Mišljenja

Demontiranje Vučićevog kriminalnog sistema: Sve je kao pre 20 godina

Foto: RTS printscreen

U stvaranju uslova za ubistvo Zorana Đinđića učestvovali su pojedinci iz vrha izvršne vlasti, policajci, tužioci i sudije. Na kraju, sud je na dugogodišnju robiju osudio dvadesetak pripadnika Jedinice za specijalne operacije i Zemunskog klana. Na odgovornost nisu pozvani njihovi politički i pravosudni zaštitnici, a neki od njih se i danas nalaze na istim ili sličnim funkcijama, ili u okruženju Aleksandra Vučića. Kao nekada Đinđić, tako i sada Vučić misli da može kontrolisati državne institucije i podzemlje. Đinđić je tu grešku platio glavom. Bez obzira na Vučićevu patološku sklonost ka prizivanju vlastite likvidacije, za njega, ali i za celu Srbiju, bilo bi tragično da se to zaista desi. Za opšte dobro, neophodno da što pre dođe do smene naprednjačkog kartela s vlasti. U oslobođenoj Srbiji, uređenoj pravnoj državi, Vučić će završiti u zatvoru, ali bar će izbeći Đinđićevu sudbinu.

Po dolasku na vlast, Aleksandar Vučić je pokrenuo političku i medijsku kampanju u kojoj je pokušavao da se predstavi kao naslednik Zorana Đinđića. Vučić je hteo da tim lešinarenjem preuzme imidž reformatora, vizionara i demokrate. Prijalo mu je laskanje Ružice Đinđić, koja je tvrdila da je on „isti kao Zoran“, i Gorana Vesića, koji je uveravao javnost da bi „danas i Đinđić glasao za Vučića“. Usput, uz te izlive licemerja, Vučić je u nasleđe dobio kriminalni sistem, koji je omogućio izvršenje atentata 12. marta 2003. godine, kao i pojedince iz vrha tadašnje vlasti, koji nikada nisu odgovarali za brojne propuste.

Bez obzira na sve razlike, pre svega u ličnom rejtingu i okolnostima na domaćoj i stranoj političkoj sceni, Đinđićev i Vučićev način vladavine povezuju mnogi zajednički imenitelji: kriminal, korupcija, sporni kadrovi… Obojica su potcenili moć i uticaj, koji su pozajmili najbližim saradnicima. Đinđić je iz neposredne blizine, i to s vrha vlasti, posmatrao kako se oko njega plete smrtonosna mreža. Kad je pokušao da se otrgne, nije uspeo. Bilo je prekasno.

Pojedini svedoci, ali i policajci koji su učestvovali u istrazi ubistva Đinđića, sada ukazuju na događaje koji su prethodili atentatu, kao i na sporne uloge koje su imali neki od njegovih najbližih saradnika. U raskrinkavanju dešavanja iza scene najglasniji je Milan Veruović, Đinđićev telohranitelj, koji je teško ranjen 12. marta 2003. godine.

Veruović kao ključna dešavanja, koja su najavljivala likvidaciju, ističe hapšenje i puštanje iz pritvora Dušana Spasojevića i ostalih pripadnika njegovog klana koji su učestvovali u otmici Miroslava Miškovića, zatim ubistvo policijskog generala Boška Buhe, koje su „Crvene beretke“ i „Zemunci“, pokušali da pripišu grupi Željka Maksimovića Make. Poslednji signal za uzbunu bilo je hapšenje i puštanje Dejana Milenkovića Bagzija, posle propale akcije kod hale „Limes“. Veruović tvrdi da su sve te prilike da se država obračuna s organizovanim kriminalom propuštene zahvaljujući propustima koje idu na teret nekim od najbližih Đinđićevih saradnika.

Na tom spisku se nalaze Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Zoran Janjušević, Nataša Mićić, tužilac Rade Terzić, sudija Vučko Mirčić, tužioci Jovan Prijić i Vladimir Vukčević, tadašnji zamenik načelnika BIA Goran Živaljević, policijski službenici Mile Novaković, Rodoljub Milović, Milorad Veljović, Milan Obradović, Slobodan Pažin i, naravno, Vladimir Popović, zvani Beba. Veruović neke od njih smatra odgovornim za pružanje direktne podrške i zaštite pripadnicima Zemunskog klana, a druge za nečinjenje, koje je doprinelo kreiranju atmosfere i stvaranju uslova za atentat na Đinđića.

– Sud je, u postupku za ubistvo Zorana Đinđića, doneo odluku ko su izvršioci, ali ne i ko su nalogodavci i ko se nalazi u političkoj pozadini. Ako tražite političku pozadinu, treba da preispitate sve koji se dovode u vezu s tim događajem. Onim što su radili, Đinđićevi najbliži saradnici su ga kriminalizovali i provukli kroz blato više nego što su to svojevremeno radili Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj. Oni su sarađivali sa „Zemuncima“, a u javnosti je stvoren utisak da to radi Đinđić. Čedomir Jovanović je s njima sarađivao sve vreme. Godinu dana pre ubistva Đinđića, Jovanović je, u saradnji s tužiocem Radetom Terzićem, oslobodio Dušana Spasojevića iz zatvora, a kasnije je s njim sprovodio istragu Makine grupe. Spasojević je lično častio Jovanovića sa kesom novca i dva ručna sata – kaže Milan Veruović.

Policijski general Boško Buha je ubijen 10. juna 2002. godine kod beogradskog hotela „Jugoslavija“. To ubistvo je izvršio Sretko Kalinić u saradnji sa Spasojevićem, a, pretpostavlja se, po nalogu Milorada Ulemeka Legije, koji se tako osvetio Buhi, koji ga je uhapsio tačno godinu dana ranije zbog incidenta u „Stupici“ prilikom rođendanske žurke Cece Ražnatović. „Zemunci“ su pokušali na sve načine da odgovornost za taj zločin prebace na Željka Maksimovića Maku. U tome su im pomagali ljudi iz vrha izvršne vlasti i policije.

– Dušan Spasojević je u Šilerovoj držao Slobodana Resimića, pripadnika Makine grupe, koga je pripremao da lažno svedoči i optuži Željka Maksimovića da je naručio ubistvo generala Buhe. Po naređenju Milana Obradovića, šefa Beogradske policije, Slobodan Pažin, iz Trećeg odeljenja, obezbeđivao je Resimića, koga je policajac Tepavčević svakodnevno vozio iz Šilerove u Palatu pravde, na saslušanje kod istražnog sudije Vučka Mirčića i tužioca Vladimira Vukčevića. Mile Novaković, zamenik načelnika UKP-a, na sudu je posvedočio da je znao za tu istragu, znao je da Zemunski klan podmeće Resimića kao svedoka, ali on i njegov šef Roćko Milović nisu hteli da se u to mešaju. Ako su znali, koga su o tome obavestili? To se dešavalo pet meseci pre ubistva Đinđića, a Novaković i Milović nisu hteli da se mešaju! Kasnije nisu snosili nikakvu odgovornost.

Koliko je taj slučaj značajan pokazuje činjenica da „Zemunci“ nisu Makinu grupu optuživali samo za ubistvo generala Buhe, već i za pripremu atentata na predsednika vlade. To je kulminiralo na primeru Dragana Ilića Limara, koga je policija uhapsila i, posle trodnevnog policijskoj pritvora, pustila na slobodu. Isto veče „Zemunci“ su oteli Limara i odveli ga u Lipovačku šumu, gde ga je saslušavao Dušan Spasojević, u prisustvu Čedomira Jovanovića i Milorada Ulemeka Legije i dvojice policajaca, koji su to snimali kamerom. Oni su od Limara tražili da kaže da je Maka ubio generala Buhu, ali i da se priprema da snajperom izvrši atentat na Đinđića. Kako je Spasojević tada znao da će nekoliko meseci kasnije stvarno doći do atentata snajperom? Snimak tog „saslušanja“ prikazan je u prostorijama BIA na Banjici. Zemunski klan je imao pod kontrolom MUP preko Nenada Milića, zamenika ministra policije, a i uticaj na tužioca Jovana Prijića. Milić je na mesto šefa Beogradske policije, posle ubistva generala Buhe, postavio Milana Obradovića, koji je, po nalogu Čedomira Jovanovića, učestvovao u slučaju Limara. Obradović je naredio interventnoj jedinici da preuzmu čoveka, koji se tada vodio kao nestao, baš na mestu na kome je ubijen Boško Buha, kod hotela „Jugoslavija“, i da ne legitimišu ljude koji će ga dovesti, prebijenog od batina – izneo je svoja saznanja Milan Veruović.

U tim spletkama učestvovali su i ljudi iz vrha Bezbednosno informativne agencije, koji su montirali stenograme presretnutih navodnih razgovora Željka Maksimovića Make i Dragana Maleševića Tapića. „Evo, gledam Lisca, brije se, mogu da ga skinem na keca“, navodi se u jednom lažnom stenogramu izjava Maksimovića, koja je trebalo da posluži kao dokaz da on namerava da ubije Đinđića. Međutim, u vrhu BIA bilo je pojedinaca koji su znali šta se sprema, čak i tačan datum kad će biti izvršen atentat. Goran Živaljević, tadašnji zamenik načelnika BIA, opisao je kako je BIA na merama imala suprugu jednog stranog atašea. Kad ga je ona , 12. marta, obavestila šta se desilo, Živaljević joj je rekao da je za atentat znao dan ranije. Inače, Živaljevića je u BIA protežirao Zoran Janjušević, Đinđićev savetnik za bezbednost.

Državni organi su 21. februara 2003. propustili poslednju šansu da spreče ubistvo premijera. Posle incidenta na auto-putu kod hale „Limes“ uhapšen je Dejan Milenković Bagzi, koji je kamionom pokušao da preseče i zaustavi vozilo u kome se nalazio Đinđić. Istraga je otkrila da je u pripremi tog napada učestvovao i Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi. Umesto za teroristički akt, tužioci i sudije su optužili Bagzija za carinski prekršaj, pošto je vozio kamion koji nije propisno registrovan. Treće odeljenje Beogradske policije je četiri dana kasnije, 25. februara, šefovima UKP-a, UBPOK-u i Vladi Srbije dostavilo izveštaj u kome se navodi da Zemunski klan priprema atentat na premijera. Analizom osam telefona, koji su komunicirali isključivo međusobno, i njihovih pozicija koje su zabeležene na baznim stanicama, utvrđeno je da oni prate kretanje Đinđića. Na taj izveštaj niko nije reagovao.

Dva ključna svedoka svih tih dešavanja – Dušan Spasojević i Mile Luković Kum -uhapšeni su, pretučeni i ubijeni u Meljaku. Kod njih je, prema zvaničnom izveštaju, pronađen puškomitraljez, bomba i jedna novčanica od deset evra. Zaštićeni svedok Bagzi, koji je s njima bio u Meljaku, u iskazu pred sudom rekao je da to oružje nije njihovo. Takođe, policajci koji su učestvovali u istrazi tvrdili su da su Spasojević i Luković imali torbu sa 11 miliona evra.

Zagorka Dolovac i danas ima predmet u kome je zadužila Milana Obradovića, komandanta SAJ-a Milovan Glišović, Čedu Jovanovića, Bebu Popovića, Mileta Novakovića i Roćka Milovića da su se rastalili sa tom torbom. Dolovac je, kroz neku istragu, došla do toga – tvrdi Žarko Popović Pop, koji je u vreme tih dešavanja bio na funkciji šefa Odseka za krvne delikte u Beogradskoj policiji.

Dušan Spasojević je bio u rangu Pabla Eskobara. Njegova moć je bila izuzetno velika jer je u šaci držao razne grupe, koje su ga, na kraju, preživele i nadživele, koje su ga streljale i podelile njegov novac. Ako se ne utvrdi odgovornost svih aktera tih dešavanja, uključujući i samog Đinđića, nikada nećemo saznati zašto je ubijen. Ne smemo mu staviti na teret to što je bio okružen spornim ljudima, ali ne smemo ga ni abolirati iz straha da ne dođemo do zaključka da je i on učestvovao u njihovim aktivnostima. Treba da se ispita i sve što sam ja radio i što sad pričam. Međutim, nismo izvukli nikakve pouke iz tog slučaja. Sistem se nije promenio, mi danas živimo u istom sistemu – kaže Milan Veruović.

U svim dešavanjima pre i posle atentata na Đinđića, o kojima Veruović svedoči, potrebno je samo uneti nova imena, i to ne sva, pa da se skicira slika Vučićevog kriminalnog sistema. Sve je tu. Vučić je sve kopirao, čak je prisvojio i određene Đinđićeve saradnike, kao što su Goran Vesić, Čedomir Jovanović i Vladimir Popović, zvani Beba. Vučić je za savetnika za bezbednost uzeo Milorada Veljovića, koji je u Đinđićevo vreme bio šef Unutrašnje kontrole MUP-a, pa je morao da zna koji policajci sarađuju s kriminalcima.

Po DOS-ovoj šemi od pre 20 godina, Vučić je podelio uloge svojim najbližim saradnicima. Dijani Hrkalović je pripala obaveza da u aktuelnom rimejku igra ulogu Nenada Milića. Zloupotrebom funkcija u MUP-u, Hrkalović je pružala zaštitu raznim kriminalnim grupama, kako Veljka Belivuka, tako i Darka Eleza. Vučić je sprovodio česte smene ljudi u vrhu MUP-a, na mestu ministra, ali i najznačajnijih službi i odeljenja. Postavljao je i smenjivao Nebojšu Stefanovića, Aleksandra Vulina, Veselina Milića, Vladimira Rebića, Bogdana Pušića, Slobodana Malešića, Ivana Ristića… Svakoga je kompromitovao i kriminalizovao, a i oni njega.

Početkom avgusta 2001. godine, ubijen je Momir Gavrilović, dugogodišnji radnik Državne bezbednosti, navodno zbog toga što je savetnicima Vojislava Koštunice dao informacije o sprezi Đinđićevih saradnika i Surčinskog klana. To ubistvo do danas nije rasvetljeno. Nisu otkriveni ni detalji smrti Vladimira Cvijana, visokog funkcionera SNS-a i savetnika predsednika Srbije, čije telo je pronađeno u Dunavu u januaru 2018. godine. Kao Gavrilović, i Cvijan je posedovao informacije o sprezi Vučića i kriminalaca iz podzemlja, ali i onih iz tužilaštva i sudova. Mrtvo telo policijskog inspektora Dejana Jovića pronađeno je u bolnici, gde je, navodno, preminuo od posledica zaraze korona virusom. Ni u tom slučaju nije sprovedena zvanična istraga, iako je poznato da je Jović, pred smrt, kontaktirao sa Vladimirom Đukanovićem, Vučićevim poverenikom za odbranu stranačkih kriminalaca. Ne zna se šta je Jović tražio i nudio, ali pretpostavlja se da je pretio objavljivanjem podataka iz istrage ubistva pevačice Jelene Marjanović, koju je on vodio. Jović je, takođe, imao informacije o kontaktima Danila Vučića s pripadnicima klana Veljka Belivuka, koje je pratio na ekskurziji u Rusiju, tokom Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine. Tokom istrage „ubistva na šinama“ Vlastimira Miloševića, Jović je došao do podataka o sprezi Belivuka i Hrkalovićka, a taj slučaj je kasnije označen kao prekretnica posle koje su Stefanović i Hrkalovićka počeli da prisluškuju telefonske razgovore Vučića i članova njegove porodice.

Nijedan od navedenih slučajeva nije dobio sudski epilog, baš kao ni slični primeri iz Đinđićevog doba. Međutim, nema sumnje da postoje dokazi i svedoci, koji će pred javnost biti izvedeni kad za to dođe vreme. Na suđenju za ubistvo premijera, Srbija je saznala da je Đinđić blisko sarađivao sa svojim kumom Dragoljubom Markovićem, pravim šefom Surčinske mafije, na čijem ranču su, prema iskazima policajaca koji su vodili te istrage, skrivani tajkuni koji su bili kidnapovani 2001. godine. Iz brojnih svedočena u tom postupku otkriveni su detalji o Đinđićevim kontaktima sa Miloradom Ulemekom Legijom, Ljubišom Buhom Čumetom, pa čak i sa Bagzijem. Iz svedočenja u postupku protiv Belivukove kriminalne grupe javnost je saznala o njegovoj saradnji sa Vučićem i Vulinom, kao i sa ostalim političarima i policajcima. U spisima predmeta uvršteno je stotinak foto, audio i video zapisa skinutih sa aplikacije „Skaj“, koje su razmenjivali pripadnici Belivukove ekipe. Međutim, već se zna da postoji još 1.800 sadržaja komunikacije preko „Skaja“, koji su iz Europola prosleđeni srpskom Ministarstvu pravde, odnosno Tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala. U tim prepiskama, navodno, nalaze se dokazi sprege Vučića i njegovih najbližih saradnika s Belivukom i Markom Miljkovićem. I to će biti obelodanjeno kad-tad, pa će se Srbija iščuđavati i zgražavati nad tom istinom, kao što sada radi nad ispovednim iskazima Milana Veruovića.

Pre nego što prepiska sa „Skaj“ aplikacije otkrije šta je i s kojim kriminalcima Vučić dogovarao, čini se da će udar pravde na naprednjački kartel stići iz Austrije. Europol i austrijska policija vode akciju, kojom je obuhvaćeno više od 10.000 kriminalaca s Balkana osumnjičenih za trgovinu drogom, oružjem i druga krivična dela. U vrhu tog spiska, prema dostupnim informacijama, nalazi se Ivica Tončev, koji je često vodio Vučića na poslovne i privatne ture po Beču. Ako je Europol identifikovao Tončeva kao jednog od vođa balkanske kriminalne grupe, nema sumnje da su evidentirani i njegovi kontakti s Vučićem. A, Vučić se najviše plaši stranaca. Ima ozbiljne razloge za brigu.

Đinđiću o glavi nisu radili samo lokalni kriminalci, nego i strane obaveštajne službe. Magazin Tabloid je objavio transkript razgovora Dejvida Bleka (CIA) i Entoni Monktona (MI 6) iz koga se vidi kako je pripreman atentat na Đinđića. U akciji, koja je navedena kao „Plan C“, učestvovala je grupa od 12 pripadnika britanske službe, ali i ekipa njihovog saradnika iz Surčina, koji je označen kao „Marko“. Pema tim informacijama, Monkton je pozvao Čedomira Jovanovića da se 11. marta 2003. hitno vrati iz Italije. Jovanović je sutradan, uz Vladimira Popovića, preuzeo kontrolu nad akcijom „Sablja“.

Poučen tim iskustvom, Vučić pristaje na sve ucene stranih centara moći. Predao je Kosovo i Metohiju, prodao Jadarsku dolinu Rio Tintu, sad američkom investicionom fondu Blekrok prodaje državne dugove za četvrtinu cene, daje sve što stranci zatraže samo da bi izbegao da se i nad njim primeni „Plan C“. Kad Amerikanci i Britanci zatraže i Zvonka Veselinovića, koji se nalazi na njihovoj crnoj listi, Vučić će i njega dati. Tačnije, pokušaće da ga se reši, iako je svestan opasnosti da Veselinović otkrije svoja saznanja o ubistvu Olivera Ivanovića.

– Mogli smo da ubijemo Belivuka i Miljkovića, kao što su ubijeni Spasojević i Luković u Meljaku – rekao je Vučić u jednom intervjuu, odgovarajući na optužbe da se s Belivukom viđao u stanu televizijske voditeljke Katarine Šišmanović.

Naravno, ma koliko mu to bilo blisko rešenje problema sa nepodobnim svedocima, Vučić nije mogao da ubije Belivuka i Miljkovića. Stranci mu nisu dozvolili. Njima je potreban „živi jezik“, koji u svakom trenutku može da kompromituje Vučića. Na to računa i Veselinović, kao i Kokeza, Stefanović, Hrkalovićka i svi ostali istaknuti članovi naprednjačkog kartela. Svi znaju adresu na kojoj mogu da se ponude za posao svedoka saradnika. Tu adresu znaju i svi tužioci, sudije i policajci. Kad su se našli na udaru režima, zaštitu u američkoj ambasadi potražili su sudije Vladimir Vučinić i Aleksandar Stepanović. Tamo su ugošćene i „naše Laure“, nedavno smenjene tužiteljke Bojana Savović i Jasmina Paunović. Bilo je dovoljno da se zakunu u vernost „uvaženoj“ Zagorki Dolovac i da se slikaju sa Kristoferom Hilom, pa da se zaustavi kampanja protiv njih.

– Guske su spasle Rim, ali kasnije nisu vladale njime – rekao je Zoran Đinđić mesec dana pred atentat.

Đinđić je tim rečima poslao poruku Legiji i „Crvenim beretkama“, kojima se zahvaljivao za odluku da 5. oktobra 2000. godine ne upotrebe silu protiv demonstranata i da stanu na stranu naroda. Legija je pomogao da se izvrši puč, ali Đinđić je smatrao da to ne znači da je stekao pravo da vlada Srbijom.

– Pokazalo se da Legija nije guska – zaključio je Vučić posle ubistva Đinđića.

Sad oko Vučića ima mnogo gladnih gusaka. Vučić u zatvoru drži Dejana Petra Zlatanovića i Damnjana Kneževića, a hapsio je na stotine korisnika Fejsbuka i Tvitera, koji su ga psovali i vređali u svojim objavama, koje su tužioci i sudije proglasili za ugrožavanje bezbednosti. Ma koliko bio uplašen, Vučić zna da mu opasnost ne preti od Zlatanovića i ostalih targetovanih kritičara. On je uvek spreman da vodi kampanju protiv svakoga ko mu zasmeta, naročito protiv novinara i urednika Magazina Tabloid, ali, kad god se osetio zaista ugroženo, javno je za pripremu prevrata optuživao svoje kumove Stefanovića i Kokezu, kao i nekada bliske saradnike Hrkalovićku i Belivuka.

Aleksandru Vučiću, a i celoj Srbiji, ostaje nada da se on neće do kraja identifikovati sa Zoranom Đinđićem. Ipak, ta nada se topi pred činjenicom da je Vučić kao glavnog konsiljerea uzeo Vladimira Popovića, zvanog Beba.

– Od atentata na Đinđića do suđenja, sve je bilo pod kontrolom Bebe Popovića, on je usmeravao sve. Beba Popović je danas isto što je bio i tada. On će to biti i sutra. Dok ne budemo odgovorili na sva pitanja oko ubistva premijera, Beba Popović će ovde da gravitira – kaže Milan Veruović.

To bi trebalo da zabrine Vučića. Međutim, on je, uz Popovića, u okrilje uzeo i vodeće medijske propagandiste iz Đinđićevog perioda Željka Mitrovića, Verana Matića i Milomira Marića. S druge strane, iz grupe Dušana Spasojevića, uzeo je Zlatibora Lončara i dao mu tri ministarska mandata. Da bi oprao savest i ruke od krvi Slavka Ćuruvije, Vučić je 2014. godine angažovao Milorada Ulemeka Legiju da svedoči protiv bivših pripadnika Državne bezbednosti Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka. Legija je pristao da inicira novu istragu, ali na suđenju nije optužio bivše kolege, pa je ta akcija propala.

Kao pile u kučine, Vučić se upleo u kriminalni sistem. Svidelo mu se da glumi moć, da odlučuje o svemu. Sad, kad je shvatio da je i on samo marioneta na koncu, ne zna kako da se izvuče.

Pritiskaju ga strani poverioci, a oko sebe, kao Đinđić, ima sebi slične kriminalizovane i korumpirane štetočine, koje će ga se odreći dok kaže „Sablja“. Bez obzira na zlo koje je naneo državi i narodu za ovih 11 godina diktature, Vučić zaslužuje priliku da odgovara u fer i poštenom sudskom postupku.

To zaslužuje i Srbija, kako bi na tom suđenju dobila odgovore na sva prećutana pitanja, koja mogu doprineti da se konačno uništi kriminalni sistem koji je nadživeo Miloševića i Đinđića.

Zato Vučića treba čuvati kao najveću dragocenost, iza sedam brava. Dok se to ne desi, Srbija će biti zatočena u tragičnoj prošlosti, koja traje.

Autor: Predrag Popović

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!