Decu je u »Ribnikaru« postreljala – država
Za tragediju u „Ribnikaru“ sve su presude potpisane onoga časa kad je Mali Kosta postreljao svoje drugare: po svim ljudskim merilima – njihovi roditelji osuđeni su na strašnu doživotnu patnju, a on, Kostica, i njegovi roditelji – na doživotno umiranje. I ako tome nešto treba dodati, neka to bude da su Kostini roditelji imali „pogrešan brak“, a za sve ostalo jedini je zaslužnik bila – i ostala – njihova država. Pa, između ostaloga, i za to što Kostinom ocu nije podmetnula neke mnogo bitnije „vrline i vrednosti“ od onih kojima mu je sin i sebe i svoje roditelje proslavio onoga tragičnog 3. maja.
Drugde sam o tome prepisao da je na ročištu po tužbi za zločin u „Ribnikaru“ ostalo kao „upečatljiv utisak da se država Srbija ne oseća odgovornom i to vrlo žustro pokazuje na suđenju i na vrlo oštar način se brani, ukazujući svima da ne uočava uzročno-posledičnu vezu odgovornosti države i onoga što se dogodilo“.
Tako se, eto, srpski „državnici“ brane od zločina koje su počinili nad srpskom školom i srpskom decom. Srbi su, ne treba to zaboraviti, posle četvorogodišnje fašističke okupacije (1941–1945) pali u, mnogo malignije, višedecenijsko komunističko ropstvo („Nema boljih fašista od komunista“) koje se, u naše dane, završava onim čime je i planirano: definitivnim srpskim nacionalnim sunovratom. Kao zločinački projekat, naime, komunizam je 1917. izaslan u Rusiju, da slomi i nju i njeno pravoslavlje, kod nas u Drugom sv. ratu zatirao zapadne Srbe, a s istim žarom posle rata produžio da satire i istočne, činio to otvoreno desetak godina, a kad za streljanja više nije imao „opravdanje“ – svoje razaračke kapacitete usmerio na zatiranje srpskog nacionalnog pamćenja, tj. na idiotizaciju – srpske škole.
I tako su srpska deca dovedena do toga da ne znaju ni kojim jezikom govore, ni koje je pismo toga jezika, pa nije ni čudo što u osnovnoj školi ne mogu naučiti ni „sva slova“ toga jezika ni „tablicu množenja njegove matematike“. I dovedeni do toga da „ne mogu nositi 18 predmeta“, da „ne mogu gledati svoje odeljenje“, da se ne mogu odlučiti hoće li se „ujutru umiti ili ubiti“, da ne mogu „izabrati most s kojega će skočiti“. Mali Kosta iz toga je košmara iskočio sa dva očeva revolvera i overio pamet koju su država i njeni „državnici“ decenijama priređivali Srbima i njihovoj deci. A koliko su autistični i srpska država i priređivači njene školske pameti, o tome decu nije lako „obavestiti“: ona ne znaju ko im je sve to pripremio, a neće im biti lakše ako im se kaže da im je za sve što im se u školi događa zaslužna jedino njihova država time što im je za trovanje života odabrala ministre-neznalice-trgovce-pljačkaše-razarače i slične majstore-mafijaše koji su kvalifikovani za sva nepočinstva i nepodopoštine, ali ne znaju ništa o tome kako se dečja psiha mora poštovati, a pamet negovati i oblikovati – da bi i jedno i drugo moglo biti u najlepši sklad dovedeno. I takve zločince ne treba pitati koje su sve zločine počinili i nad đacima i nad učiteljima i doveli ih do toga da danas tek pokoji najstariji Srbin pamti ona vremena kad su đaci više verovali učitelju nego roditelju, a sad ni učitelje ni roditelje ta razbojnička država više ne ubraja ni u – ljude.
A reformatori, obnevideli od pameti, i ne pomišljaju na to da bi se već mogli i zaustaviti pa najnovijija razaračaruša krenuola silovitije i neznalačkije od svih prethodnikaca: doturiola deci „psihijatarsku pedagogiju“ (kao devetnaesti predmet pod imenom „Vrline i vrednosti“) umesto da im s leđa skine makar deset onih koje su im prethodnici-neznalice-kriminalci natovarili. I najavljuje da će radnu nedelju skratiti na četiri dana, propisuje da đaci treba da „uče kroz igru“, da najbolje nauče da u životu neće imati drugih poslova osim igranki i igrarija, da će uvek iza sebe imati Brankicu i Pašalića – da im u školi neguju vršnjačko nasilje, da im štite prava i da ih brane od obaveza, odn. da Malom Kosti neguju naslednikece i da im sada doturaju „duge cevi“ umesto revolvera (uverljivije su i – efikasnije).
Zločine nad srpskom školom potpisnik ovih redova prati tokom poslednjih sedamdesetak godina, a naknadno je „otkrio“ da je reformatorsku pamet našim ministarskim neznalicama, neku godinu posle Drugoga sv. rata, utemeljio Alen Dals nalogom da će civilizacija biti uništena, da će se to činiti razaranjem škole i obespućivanjem dece i omladine, tj. upravo onim što se sa srpskom školom događa[lo] od Mitre Mitrović-Đilas do Slavice Đukić-Dejanović. Može se, pri tom, reći da je najteži zločin nad srpskom školom učinjen u onom trenutku kad je Zavod za udžbenike bačen na pedagoško đubrište, a neki ministarski razbojnik doveo onu nacističko-ustašku Klett-Žužul-Žderić-družinu, isturio se za njihovog promotora i omogućio im da trima genocidima koje su njihove zločinačke države u HH veku izvršile nad Srbima dodaju i zločin nad srpskom decom. I time najavio definitivan slom srpske škole: u njoj se počeli rojiti psiholozi i pedagozi, nastavne planove i programe overavali im „LGBTNZ+-demokrati“, Labris, Gejten, Lambda, Queeria, Arkadija, Incest trauma centar i druge takve, u školi se rascvetala korupcija, prostitucija (pedagoška i druga), pederastija, narkomanija, alkoholizam, „vršnjačko nasilje“, sve to „površeno“ pedofilskim zahtevom da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina (Kinsi je silovao i dvomesečne bebe i njihovo vrištanje „tumačio“ kao orgazmičko ispoljavanje). I uz Brankičinu i Pašalićevu podršku usavršavani su i odobravani udžbenici koji su pristizali ispod onoga nacističko-ustaškog čekića.
Pa na sve to naša nova ministarska razarača nabacila svoj devetnaesti predmet i dodala mu devetnaest uputstava za ruganje učiteljima i za terorisanje dece. Verovatno je i ona postala svesna činjenice da ni Srbima više nema pomoći pa ni njihova škola ni njihova deca neće primetiti ako se na zgarištu na kome su se našli nađe i njen ugarak.
A Višem javnom tužilaštvu treba javiti da vodi pogrešan postupak: Kostinim roditeljima treba suditi „za pogrešan brak“, ocu i za to što od deteta nije sklonio oružje i municiju, majka može biti samo kolateralna žrtva, ne znam za šta se optužuje Škola, a Država kao glavni zaslužnik za zločin izgleda da je unapred pomilovana.
Ne bi smela biti: ona je jedina zaslužna za zločin koji se u Ribnikaru dogodio. Samo su njeni ministri-neznalice (da im one druge talente – zaboravimo) zaslužni za to što su decu doveli do toga da „ne znaju da li da se ujutru umiju ili ubiju“ niti dokle će tražiti „most s kojega će skočiti“.
Ili se može reći da je srpska država za ministre sopstvene nacionalne pameti birala jedino specijaliste koji su se školovali u bordelima Alena Dalsa, Bajdenovih „LGBTNZ-demokrata“ ili Kinsijevih pedofila.
Autor: Dragoljub Petrović, ligvista
