ДИПЛОМАТИЈА ПОНИЖЕЊА: Како нас (мал)третирају НАТО „пријатељи“
Од времена, кад је, како каже анегдота, кнез Милош пред Порту послао изасланика саветујући га: „Да се к*рчиш бре, да виде Турци да Србија није мачији кашаљ, не могу они да раде како они хоће“ – дипломатија је знатно омекшала, мада су последњих година дипломате у „цилиндру и свиленим рукавицама“ полако почеле да узмичу пред онима којима су ћушке, пацке, прекори и критике, па чак и отворено понижавање део уобичајеног „дипломатског“ арсенала.
Представници Западних и њима подређених држава, изгледа заборављајући да Србија није „мачји кашаљ“, наступају према Београду све бахатије – њихов (мал)третман сада се огледа у уценама, притисцима, непрекидном испостављању захтева, па и у отвореној критици суверене политике Србије, и чак и у мешању у уређивачку политику домаћих медија.
Уместо добре, старе дипломатске „шаргарепе“ према Србији често наступају, у рукама носећи – мотку.
У истом дану, амбасадор Велике Британије у Србији Едвард Фергусон, дао је себи за право да због текста који му се не допада, јавно држи лекцију најстаријем дневном листу на Балкану, а министар спољних послова Естоније био је довољно бахат да исто тако јавно „преслишава“ шефа српске дипломатије због добрих односа са Русијом.
Сетимо се само свих оних покушаја да се Србија понизи тако што ће бити дежурни кривац за све ватре које су икада гореле на Балкану, а увек ће нас на третман који добијамо од НАТО „партнера“ подсећати и самовоља Куртија због које увек некако Београд буде крив за ширење „хегемонизма“.
Упркос томе што је од тада прошло неколико година, најеклатантнији пример непоштовања према нашој земљи, увек ће бити она „чувена“ прослава стогодишњице примирја у Великом рату, када је Србија, која је била међу земљама које су у том сукобу за слободу положиле највише жртава – „почашћена“ трећеразредним местом.
Да ли је у питању неки нови тренд у дипломатији или је овакав третман резервисан само за Србе, вечите „лоше момке“ Европе?
„Однос поштовања није нешто што се у међународним односима подразумева, већ зависи од равнотеже моћи или од конкретне процене, како се ваља односити према некој држави. Груб и понижавајући однос такозваног колективног Запада према Србији није зато никаква случајност: са једне стране, то је казна зато што Србија још поседује један мали сегмент геополитичке аутономије, па би однос поштовања према Србији значило и признање да Србија има право на ту аутономију, што, наравно, није у интересу колективног Запада“, истиче у разговору за РТ Балкан професор Слободан Владушић.
Наш саговорник је уверен да грубост у третирању Србије, уједно служи и као „подсетник“ на бомбардовање Србије и Црне Горе и међународне санцкије из деведесетих година прошлог века.
„Овај подсетник треба да у народу реактивира осећање страха, незаштићености и узалудности сваког отпора, а такав, уплашени народ спреман је да се потчини било коме и да прихвати било шта“, подвлачи Владушић.
Та, неки би рекли и исконска потреба Запада да од остатка планете начини своје колоније које ће бити беспоговорно покорне и прихватати све што им се пласира у Бриселу и Вашингтону, уродила је плодом баш у случају поменуте Естоније и уопште Балтичких земаља.
Некада совјетске земље, данас су неприкоснова подршка својих западних пријатеља у рату против Русије. Попут чувеног лика из Андрићеве „Проклете Авлије“, ове некада мале и нејаке државице, сада су „Карађози“ међународне политике који скривајући се иза правих моћника покушавају да и сами, колико год то било невешто – демонстрирају неку надмоћ у односу на државе које немају такву залеђину, односно, нису још продале своју сувереност за повремено тапшање по леђима на самитима НАТО-а.
„Колонијалне силе су увек неговале ту неједнакост између себе и условно речено поданика, иако се сада однос изменио па су поданици толико много ојачали, освестили се, а и средства информисања су осветлила многе тајне прошлости. Не видим ништа ново у таквом понашању, они такав однос имају увек. Њихова љубазна фасада је ту само док сте на линији њихових интереса. Чим престанете да те интересе штитите или им се не дај Боже супротставите, онда сте жртве најстрашније критике“, истиче дипломата Раде Дробац.
Саговорник РТ Балкан не види разлог зашто би се ове земље према нама понашале другачије него према свима другима.
„Једини изузетак су њихови партнери, а чак и ту постоји нека градација“, објашњава Дробац.
Како то недавно за РТ Балкан рече професор Милош Ковић, Британци и дан-данас размишљају на колонијални начин, а њихове елите „од срца верују да су дужне да управљају светом“. Изгледа да је ова „болест“ поприлично инфективна, будући да је од ње оболео читав НАТО – па чак и нејаке Балтичке земље.
Али, где се Србија, коју, бар се тако чини, непрекидно критикују, налази на тој листи градације?
„Они од нас очекују да ми испунимо њихове налоге – и то апсолутно сваки налог. Ако испунимо њих 99, а један не, одмах су ту критике и пацке. Ако мене питате, ја бих ту само гледао наше интересе, а они нек се понашају како хоће. Такво понашање, не само да је недипломатски, већ и некултурно“, уверава наш саговорник.
То што су Срби, како каже традиционалан частан и поштен народ не значи да су наши „партнери“ са Запада такви. Они су „практични“.
„Њима је и доживљај прошлости и садашњости управо онакав какав им је и потребан. Ако им то треба, они могу рећи да ми чак и нисмо учествовали у светском рату. Ту се све своди на интерес. Ми као народ поштујемо неке вредности које волимо да зовемо универзалним, и које јесу прихваћене у већини света, а то су поштење, част, достојанство и хуманост. Али то, кад су интереси у питању- не важи“, закључује дипломата Раде Дробац.
Аутор: Ана Вуковић
Извор: РТ Балкан