Децу за гажење на пешачким прелазима и по путевима имамо
Децу за биолошку обнову српског народа немамо, али децу за гажење на пешачким прелазима и по путевима имамо.
Шта је предуслов за постојање кривичног дела угрожавање безбедности јавног саобраћаја у његовом најтежем облику – у облику тешког дела са смртним исходом? Услов је свесно, умишљајно и неодговорно кршење саобраћајних прописа, које се означава и као насилничка (агресивна, бахата) вожња. Како су ово врло непрецизни и широки термини, хајде да прецизирамо дефиницију насилничке вожње. То значи да је посреди вожња приликом које возач не показује одговорност и обзир према безбедности осталих учесника у саобраћају. Другим речима, ово дело није могуће извршити из нехата:
– Ако возим, значи да сам психофизички способна за ту радњу.
– Ако сам способна, значи да умем, дужна сам и морам да знам и схватим значење знака СТОП, значење „зебре“ као хоризонталне сигнализације, значење улоге пешака у насељеном месту, значење смисла саобраћајних трака за одржавање правца кретања, значење смисла ограничења брзине итд.
Трећим речима, овде нема и не може бити олакшавајућих околности, јер се оне своде на исмевање жртве и чист идиотизам, типа:
– Нисам знао да је ово насељено место, не знам шта то значи;
– Нисам знао шта значи „зебра“;
– Нисам намеравао и хтео да убијем човека данас на пешачком;
– Знао сам да кршим правила, али сам контао да могу да се зауставим и да спречим смрт;
– Нисам знао да је људско тело тако крхко, да може да се погине ако га мало закачим. Јбг, журио сам…
Идиотизми којима се бране извршиоци овог кривичног дела су крајње надреални и дебилни. Олакшавајуће околности, услед којих судије изричу минималне казне су, између осталих, и свеукупни живот извршиоца, његово понашање пре дела, ранија неосуђиваност итд. Лично, и ово сматрам опасном подвалом, злоупотребом и пречицом ка изврдавању.
Шта то значи, господо законодавци и делиоци правде? То што уредно плаћам порез, храним голубове по парковима и водим рачуна да ми вода из климе не капа преко терасе на комшијина кола, ме чини довољно незаменљивом и ненадокнадивом у заједници? Да ли ми то даје за право да се надам минималној казни ако својом агресивном вожњом побијем децу у саобраћају, прекинем један или више живота, као да сам их ја створила, завијем у црнину и у вечну тугу читаве фамилије?
Знамо ли, делиоци правде, прво и основно:
Шта је СВРХА КАЖЊАВАЊА уопште?
Сврха кажњавања није враћање погинулих жртава из мртвих, ни плаћање хируршких интервенција да се преживеле жртве закрпе. Сврха кажњавања је спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да их убудуће не чини, као и утицање на друге да не чине иста и слилна кривична дела. Сврха кажњавања је и да ми, као народ у чије се име кажњава, изразимо друштвену осуду за кривично дело, да ојачамо колективни морал и да учврстимо обавезу поштовања неких оправдано постављених правила.
Шта ми поручујемо, уважени сународници у чије се име изричу пресуде, минималним осудама за тешка дела са овако страшним последицама? Која добра ми то бирамо да штитимо, шта је наша данашња вредност, шта је наша порука нама самима и нашој омладини:
– Један живот мање-више, јбг, дешава се. Нек’ иде живот!
– Гази само опуштено, важно је ШТА возиш, а не КАКО возиш!
– Што ти је гомила лима на 4 гуме скупља, то си ближе минималној казни, јер имаш више пара и плаћаш више пореза, а самим тим си и узорнији грађанин!
А, ако не плаћаш порез уопште, али плаћаш рекет или финансираш партијске делиоце правде и осталу булументу, е онда си најузорнији грађанин и имаш шансе и да будеш условно осуђен, иако по закону не би смео, али хеј, који закон, бре? Ово је Србија!
За крај, хајде да зађемо мало и у мрачне сокаке, којима обичан народ не залази, те и не зна шта тамо све има да се види и сазна:
Знате ли да се убиство судије, јавног тужиоца, његовог заменика и полицајца квалификује као тешко убиство, за које је запрећена казна од 10 година до доживотног затвора?
Е, шта закључујемо: нисмо исти нигде, ни пред законом ни пред правдом. Ако својом бахатошћу побијем децу у саобраћају, судија ће ми и ногама и рукама ископати све (не)могуће олкашавајуће околности да добијем минималну казну. Деца су ионако мртва, треба ваљда ја да наставим да живим! И да газим!
Али, ако отац или неко од мртвог тј. убијеног детета убије судију, оде он на доживотну!
Тај шљам, олош и друштвено опасна багра мора да иструне у самици! Јер, ако је судија мртав, нико више нема право да настави да живи. Ако су недужна деца мртва, убица за воланом има право да настави да живи.
А знајући каква је наша биолошка ситуација и коликом застрашујућом брзином нестајемо као народ, убиство читаве једне породице са троје деце је стратешки губитак за ову земљу. Стратешки губитак! Али, кога је то, заправо, брига?!?
Аутор: Сашка Љубичић
