе Карађорђевић који је дошао из Ваљева и тражио да му се да коњ. Након што му је то команда одбила, он рече да је краљев син и нареди да му се сместа доведе један коњ. Тако он узјаха белог коња и војску за собом поведе у јуриш. Дало је то ветар у леђа српској војсци а током једног таквог, кажу четвртог јуриша, и сам принц Ђорђе бива тешко рањен. Рањавање принца који је евакуисан и погибија команданта Пурића тешко је погодила српске борце. Битку је преживело само 950 војника и старешнина.

Војници нису хтели да оставе тело свог команданта у беспућима Мачковог камена, и 4 дана и 4 ноћи носили су његово тело из борбе у борбу. Петог дана морао је реаговати и сам генерал Петар Бојовић који је наредио да се тело више не носи по бојиштима и да се Душан Пурић сахрани у порти Ваљевске цркве. Непознати песник на његов сандук тад спусти стихове: „Земља тресе од бесних топова, ваздух цепа грмљава шрапнела, бојна хука уз планине јечи, Душан паде без иједне речи.”

Официрска породица Стевановић из које потиче Душанова супруга, после Првог светског рата пренела је његове остатке на Ново гробље у Београд. Сахрањен је овога пута уз све војне и државне почасти.

Аустругарска војска 22. септембра из седмог јуриша коначно заузима Мачков камен јер српска војска није више имала резерве коју би увела у борбу. Била је то борба у којој кад нестане муниције, кундаци разбијају лобање. Шуме планине Јагодње остале су прекривене телима обе војске, заувек здружених у смрти. Када су се збројали мртви, на Мачковом камену било је 5 погинулих војника по једном метру квадратном. Битка је ово у којој је погинуло највише официра и подофицира. Српска војска је овде изгубила читав батаљон официра, од чега 5 команданата пукова, 17 команданта батаљона а њих 176 теже је рањено.

Пуковник Душан Пурић данас има своју улицу на Вождовцу, испод 12. београдске гимназије која се пружа према Аутокоманди. Ту је добио и спомен плочу 2003. године а на главном тргу у Ужицу откривена му је биста 2010. године. Због успешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине, постхумно је унапређен у чин пуковника.

Тако је исписао најсветлије странице српске историје и постао див јунак са Мачковог камена.

А, битка на Мачковом камену најкрвавија је битка целог Првог светског рата…

Аутор: Деки РС

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!