Деведесетих је створена нација чији је циљ истребљење Срба
Оснивање бошњачке подрум нације у котловници сарајевског хотела „Холидеј ин” почетком деведесетих година, за Србе је било ново предсказање онога што им следи.
Укупно 350 делегата изгласало је нову нацију, а Голф двојка већ је био 10 година старији од народа који је себе почео називати бошњацима. Али реч „Бошњак” у преводу значи Србин, и то Србин средњовековне Босне, јер су сви Бошњаци тога доба Срби.
У Другом светском рату река Дрина била је граница НДХ-а а Срби су као непожељан народ овде масовно „тамањивани.” Крвава историја наставила се и деведесетих година прошлог века у организованом геноцйду који су предводили новонастали бошњаци.
Источна гранична област Републике Српске наслоњена је на реку Дрину, водостај реке Дрине деценијама је осликаван крвљу српског народа насељеног на овом подручју.
Оно чега су се Срби овде бојали, у том периоду са настанком нове нације, било је то да ће им се злочини поновити. И били су у праву, највише мештани Братунца, Власенице, Милића, Калесије, Зворника и Сребренице, општина које до дан данас чекају правду.
Али, они се још више боје да правосуђе у миру, непроцесуирањем, врши нови злочин- још већи.
Прве реке српске крви у средњем Подрињу потекле су на Ђурђевдан 1992. године у сребреничком селу Гниона. Осокољени новонастали Бошњаци напали су ово село и убили 5 старијих особа чиме је крвави пир почео. Двадесетак дана касније, у селу Сандићи, током патроле убијен је командир братуначке полиције Милутин Милошевић. Убио га је Насер Орић лично а то је пред судом БиХ признао његов саборац Сабахудин Мухић.
У сребреничком селу Ратковићи настала је фотографија која је обишла свет, на којој Добрина Продановић држи лобању сина Живана. Тог 21. јуна ’92. године у Ратковићима је живело 340 српских душа када су засеоци горњи и доњи Ратковићи сравњени са земљом.
Само 7 дана касније, по обичају на велики српски празник, овога пута Видовдан, нападнуто је село Лозница, недалеко од Братунца на самој граници са Србијом.
Лозница је данас попут Ратковића, пуста и напуштена. Сутрадан су нападнути Брежани, село на путу Сребреница-Скелани у близини злосутног вехабијског центра Осмаче.
У Брежанима је Видоје Лазић разапет на крушку и спаљен, а његових 18 комшија је масакрирано. На Петровдан је нападнуто село Залазје удаљено само 2 км од Сребренице.
Истог дана нападнута су и братуначка села Загони и Биљача. Крвави Петровдан те 1992. године Србима је донео 69 жртава. Злочин у Залазју постао је синоним страдања Срба у Подрињу, у том селу заробљено је и 13 војника ВРС. Превезени су у Сребреницу на испитивање, а Насер Орић лично је убио Слободана Илића након што му је ножем извадио очи.
На депонији смећа на улазу у Сребреницу 2010. године откопана је масовна гробница.
Медијска пропаганда одмах је ширила вести о српским кољачима док су се увелико турирали камиони за јулско марширање са табутима. Ипак, ДНК-а анализом утврђено је да су у гробници пронађени остаци убијених српских цивила и војника из Залазја.
О овоме је писао и канадски новинар „Торонто Стар-а” још у листу из 3. фебруара 1994. године. Ратни извештач, који је тих месеци био у Сребреници, пише како му се Орић хвалио да је баш на том месту убио око 70 Срба. Двадесети дан јула 1992. године кољаче је одвео поново у Братунац, мета су били село Магашићи. Ово село је било класичан пример страдања цивила, у њему је убијено 6 жена од којих је једна била у деветом месецу трудноће.
Доња Каменица у Зворнику место је где су се бошњаци вратили коренима и водили се Христовом реченицом „Царство небеско унутра је у вама.” Да би то проверили, дванаетогодишњег Слободана Стојановића, који се вратио да спасе свог пса, уочи Илиндана ’92. године, распорили су у облику крста. Бошњаци су завршницу Илиндана прославилу у чисто српском братуначком селу Јежештица. Српском војнику Анђељку Млађеновићу, који је командовао одбраном села, одсечена је глава. Док је преклано још 7 мештана.
Српско село Подравање остало је у раскораку између Милића и Сребренице. Јесења магла 24. септембра послужила је да цивили овог краја невидно буду пребачени у стару зграду милиције у Сребреници која је служила као логор за Србе. Тог дана убијене су 33 особе с тим да је породица Маринковић затрта. Снаге 28. дивизије тзв. АБиХ у том тренутку су под контролом држале скоро цело средње Подриње. Српске територије биле су само Братунац, Милићи и Зворник. Због тога је Зворник био следећа мета напада, а на реону Глођанско брдо пред Аранђеловдан 1992. године десио се масакр. Тек 1994. година показаће масовну гробницу са 53 убијена мештана овог села.
Новонастали Бошњаци су до децембра, избили на Дрину и нападнута су села Бјеловац и Сикирићи. У Бјеловцу су убијане по 3 генерације а у једној кући убијена је деведесетогодишња Злата Јовановић, убијени су и њен син Милан и унука Раденка.
У овом нападу убијено је укупно 59 мештана. Преживели сведоче да је напад вођен под песмом: „Дрина Вам је нови Јасеновац.”
На Божић 1993. године нападнута су села Чизмићи, Марићи, Доњи Мратинци, Крајићи, Шиљковићи и симбол српства овог дела Републике Српске, Кравица. Иако ратно, божићно јутро у селу Кравице освануло је свечано, мештани су припремали трпезе и спремали се за одлазак у цркву а само у ово доба поред својих богатих трпеза, можемо замислити како је било мученицима тога доба. За трпезом их је изненадило око 3.000 бошњака из Сребренице који су са собом водили и жене на коњским запрегама које су лупале у шерпе стварајући панику, а успут кренуле су и у пљачку. Убијено је 49 мештана Кравице, а најстарија Мара презимена Божић имала је 84 године. Орић је на Божић на белом коњу ујахао у Кравицу и направио фотографију којом се похвалио команди у Сарајеву. Када је 2 месеца касније ВРС ушла у Кравицу наишли су на потпуно запаљено село. Није било ниједне сачуване куће, уништено је 690 кућа и преко 900 помоћних објеката. Гробља су преорана а СПЦ овде се нашла пред новим испитом јер су свештеници након Пребиловаца још једном опело морали да држе над мученицима под земљом.
Братунац се у то време још увек некако држао, али остали су Скелани, село које од Бајине Баште и Србије дели само мост на Дрини. Скелани су пали 16. јануара 1993. године. а 16 мештана засеока Ћосићи је масакрирано. После пада Скелана уследила је велика акција ВРС која је дошла до Сребренице, али УН овај град одмах проглашавају заштићеном зоном. Почетком маја 1993. године донешена је одлука о разоружавању бошњачких терориста али она никад није спроведена. Ослобађањем Сребренице ВРС урадила је оно што Међународна заједница није хтела, спровела је демилитаризацију ове територије.
УН сво време рата су наоружавали тзв. бошњаке, трговали с њима храном и горивом, а у свет слали срцепарајуће слике о глади и страдањима Бошњака.
Од маја 1992. до јануара 1993. године у средњем Подрињу у 172 српска села страдало је 2.428 Срба од којих 198 жена и 47 деце, а до краја рата, према званичним подацима, убијено их је 3.267. За ове злочине пред новим Хашким трибуналом донете су пресуде и оне су за новонастале Бошњаке- ослобађајуће.
Намера је овде чиста, створити армију која ће у националном и верском рату етнички очистити овај простор од Срба што се и види по њиховим акцијама у којима су убијани старци, жене и деца. Систематски уништити Србе и све што је српско, а то има све елементе геноцйда који је светска медијска машинерија успела пренети на јул 1995. године и заменити тезе. Ипак, све је почело мало раније пре ове целе приче.
Прва жртва ових простора био је Љубо Стјепановић који је убијен 20. априла 1992. године у Поточарима. Поточари су, иначе, родно место Насера Орића. Баш ту ће, годинама касније, симболично настати данас најпознатије мезарје…
Научили смо већ да историју не пишу часни јунаци, зато деци треба причати шта се заиста дешавало, јер ће у школи учити историјске неистине или полуистине…
Насер Орић је за све ове горе наведене злочине пред Хашким судом неправде осуђен на две године затвора као да је опљачкао посластичарницу. На крају му је и та пресуда анулирана…
Аутор: Деки РС
