Демонтирање Вучићевог криминалног система: Све је као пре 20 година

Фото: РТС printscreen

У стварању услова за убиство Зорана Ђинђића учествовали су појединци из врха извршне власти, полицајци, тужиоци и судије. На крају, суд је на дугогодишњу робију осудио двадесетак припадника Јединице за специјалне операције и Земунског клана. На одговорност нису позвани њихови политички и правосудни заштитници, а неки од њих се и данас налазе на истим или сличним функцијама, или у окружењу Александра Вучића. Као некада Ђинђић, тако и сада Вучић мисли да може контролисати државне институције и подземље. Ђинђић је ту грешку платио главом. Без обзира на Вучићеву патолошку склоност ка призивању властите ликвидације, за њега, али и за целу Србију, било би трагично да се то заиста деси. За опште добро, неопходно да што пре дође до смене напредњачког картела с власти. У ослобођеној Србији, уређеној правној држави, Вучић ће завршити у затвору, али бар ће избећи Ђинђићеву судбину.

По доласку на власт, Александар Вучић је покренуо политичку и медијску кампању у којој је покушавао да се представи као наследник Зорана Ђинђића. Вучић је хтео да тим лешинарењем преузме имиџ реформатора, визионара и демократе. Пријало му је ласкање Ружице Ђинђић, која је тврдила да је он „исти као Зоран“, и Горана Весића, који је уверавао јавност да би „данас и Ђинђић гласао за Вучића“. Успут, уз те изливе лицемерја, Вучић је у наслеђе добио криминални систем, који је омогућио извршење атентата 12. марта 2003. године, као и појединце из врха тадашње власти, који никада нису одговарали за бројне пропусте.

Без обзира на све разлике, пре свега у личном рејтингу и околностима на домаћој и страној политичкој сцени, Ђинђићев и Вучићев начин владавине повезују многи заједнички именитељи: криминал, корупција, спорни кадрови… Обојица су потценили моћ и утицај, који су позајмили најближим сарадницима. Ђинђић је из непосредне близине, и то с врха власти, посматрао како се око њега плете смртоносна мрежа. Кад је покушао да се отргне, није успео. Било је прекасно.

Поједини сведоци, али и полицајци који су учествовали у истрази убиства Ђинђића, сада указују на догађаје који су претходили атентату, као и на спорне улоге које су имали неки од његових најближих сарадника. У раскринкавању дешавања иза сцене најгласнији је Милан Веруовић, Ђинђићев телохранитељ, који је тешко рањен 12. марта 2003. године.

Веруовић као кључна дешавања, која су најављивала ликвидацију, истиче хапшење и пуштање из притвора Душана Спасојевића и осталих припадника његовог клана који су учествовали у отмици Мирослава Мишковића, затим убиство полицијског генерала Бошка Бухе, које су „Црвене беретке“ и „Земунци“, покушали да припишу групи Жељка Максимовића Маке. Последњи сигнал за узбуну било је хапшење и пуштање Дејана Миленковића Багзија, после пропале акције код хале „Лимес“. Веруовић тврди да су све те прилике да се држава обрачуна с организованим криминалом пропуштене захваљујући пропустима које иду на терет неким од најближих Ђинђићевих сарадника.

На том списку се налазе Чедомир Јовановић, Ненад Милић, Зоран Јањушевић, Наташа Мићић, тужилац Раде Терзић, судија Вучко Мирчић, тужиоци Јован Пријић и Владимир Вукчевић, тадашњи заменик начелника БИА Горан Живаљевић, полицијски службеници Миле Новаковић, Родољуб Миловић, Милорад Вељовић, Милан Обрадовић, Слободан Пажин и, наравно, Владимир Поповић, звани Беба. Веруовић неке од њих сматра одговорним за пружање директне подршке и заштите припадницима Земунског клана, а друге за нечињење, које је допринело креирању атмосфере и стварању услова за атентат на Ђинђића.

– Суд је, у поступку за убиство Зорана Ђинђића, донео одлуку ко су извршиоци, али не и ко су налогодавци и ко се налази у политичкој позадини. Ако тражите политичку позадину, треба да преиспитате све који се доводе у везу с тим догађајем. Оним што су радили, Ђинђићеви најближи сарадници су га криминализовали и провукли кроз блато више него што су то својевремено радили Слободан Милошевић и Војислав Шешељ. Они су сарађивали са „Земунцима“, а у јавности је створен утисак да то ради Ђинђић. Чедомир Јовановић је с њима сарађивао све време. Годину дана пре убиства Ђинђића, Јовановић је, у сарадњи с тужиоцем Радетом Терзићем, ослободио Душана Спасојевића из затвора, а касније је с њим спроводио истрагу Макине групе. Спасојевић је лично частио Јовановића са кесом новца и два ручна сата – каже Милан Веруовић.

Полицијски генерал Бошко Буха је убијен 10. јуна 2002. године код београдског хотела „Југославија“. То убиство је извршио Сретко Калинић у сарадњи са Спасојевићем, а, претпоставља се, по налогу Милорада Улемека Легије, који се тако осветио Бухи, који га је ухапсио тачно годину дана раније због инцидента у „Ступици“ приликом рођенданске журке Цеце Ражнатовић. „Земунци“ су покушали на све начине да одговорност за тај злочин пребаце на Жељка Максимовића Маку. У томе су им помагали људи из врха извршне власти и полиције.

– Душан Спасојевић је у Шилеровој држао Слободана Ресимића, припадника Макине групе, кога је припремао да лажно сведочи и оптужи Жељка Максимовића да је наручио убиство генерала Бухе. По наређењу Милана Обрадовића, шефа Београдске полиције, Слободан Пажин, из Трећег одељења, обезбеђивао је Ресимића, кога је полицајац Тепавчевић свакодневно возио из Шилерове у Палату правде, на саслушање код истражног судије Вучка Мирчића и тужиоца Владимира Вукчевића. Миле Новаковић, заменик начелника УКП-а, на суду је посведочио да је знао за ту истрагу, знао је да Земунски клан подмеће Ресимића као сведока, али он и његов шеф Роћко Миловић нису хтели да се у то мешају. Ако су знали, кога су о томе обавестили? То се дешавало пет месеци пре убиства Ђинђића, а Новаковић и Миловић нису хтели да се мешају! Касније нису сносили никакву одговорност.

Колико је тај случај значајан показује чињеница да „Земунци“ нису Макину групу оптуживали само за убиство генерала Бухе, већ и за припрему атентата на председника владе. То је кулминирало на примеру Драгана Илића Лимара, кога је полиција ухапсила и, после тродневног полицијској притвора, пустила на слободу. Исто вече „Земунци“ су отели Лимара и одвели га у Липовачку шуму, где га је саслушавао Душан Спасојевић, у присуству Чедомира Јовановића и Милорада Улемека Легије и двојице полицајаца, који су то снимали камером. Они су од Лимара тражили да каже да је Мака убио генерала Буху, али и да се припрема да снајпером изврши атентат на Ђинђића. Како је Спасојевић тада знао да ће неколико месеци касније стварно доћи до атентата снајпером? Снимак тог „саслушања“ приказан је у просторијама БИА на Бањици. Земунски клан је имао под контролом МУП преко Ненада Милића, заменика министра полиције, а и утицај на тужиоца Јована Пријића. Милић је на место шефа Београдске полиције, после убиства генерала Бухе, поставио Милана Обрадовића, који је, по налогу Чедомира Јовановића, учествовао у случају Лимара. Обрадовић је наредио интервентној јединици да преузму човека, који се тада водио као нестао, баш на месту на коме је убијен Бошко Буха, код хотела „Југославија“, и да не легитимишу људе који ће га довести, пребијеног од батина – изнео је своја сазнања Милан Веруовић.

У тим сплеткама учествовали су и људи из врха Безбедносно информативне агенције, који су монтирали стенограме пресретнутих наводних разговора Жељка Максимовића Маке и Драгана Малешевића Тапића. „Ево, гледам Лисца, брије се, могу да га скинем на кеца“, наводи се у једном лажном стенограму изјава Максимовића, која је требало да послужи као доказ да он намерава да убије Ђинђића. Међутим, у врху БИА било је појединаца који су знали шта се спрема, чак и тачан датум кад ће бити извршен атентат. Горан Живаљевић, тадашњи заменик начелника БИА, описао је како је БИА на мерама имала супругу једног страног аташеа. Кад га је она , 12. марта, обавестила шта се десило, Живаљевић јој је рекао да је за атентат знао дан раније. Иначе, Живаљевића је у БИА протежирао Зоран Јањушевић, Ђинђићев саветник за безбедност.

Државни органи су 21. фебруара 2003. пропустили последњу шансу да спрече убиство премијера. После инцидента на ауто-путу код хале „Лимес“ ухапшен је Дејан Миленковић Багзи, који је камионом покушао да пресече и заустави возило у коме се налазио Ђинђић. Истрага је открила да је у припреми тог напада учествовао и Миладин Сувајџић, звани Ђура Мутави. Уместо за терористички акт, тужиоци и судије су оптужили Багзија за царински прекршај, пошто је возио камион који није прописно регистрован. Треће одељење Београдске полиције је четири дана касније, 25. фебруара, шефовима УКП-а, УБПОК-у и Влади Србије доставило извештај у коме се наводи да Земунски клан припрема атентат на премијера. Анализом осам телефона, који су комуницирали искључиво међусобно, и њихових позиција које су забележене на базним станицама, утврђено је да они прате кретање Ђинђића. На тај извештај нико није реаговао.

Два кључна сведока свих тих дешавања – Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум -ухапшени су, претучени и убијени у Мељаку. Код њих је, према званичном извештају, пронађен пушкомитраљез, бомба и једна новчаница од десет евра. Заштићени сведок Багзи, који је с њима био у Мељаку, у исказу пред судом рекао је да то оружје није њихово. Такође, полицајци који су учествовали у истрази тврдили су да су Спасојевић и Луковић имали торбу са 11 милиона евра.

Загорка Доловац и данас има предмет у коме је задужила Милана Обрадовића, команданта САЈ-а Милован Глишовић, Чеду Јовановића, Бебу Поповића, Милета Новаковића и Роћка Миловића да су се расталили са том торбом. Доловац је, кроз неку истрагу, дошла до тога – тврди Жарко Поповић Поп, који је у време тих дешавања био на функцији шефа Одсека за крвне деликте у Београдској полицији.

Душан Спасојевић је био у рангу Пабла Ескобара. Његова моћ је била изузетно велика јер је у шаци држао разне групе, које су га, на крају, преживеле и наџивеле, које су га стрељале и поделиле његов новац. Ако се не утврди одговорност свих актера тих дешавања, укључујући и самог Ђинђића, никада нећемо сазнати зашто је убијен. Не смемо му ставити на терет то што је био окружен спорним људима, али не смемо га ни аболирати из страха да не дођемо до закључка да је и он учествовао у њиховим активностима. Треба да се испита и све што сам ја радио и што сад причам. Међутим, нисмо извукли никакве поуке из тог случаја. Систем се није променио, ми данас живимо у истом систему – каже Милан Веруовић.

У свим дешавањима пре и после атентата на Ђинђића, о којима Веруовић сведочи, потребно је само унети нова имена, и то не сва, па да се скицира слика Вучићевог криминалног система. Све је ту. Вучић је све копирао, чак је присвојио и одређене Ђинђићеве сараднике, као што су Горан Весић, Чедомир Јовановић и Владимир Поповић, звани Беба. Вучић је за саветника за безбедност узео Милорада Вељовића, који је у Ђинђићево време био шеф Унутрашње контроле МУП-а, па је морао да зна који полицајци сарађују с криминалцима.

По ДОС-овој шеми од пре 20 година, Вучић је поделио улоге својим најближим сарадницима. Дијани Хркаловић је припала обавеза да у актуелном римејку игра улогу Ненада Милића. Злоупотребом функција у МУП-у, Хркаловић је пружала заштиту разним криминалним групама, како Вељка Беливука, тако и Дарка Елеза. Вучић је спроводио честе смене људи у врху МУП-а, на месту министра, али и најзначајнијих служби и одељења. Постављао је и смењивао Небојшу Стефановића, Александра Вулина, Веселина Милића, Владимира Ребића, Богдана Пушића, Слободана Малешића, Ивана Ристића… Свакога је компромитовао и криминализовао, а и они њега.

Почетком августа 2001. године, убијен је Момир Гавриловић, дугогодишњи радник Државне безбедности, наводно због тога што је саветницима Војислава Коштунице дао информације о спрези Ђинђићевих сарадника и Сурчинског клана. То убиство до данас није расветљено. Нису откривени ни детаљи смрти Владимира Цвијана, високог функционера СНС-а и саветника председника Србије, чије тело је пронађено у Дунаву у јануару 2018. године. Као Гавриловић, и Цвијан је поседовао информације о спрези Вучића и криминалаца из подземља, али и оних из тужилаштва и судова. Мртво тело полицијског инспектора Дејана Јовића пронађено је у болници, где је, наводно, преминуо од последица заразе корона вирусом. Ни у том случају није спроведена званична истрага, иако је познато да је Јовић, пред смрт, контактирао са Владимиром Ђукановићем, Вучићевим повереником за одбрану страначких криминалаца. Не зна се шта је Јовић тражио и нудио, али претпоставља се да је претио објављивањем података из истраге убиства певачице Јелене Марјановић, коју је он водио. Јовић је, такође, имао информације о контактима Данила Вучића с припадницима клана Вељка Беливука, које је пратио на екскурзији у Русију, током Светског првенства у фудбалу 2018. године. Током истраге „убиства на шинама“ Властимира Милошевића, Јовић је дошао до података о спрези Беливука и Хркаловићка, а тај случај је касније означен као прекретница после које су Стефановић и Хркаловићка почели да прислушкују телефонске разговоре Вучића и чланова његове породице.

Ниједан од наведених случајева није добио судски епилог, баш као ни слични примери из Ђинђићевог доба. Међутим, нема сумње да постоје докази и сведоци, који ће пред јавност бити изведени кад за то дође време. На суђењу за убиство премијера, Србија је сазнала да је Ђинђић блиско сарађивао са својим кумом Драгољубом Марковићем, правим шефом Сурчинске мафије, на чијем ранчу су, према исказима полицајаца који су водили те истраге, скривани тајкуни који су били киднаповани 2001. године. Из бројних сведочена у том поступку откривени су детаљи о Ђинђићевим контактима са Милорадом Улемеком Легијом, Љубишом Бухом Чуметом, па чак и са Багзијем. Из сведочења у поступку против Беливукове криминалне групе јавност је сазнала о његовој сарадњи са Вучићем и Вулином, као и са осталим политичарима и полицајцима. У списима предмета уврштено је стотинак фото, аудио и видео записа скинутих са апликације „Скај“, које су размењивали припадници Беливукове екипе. Међутим, већ се зна да постоји још 1.800 садржаја комуникације преко „Скаја“, који су из Еуропола прослеђени српском Министарству правде, односно Тужилаштву за борбу против организованог криминала. У тим препискама, наводно, налазе се докази спреге Вучића и његових најближих сарадника с Беливуком и Марком Миљковићем. И то ће бити обелодањено кад-тад, па ће се Србија ишчуђавати и згражавати над том истином, као што сада ради над исповедним исказима Милана Веруовића.

Пре него што преписка са „Скај“ апликације открије шта је и с којим криминалцима Вучић договарао, чини се да ће удар правде на напредњачки картел стићи из Аустрије. Еуропол и аустријска полиција воде акцију, којом је обухваћено више од 10.000 криминалаца с Балкана осумњичених за трговину дрогом, оружјем и друга кривична дела. У врху тог списка, према доступним информацијама, налази се Ивица Тончев, који је често водио Вучића на пословне и приватне туре по Бечу. Ако је Еуропол идентификовао Тончева као једног од вођа балканске криминалне групе, нема сумње да су евидентирани и његови контакти с Вучићем. А, Вучић се највише плаши странаца. Има озбиљне разлоге за бригу.

Ђинђићу о глави нису радили само локални криминалци, него и стране обавештајне службе. Магазин Таблоид је објавио транскрипт разговора Дејвида Блека (ЦИА) и Ентони Монктона (МИ 6) из кога се види како је припреман атентат на Ђинђића. У акцији, која је наведена као „План Ц“, учествовала је група од 12 припадника британске службе, али и екипа њиховог сарадника из Сурчина, који је означен као „Марко“. Пема тим информацијама, Монктон је позвао Чедомира Јовановића да се 11. марта 2003. хитно врати из Италије. Јовановић је сутрадан, уз Владимира Поповића, преузео контролу над акцијом „Сабља“.

Поучен тим искуством, Вучић пристаје на све уцене страних центара моћи. Предао је Косово и Метохију, продао Јадарску долину Рио Тинту, сад америчком инвестиционом фонду Блекрок продаје државне дугове за четвртину цене, даје све што странци затраже само да би избегао да се и над њим примени „План Ц“. Кад Американци и Британци затраже и Звонка Веселиновића, који се налази на њиховој црној листи, Вучић ће и њега дати. Тачније, покушаће да га се реши, иако је свестан опасности да Веселиновић открије своја сазнања о убиству Оливера Ивановића.

– Могли смо да убијемо Беливука и Миљковића, као што су убијени Спасојевић и Луковић у Мељаку – рекао је Вучић у једном интервјуу, одговарајући на оптужбе да се с Беливуком виђао у стану телевизијске водитељке Катарине Шишмановић.

Наравно, ма колико му то било блиско решење проблема са неподобним сведоцима, Вучић није могао да убије Беливука и Миљковића. Странци му нису дозволили. Њима је потребан „живи језик“, који у сваком тренутку може да компромитује Вучића. На то рачуна и Веселиновић, као и Кокеза, Стефановић, Хркаловићка и сви остали истакнути чланови напредњачког картела. Сви знају адресу на којој могу да се понуде за посао сведока сарадника. Ту адресу знају и сви тужиоци, судије и полицајци. Кад су се нашли на удару режима, заштиту у америчкој амбасади потражили су судије Владимир Вучинић и Александар Степановић. Тамо су угошћене и „наше Лауре“, недавно смењене тужитељке Бојана Савовић и Јасмина Пауновић. Било је довољно да се закуну у верност „уваженој“ Загорки Доловац и да се сликају са Кристофером Хилом, па да се заустави кампања против њих.

– Гуске су спасле Рим, али касније нису владале њиме – рекао је Зоран Ђинђић месец дана пред атентат.

Ђинђић је тим речима послао поруку Легији и „Црвеним береткама“, којима се захваљивао за одлуку да 5. октобра 2000. године не употребе силу против демонстраната и да стану на страну народа. Легија је помогао да се изврши пуч, али Ђинђић је сматрао да то не значи да је стекао право да влада Србијом.

– Показало се да Легија није гуска – закључио је Вучић после убиства Ђинђића.

Сад око Вучића има много гладних гусака. Вучић у затвору држи Дејана Петра Златановића и Дамњана Кнежевића, а хапсио је на стотине корисника Фејсбука и Твитера, који су га псовали и вређали у својим објавама, које су тужиоци и судије прогласили за угрожавање безбедности. Ма колико био уплашен, Вучић зна да му опасност не прети од Златановића и осталих таргетованих критичара. Он је увек спреман да води кампању против свакога ко му засмета, нарочито против новинара и уредника Магазина Таблоид, али, кад год се осетио заиста угрожено, јавно је за припрему преврата оптуживао своје кумове Стефановића и Кокезу, као и некада блиске сараднике Хркаловићку и Беливука.

Александру Вучићу, а и целој Србији, остаје нада да се он неће до краја идентификовати са Зораном Ђинђићем. Ипак, та нада се топи пред чињеницом да је Вучић као главног консиљереа узео Владимира Поповића, званог Беба.

– Од атентата на Ђинђића до суђења, све је било под контролом Бебе Поповића, он је усмеравао све. Беба Поповић је данас исто што је био и тада. Он ће то бити и сутра. Док не будемо одговорили на сва питања око убиства премијера, Беба Поповић ће овде да гравитира – каже Милан Веруовић.

То би требало да забрине Вучића. Међутим, он је, уз Поповића, у окриље узео и водеће медијске пропагандисте из Ђинђићевог периода Жељка Митровића, Верана Матића и Миломира Марића. С друге стране, из групе Душана Спасојевића, узео је Златибора Лончара и дао му три министарска мандата. Да би опрао савест и руке од крви Славка Ћурувије, Вучић је 2014. године ангажовао Милорада Улемека Легију да сведочи против бивших припадника Државне безбедности Милана Радоњића, Ратка Ромића и Мирослава Курака. Легија је пристао да иницира нову истрагу, али на суђењу није оптужио бивше колеге, па је та акција пропала.

Као пиле у кучине, Вучић се уплео у криминални систем. Свидело му се да глуми моћ, да одлучује о свему. Сад, кад је схватио да је и он само марионета на концу, не зна како да се извуче.

Притискају га страни повериоци, а око себе, као Ђинђић, има себи сличне криминализоване и корумпиране штеточине, које ће га се одрећи док каже „Сабља“. Без обзира на зло које је нанео држави и народу за ових 11 година диктатуре, Вучић заслужује прилику да одговара у фер и поштеном судском поступку.

То заслужује и Србија, како би на том суђењу добила одговоре на сва прећутана питања, која могу допринети да се коначно уништи криминални систем који је наџивео Милошевића и Ђинђића.

Зато Вучића треба чувати као највећу драгоценост, иза седам брава. Док се то не деси, Србија ће бити заточена у трагичној прошлости, која траје.

Аутор: Предраг Поповић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!