Дигнимо свој глас, да не би на себи носили проклетство својих предака и вечиту срамоту
MОЈ ЛИЧНИ ВАПАЈ ИЗ МЕТОХИЈЕ…
Национална трагедија, један Велеиздајник, уз помоћ мноштва слепих послушника, полуинтелектуалаца полтрона, улизица, гмизаваца, двоножаца без кичме огрезлих у материјализам, самозадовољних, ментално и духовно отупелих, јер УМ свој и ДУХ заменили су оним на чему седе, који имају куражи, колико зец, ПРЕДАЈУ КОЛЕВКУ СРБСКЕ ДУШЕ, у њој сакупљену кроз векове проливену крв, гробове и кости милиона наших страдалника који за њу дадоше своје животе, све најлепше што је икада створила србска православна душа, СВЕТИЊЕ, славне обичаје, стихове и мелодије, тужбалице и досетке, умотворине, народно јеванђеље, мудрост!
!!!Остаје нам да у својим кућама спокојно уз ријалити сачекамо да дођу и на наша врата!!!
И онако, без Срба са карактером и љубављу за свој род и предачки завет, Србија не мора да постоји.
Ако је тако, И АКО СМО СЕ СА ТИМ СЛОЖИЛИ, онда ЛАКУ НОЋ мили наши СРБИ, слободно угасимо светло, мрак у нама одавно влада…
П.С. И ово сам хтела да додам: Наш народ је након пада Старе Србије и Косова и Метохије под ропство Турака, од Далмације, па све до краја Јадрана и шире, на својим капама носио црнину. Тешко бреме туге је опхрвало срце и стегло груди сваког Србина, иако се нису се без борбе предали..
У шта и колико онда ми да се у црно увијемо, кад се овако кукавички понашамо.
Дигнимо свој глас, да не би на себи носили проклетство својих предака и вечиту срамоту!!!
Аутор: Јована Баљошевић
