Дијалог у служби докторске римокатоличке дисертације
Поред честих изјава патријарха Порфирија, које нису реткост у његовим наступима, имамо и једно мишљење академског карактера где нам докторат римокатоличке орјентације поручује, о понашању у савременој теолошкој мисли и поставци који је припремио православни професор Ненад Мијалковић, који каже:
1.„Евхаристијска и универзалистичка еклисиологија не изражавају супротности, већ два принципа једне те исте стварности и реалности.
2.У дијалогу улазимо еклузивистички, као да је неприкосновена истина баш код нас. У дијалогу улазимо са ставом да смо ми једна, света, саборна и апостолска Црква, а да су сви остали ван те Истине.
3.Изражавамо се кроз негирање, промовишемо “теологију негације” (коментаришемо све у једном негативном смислу, и објашњавамо свој идентитет кроз негацију другог).
4.Ми смо једна Црква, јер имамо више сличности него разлика и сви ови коментари, били они позитивни или негативни, служе на изградњу Цркве.
5.Живимо заједно животом једне Цркве, иако нас административна подела раздваја, права заједница се види у Телу и Крви Христовој, без обзира што не постоји званични интеркомунио. Христос нас уједињује, јер Бог не гледа ко је ко. Човек расуђује по својој људској логици, дели на добро и зло.
- Један од излаза ка међусобном бољем разумевању је враћање библијској теологији.“[1]
И сад, наког оваквог текста и формулације једног римокатоличког доктора наука, који егзистира на плећима православних верника, слободно можемо одговорити на следећи начин:
- Црква не функционише по овом принципу, како нам то саопштава овај римокатолички поборник. Православни верници не могу да пређу преко ове формулације ћутећи, само да би били конструктивни у неком непотребном дијалогу. Заправо, постоји Црква Христова, која у себи поседује између осталих светих Тајни и свету тајну Евхаристије! Дакле, написати да постоји евхаристијска еклисиологија, апсолутно је погрешно, јер асоцира на неку засебну јединицу. Црква Христова је живи организам са својим удовима, који су неодвојиви једни од других. Истина је да евхаристија употпуњује и даје печат хришћанском животу, али никако се не може посматрати као засебна грана или засебна јединица у Цркви Христовој, иако је она крвоток верског живота.
Треба посебно истаћи да реч Евхаристија у Цркви Христовој означава пре свега Литургију Цркве, јер је у Цркви Христовој, Евхаристија одувек доживљавана и схватана као „Божанствена Литургија,“ или као „Божија служба,“ као заједничко јавно дело црквеног народа Божјег у садејству са свештенослужитељима у Исусу Христу. Другим речима, Евхаристија је незамислива, ван и без евхаристијског синаксиса, или сабрања, ван Цркве као заједнице, као Тела Христовог. Отуда се Евхаристија не схвата као једна од тајни у Цркви, као нека посебна гранска дисциплина, него као тајна и откривење саме и целокупне Цркве, у тајни сабрања (sinodos, сабор), у тајни општења заједнице и тајни јединства Христа и Његове Цркве, са свим њеним члановима Његовог богочовечанског Тела. Управо због овога је литургијски или евхаристијски живот одувек био оно главно у Цркви, јер се у њему најбоље изражава саборна природа и саборно самосазнање цркве. Благодарећи Евхаристији, која је у Цркви била и остала центар црквеног живота и извор Божијег прослављања, у Православљу се теологија јединства Цркве истиче као главни приоритет вере у Христа. Са јединством се тачно исповеда вера, испуњава се потупуно Божији закон и сасвим правилно разуме домострој спасења рода људског. Увек је најпре долазио факт и догађај и доживљај евхаристијског (литургијског) живота Цркве, па је из њега онда извирала теологија о Цркви и њеној Евхаристији, односно Литургији.
У овом контексту треба схватити и свагдашње одбијање – не прихватање Православне Цркве, од почетка до данас, било какав „orationis communicationis,“ (молитвена комуникација), са неправославним и од ње одвојеним хришћанским заједницама. Ово, пре свега, зато што центар и највиши израз јединства Цркве јесте света Евхаристија, а то значи да евхаристијско јединство укључује у себе и свако друго јединство: истоветно исповедање вере, јединствени приступ у Духу Светом, у благодати, у љубави, у светлости живота, у молитви (богослужењу), у саборној организацији и општем животу Цркве Божје у свету, другим речима и у свим могућим догматима. Са друге стране, Евхаристија никада и никако не може бити средство сједињења и јединства хришћана, него увек и свагда – циљ, као одраз смисла живота у Христу, јер је света Евхаристија Цркве есхатолошко јављање пуноће Царства Божјег, свима нама људима у свету кроз историју, као јављање и оваплоћење последње Тајне Божје о свету и човеку – Тајне Свецелог Христа као Богочовека, као Цркве. Зато је православна Еклисиологија одувек била евхаристијска (не „универзалистичка,“„римоцентрична,“„римокатоличка,“ „екуменска,“ или „протестанска), јер је она христолошка, пневматолошка и богоцентрична, христоцентрична, али не као нека посебна дисциплина него као саставни део целокупне Цркве и њене црквене заједнице, која делује саборно и евхаристијски.
Света Евхаристија је центар црквеног живота, која се не може посматрати као засебна дисциплина, него је пре свега као тајна сједињења и јединства свих верних са Христом коју су међусобно повезани са Богом. Јер, сабирајући се на светој Евхаристији и заједничарећи у Телу и Крви Христовој ми се сједињујемо са Господом и са Духом Његовим у „једно тело и један дух“ (Еф. 4, 4; 1. Кор. 6, 17) и постајемо „сутелесници“ Христови и христоносци, заједничари Духа Светога и духоносци причастници Божанске природе и богоносиоци (Еф. 3, 6; Јевр. 6, 4; 2. Петр. 1, 4). Од самог почетка Цркве сав њен живот био је сконцентрисан око свете Евхаристије, која је иначе кључ јединства у вери. Било да су то молитве и богослужења, заједничке агапе (вечере љубави) или сабрања празнична, све се завршавало – обављало, како се то и данас чини, у контексту и склопу свете Евхаристије. Све свете тајне: крштење, миропомазање, покајање, брак и рукоположење, вршене су у саставу евхаристијског сабрања у саставу Литургије. Црквени живот је прожет Евхаристијом и евхаристијском свешћу од почетка црквене заједнице у Православној Цркви, као што је ситуација и у данашње време, али не као „евхаристијска и универзалистичка еклисиологија,“ него као света Литургија у Цркви Христовој као део организма црквеног.
Са друге стране, не можемо рећи да постоје два принципа „једне те исте стварности и реалности.“Ако већ принцип иде уз начело, као што стоји у објашњењу филозофског посматрања, као неко правило, онда је то исто начело као продукт Божије воље непромењиво, односно то начело је константа, јер нам долази од Творца. А пошто је Творац непромењив, то су и његова начела непромењива, која могу имати само један приступ и један принцип. Као такво начело оно се мора неизоставно посматрати по једном и једином принципу, који се зове истина. Говорити о два принципа, свакако показује да је један од тих принципа лажан!
Ако би смо посматрали примену принципа у двојакој примени, он се онда може употребити само у филозофији и људској стварности. Код Божијег закона је сасвим другачије. Бог је тачно и прецизно одредио како ми треба да се понашамо, те стога ми не морамо да тражимо различите модалитете примене, него нам је Господ као савршено биће одредио путању по којој морамо да се крећемо ако желимо сопствено спасење.
Међутим, ако ипак неко жели на филозофски начин да се изражава о теологији, онда мора знати следеће:
Људски мозак не функционише према нагону и жељи човечијег срца, него на основу сопственог рационализма и сопственог закључивања. А у хришћанском животу је Бог мозак вероисповести, који нам је поставио и оставио Свој закон – Божији закон, по коме верник треба да се опходи и понаша. Што значи, имајући у виду да постоји само један закон, онда постоји и један пут Христов према спасењу, један правац и један принцип, разматрања и прихватања вере!
- Да видимо шта овде значи „у дијалогу улазимо еклузивистички.“ Прво, овај аутор у две реченице прави граматичке грешке, јер каже: „У дијалогу улазимо еклузивистички, као да је неприкосновена истина баш код нас. У дијалогу улазимо са ставом да смо ми једна, света, саборна и апостолска Црква, а да су сви остали ван те Истине.“ А било је потребно написати: „Ми у дијалог улазимо еклузивистички, као да је неприкосновена истина коју ми заступамо. У дијалог улазимо са ставом да смо ми једна, света, саборна и апостолска Црква, а да су сви остали ван те Истине.“[2]
Шта овде примећујемо. Да овде има и софизма. Читаоцу се пласира став по коме се сумња да је Православна Црква једна, света, саборна и апостолска Црква. Зар учесници дијалога по екуменистичком моделу нису актери који заступају ставове своје деноминације, као оних који су одступили од Цркве у 11. веку и неких који су се одвојили или су се одвајали од те деноминације од 15 века, па на даље кроз векове историје. Богословљу су добро познати, Мартин Лутер, Цвингли и Расел, како су оформили своје ставове о приступу Богу. Црква јесте једна, света, саборна и апостолска. А ми прихватајући учење своје Цркве, као крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, са понашањем према Божијем закону, и јесмо једна света, саборна и апостолска Црква. Они који уче другачије од своје Цркве и Јеванђеља и нису Црква.
Са друге стране, сама реч ексклузиван, латинског је порекла и означава искључивост, која није доступна свима, него припада само одређеној особи или особама, или одређеној институцији, и истовремено представља непомирљивост и нетрпељивост, итд! Међутим, кад је у питању вера у Бога, ми ову реч не можемо да употребимо, јер је она доступна свима. Она је светлост свету, коју виде сви. Али се и прихвата на једино могући начин преко истине, онако како су проповедали сви апостоли. Дакле, проповедање вере, према аманету који је Црква примила са обвезом да га чува у садржају Јеванђеља, не представља никакав вид екслузивитета било које врсте, него верно очување истине, онако како је Христос наложио. И уколико било ко од људи жели да прихвати веру у Господа Исуса Христа, по којој треба да живи, наравно да мора да је прихвати у свом изворном облику и садржају, а не да се понаша демократски, глобалистички, екуменистички и снисходљиво према људима, на штету те исте исконске вере. То је неприхватљиво. Веру треба чувати у свом срцу онако како смо је примили од наших учитеља, како би је пренели млађим генерацијам у непромењивој форми. Ако свака генерација почне да мења садржај и приступ вери, онда она престаје да буде Христова вера, јер је Он и јуче и данас и сутра исти.Пошто је Христос вечан и непромењив, то су и Његове Речи непромењиве, као што је и вера непромењива. Православна Црква проповеда истинито Јеванђеље свима без разлике, у свом непромењивом облику, молећи се за све људе, без и одреднице на пол, нацију, расу и боју коже. Зар ћемо бити криви ако заступамо своју веру на исправан начин према начелима Божанским. И ако кажемо кривоверницима да не прихватамо лаж и обману. Зар нећемо да сведочимо ту истину. „Чудим се да се тако одмах одвраћате на друго јеванђелије од онога који вас позва благодаћу Христовом, које није друго, само што неки сметају вас, и хоће да изврну јеванђелије Христово. Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђелије друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што прије рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави јеванђелије друкчије него што примисте, проклет да буде! Зар ја сад људе наговарам или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих ја још људима угађао, онда не бих био слуга Христов. Али вам дајем на знање, браћо, да оно јеванђелије које сам ја јавио, није по човјеку. Јер га ја не примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа“ (Гал.1, 6 – 12).
А шта је друго универзалистичка еклисиологија, како то изражава Ненад Мијалковић, него неко друго јеванђеље, које Црква Христова не познаје! Дакле, овде морамо ставити тачку! Зар ће нам неко забранити да говоримо на истинит начин? Боже сачувај! За православног верника ће увек истина бити приоритет и само истина као наука коју треба да примају сви верујући људи, јер она долази од Исуса Христа, као истинита Реч Његова! А за екуменисте се можемо и морамо само молити Богу, са речима: „опрости им Боже, јер не знају шта раде.“
3. Ни један православни верник се не изражава кроз негирање било кога, него то чини преко правилног вероисповедања. Јер кад би верник испољавао своје изражавање преко негирања другог онда он не би имао љубави хришћанске. А догађа се управо супротно. Православни верник се једнако моли Богу и за ближње и за непријатеље своје. Он је задужен да чува исконску веру у неповређеном стању. Заправо верник не базира своју веру на бази негирања било чијих ставова, него своју веру базира на вери у Исуса Христа, на јеванђеоски начин, онако како су то чинили сви апостоли, као аманет који чувају у неизмењеном облику. А сви они који немају исправан приступ вери, сами себе негирају! Дакле, ако православни верник промовише веру, он то чини на основу учења Исуса Христа, преко проповеди и правилног тумачења, а свој хришћански идентитет изграђује у мери раста у Христу преко помоћи Духа Светог. Сама негација другог, остварује сама јединка другог јер не исповеда веру исправно. Сви други показују сопствену негацију преко погрешног учења о вери у Бога, јер их сама истина негира, јер стоје на линији кривоверја.
- Свако ко говори да смо ми као Православна Црква и римокатоличка деноминација, једна Црква, не говори истину, не говори право, јер имамо велике разлике. Ако већ имамо разлике, онда нисмо једно. Ако један део тела оболи, онда је болестан цео организам. А Црква Христова – Православна Црква, нема ту болест коју има римокатоличка деноминација има (они мисле да их нема), јер она не припада Цркви Христовој, те овог пута и нећемо говорити о њиховој доктрини, јер се то тиче њих самих. Римокатоличко учење не угрожава православну свест вере, већ је то питање за њих саме. Дакле, нисмо једна Црква. Наравно, овде нећемо улазити у посебну догматску доктрину, коју су изградили римокатолици кроз време свог постојања од тренутка свог одвајања од своје Цркве! А у питању су многе теме преко filiokvea, причешћа у једном виду, са бесквасним хлебом, па онда безгрешност и примат папе, благосиљање истополних бракова, индулгенције, безгрешно зачеће Деве Марије, обавезно љубљење папског прстена, итд.
- Да ли је уопште могуће рећи да православци и римокатолици живе животом једне Цркве? Не! Овде имамо јасну инсинуацију о јединству које не постоји! Сасвим децидно морамо рећи да римокатоличка деноминација не припада крилу Цркве Христове, по многим сегментима, а посебно не по питању Тела и Крви Христове, коме немамо исти приступ. Верници Православне Цркве се причешћују у два вида преко квасног хлеба и вина, док се поборници римокатолицизма причешћују са бесквасним хлебом, без вина. У оба вида се причешћују код римокатолика само свећеници, а да не говоримо о свим другим разликама које смо у предходној тачки поменули. Заиста је сасвим тачно да нас Христос све позива на јединство и једномислије верско, и да он једини може да нас уједини, али је притом потребна и наша воља, да изражавамо једномислије по питању вероисповедања. А то очито није случај. Православни имају вољу и хришћанску намеру, да имају потупуно јединство вере, али не желе да се одрекну ортодоксног учења. Сви су добро дошли који желе повратак или присаједињење, али без растакања православне вере.
Сасвим је тачно да Бог не гледа ко је ко, али са једном разликом, Он не жели да се ми понашамо по нашем нахођењу, да измишљамо начин вероисповедања него да сви будемо једно у Христу, са истом вером и стим мислима о вери. А речи које кажу, како „човек расуђује по својој људској логици,“ те да та људска логика врши деобу „на добро и зло,“ упућује на људски разум, који није сврсисходан у вери.
- Написана реченица, која нам саопштава како је „један од излаза ка међусобном бољем разумевању је враћање библијској теологији,“[3]носи у себи заиста велику поруку и тачан правац у схватању вере. Међутим, у даљем раду своје докторске дисертације, Ненад Мијалковић нам није објаснио која је то библијска теологија у питању на коју ми можемо да се ослонимо, а да она није екстремистичко екуменистичка поставка о „универзалној цркви.“ Он овде остаје недоречен, односно, показује да је укорењен у екуменистичкој мисли, јер према целокупном свом писању у својој римокатоличко- екуменистичкој дисертацији, непрестано заговара ставове некакве будуће „универзалне цркве,“ коју желе да остваре синкретистички идеолози, преко дијалога.
Овде свакакао морамо напоменути да Православље има разумевање за све религијске деноминацје и групације и њихове слабости по питању тумачења Јеванђеља, само што не прихвата њихове доктринарне догмате и приступ вери у Бога, јер зна да препозна сваку врсту обмане ((Еф. 4,14). Ако пођемо од чињенице да се треба вратити библијској теологији, као што говоримо и пишемо, да то сви треба да учине, који то до сада нису учинили, онда постављамо питање: зашто екуменисти стварају нов облик религијске свести, коју пошто пото желе да наметну исконској вери? А један од људи који је екуменистичког определења, ни мање ни више него свештеничке горе лист, каже како „обновом богословског дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве пронађена је доктринална сагласност по многим важним аспектима еклисиологије.“[4] Ово је заиста лепо срочено и написано, само што нема у себи истине, јер уопште није постигнута доктринарна сагласност између Цркве Христове и римокатоличке религијске поставке. Црква Христова може само да проповеда реч Божију, да врши молитву, да поучава верне и неверне, да трпљењем делује на неке видове агресије, милосрдношћу и опраштањем, да подноси невољу, да чува јеванђеоску науку, са сваким поучавањем грешника, а не да врши бесплодне дијалоге, који не могу дати добре плодове у вери. Наравно, овде се треба подсетити чињенице, да православним верницима није забрањен разговор са инославнима, није им забрањена комуникација или било који вид сарадње у међу људским односима, али по питању вере се не може водити никакав дијалог, него се увек и у првом плану мора водити рачуна само и искључиво о проповеди и држању Речи Христових у оригиналном стању. Дакле, не може се вршити никакав уступак људима, ради поштовања и љубави према њима, на уштрб вере, јер на тај начин ми кваримо веру и чинимо штету онима којима попуштамо у вери, јер им не говоримо истину и не показујемо истину ако кривотворимо веру. Истовремено са попуштањем у вери, ми идемо директно против Христа и Његовог учења.
Јеванђеље нам говори да се треба клонити пута „старoга чoвека“ (Рим. 6, 6) и да требамо ићи стопама Христа – Животодавца а не да се обистињују речи Јеванђеља, које кажу као ће „и између вас самијех постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом“ (Дела ап.20, 30). Дакле, са једне стране нас Ненад Мијалковић упућује на Библију, а са друге стране заговара дијалошки екуменизам. А то је неспојиво. Сваки православни верник, зна речи Јеванђеља и на њих се позива свагда говорећи: „Господ је мој помоћник, и не ћу се бојати; шта ће ми учинити човјек? Опомињите се својијех учитеља који вам казиваше ријеч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову. Исус Христос јуче је и данас онај исти и ва вијек. У науке туђе и различне не пристајте; јер је добро благодаћу утврђивати срца, а не јелима, од којијех не имаше користи они који живљеше у њима“ (Јевр. 13, 6 – 9).
На тај начин се неће догодити да некаквом неопрезношћу паднемо у замку смрти. Ако, заиста желимо да избегнемо све замке кривоверја, сачуваћемо свој деo у бесмртнoсти коју смо примили од Господа Исуса Христа. Бесмртнoст, међутим, не мoжемo стећи акo не вршимо заповести Христoве јер се тако савлађује и пoбеђује смрт. Сам Христос нас oпoмиње и каже: „акo желиш ући у живот, држи заповести“ (Мат. 19, 17), док на другом месту каже: „ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам“ (Јован, 15, 14). Па ако смо већ пријатељи Божији, онда ћемо бити увек са Њим, а никад против Њега, изопачавајући Његове Речи. O онима који су постојани у вери, Господ каже да су снажни и пoстoјани и да су са својим чврстим темељем на Стени утемељени. А та Стена је сам Христос. Као пoстoјани са непoкoлебивом снагом своје вере, сви ће људи бити прoтив свих светских непогода и oлуја. Христос, с тога и каже: „сваки дакле, који слуша ове речи мoје и извршује их, упoредићу га са чoвекoм мудрим кoји сазида кућу своју на камену. И удари дажд, и дођоше реке, и дунуше ветрoви и навалише на кућу ону, и не паде; Јер беше утемељена на камену“ (Мат. 7, 24–25). И управо нас ове речи обавезују да следимо Речи Христове, а не да их преиначујемо и формирамо према нашим хтењима и мислима.
Ако заиста желимо да се не одвајамо од библијског учења, онда смо свакако дужни да учимо и чинимо све штo је Христос учиo и чиниo. Уoсталoм, како може човек да тврди да верује у Христа ако не чини оно штo је Христос заповедио да се чини? На темељу чега ће дoћи дo награде за веру ако неко не жели да врши заповести, или их другачије тумачи него што оне имају смисао својих порука.
наставиће се…
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
[1] Ненад Мијалковић, докторска дисертација, Римокатоличке теме у Српској Православној Цркви, стр.381. Докторат је одбрањен 2023. године, на Папском Латеранском Универзитету у Риму, засноване на истраживању резултата теолошко-историјске методологије дијалога између Римокатоличке цркве и Српске православне цркве.
[2] Имајући у виду да се ради о докторској дисертацији, рад је морао свакако да има лектора и рецензента. Пошто рад нема правилан научно православан приступ, то он и нема озбиљан богословски приступ, који подразумева стилско језички правопис, са тачним граматичким изражавањем у изношењу истинитости. Овај докторски ватикански рад има у свом садржају сијасет недостатака, лошег стилског изражавања, граматиких и словних грешака, које се не смеју да нађу у научном раду овакве природе. Ово је само један пример, који смо навели поводом грамтичке грешке.
[3]Ненад Мијалковић, докторска дисертација, Римокатоличке теме у Српској Православној Цркви, стр.381. Докторат је одбрањен 2023. године, на Папском Латеранском Универзитету у Риму, засноване на истраживању резултата теолошко-историјске методологије дијалога између Римокатоличке цркве и Српске православне цркве.
[4]Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Радомир Маринковић, дипломски рад, Тумачење апостолског прејемства у православној и римокатоличкој теологији, бр. инд. М-874, Ментор, ван. проф. др Радован Биговић ( иначе познати екумениста), Београд, 2008, стр. 4.
