Дечије податке ће неко као што је Ана Брнабић да доставља послодавцима
Сви ви, драги, моји пријатељи, знате да сам , примењујући драстично дрзак поступак, поднела пријаву за ВЕЛЕИЗДАЈУ против Александра Вучића, јер је организовао или дозволио, шта год, да подаци о деци излазе ван Србије. Крива сам.
Циљ ове пријаве било је откривање пута података о деци и изазивање јавне расправе о тој проблематици, будући да се у овој држави недопустиво мноштво ствари које утичу на све нас дешава закулисно, ван институција и на нама непознат начин. До нас стижу искључиво последице без објашњења. У таквој ситуацији, кад правни систем не штити народ, народ почиње да се довија. Моја пријава против господина Вучића је један од таквих начина. Покушала сам да измамим тачан одговор, али нисам успела. Заменик јавног тужиоца није одговорио ни са ДА, ни са НЕ, него је упутио захтев да ја изнесем доказе. Значи, стара тактика: НЕМА ТЕЛА; НЕМА ДЕЛА НИ НЕДЕЛА, коју нам је Ана Брнабић скоро јавно описала. Значи, јавни тужилац није поступио у складу са одговорношћу коју његова функција носи, већ је почео да лови онога ко сме да проговори.
Ова бака од малена зна да се игра мачке и миша и тутумиша и да се сакрије као миш у трице и да прежи као мачка и да цапи миша: ЦАП ЦАРАП! ова бака је права бабочка (лептир на руском, баба на српском), а бабочке имају кратак век који треба корисно употребити. И свака бабочка воли да се игра, па шта кошта нек кошта, није бег циција. Идемо весело: Иде маца око тебе, пази да те не огребе, чувај мијо реп, немој бити слеп! Ако будеш слеп, отпашће ти реп!
Одговор бабочкин строгом чика заменику тужиоца:
За заменика јавног тужиоца
Достављање доказа
Заиста је невероватно да државна институција као што је Јавно тужилаштво, доказе о путу података о деци тражи од професора српског језика. Јавни тужилац у својим рукама има све полуге власти да овако озбиљно питање докаже или оповргне. Искрено, надала сам се да ће одговор бити негативан, уз проверљиве податке како се подаци о деци генеришу и где се завршава њихов пут. То је, иначе, основна дужност сваке власти јер је сваки просветни радник у Србији добио задужење да све најповерљивије податке о сваком детету убацује у компјутерски програм и шаље некуда, у облак. Ваљда би требало да знају где то шаљу и коме шаљу.
О језивом ЈОБ броју који је сваком детету додељен ради сакупљања података о личности током читавог школовања, па и касније , током радног века, изјаснили су се сви српски интелектуалци који су успели да у овим смутним временима очувају нешто што се зове част, образ, достојанство, осећај одговорности, систем вредности. Били су једногласни – то је недопустиво . Најупечатљивија је била паралела са робијашима осуђеним на мање затворске казне. Њима се бришу подаци о робијању, а дечије податке, без права на брисање ће неко као што је Ана Брнабић да доставља послодавцима. Неко ко се понаша противуставно у сваком смислу те речи, неко ко је присилно наметнут , без иједног гласа грађана Србије, неко за чије понашање очигледно не постоје законски оквири. Тужилаштво у Србији функционише у складу са жељама и потребама партијашких функционера. Оно ће да хапси сиротана који украде векну хлеба, али ће јавно оптуженом за педофилију и организовање малолетничке проституције да омогући неограничено јавно наступање на свим телевизијама са националном фрекфенцијом. Толико о правди и закону који се од вас могу очекивати.
Да би се такав број доделио детету неопходно је да родитељи о свим импликацијама буду до танчина упознати и да дају писмени пристанак. То је заборављено и ЈОБ број је уведен без питања, без обавештавања родитеља шта све тај број подразумева, без дозволе и за свако нормално тужилаштво у свакој нормалној држави то би био довољан разлог да сви актери буду похапшени и осуђени. Србија је, нажалост, жртва побеснелих и суманутих партијашница, земља у којој се људи деле на оне за које постоје закони и казне и оне који су таквих стега ослобођени па могу да краду, да убијају, да јавно лажу и обмањују, да распродају туђу муку , да униште државу – некажњено. А сва тужилаштва ћуте у дубоком сну, чекајући ваљда да у Србији свако сам узима закон у своје руке. Овде одавно влада закон јачег, али шта ћемо кад се они слабији наоружају макар моткама и почну да деле правду ?
Јавно је о томе да дигитални подаци из Србије, не само подаци о деци, иду ван граница Србије, међу првима говорио новинар Синиша Љепојевић, а затим и многи други. То је и био почетак мог трагања за истином. Нисам добила ни један званичан и проверљив одговор и то је био аларм. Сва сазнања до којих сам успела да дођем, јер не постоје званичне проверљиве информације па мора свако сам да тражи одговоре, су застрашујућа. Најстрашнија информација је да је у Загребу само подстаница, а да се сви подаци о свој деци са Балкана чувају у Холандији, где су наша деца уписана као ресурси.
И, Ви ћете пресудити да ја немам доказе , али ћете дубоко у себи носити ту пресуду на савести , свесни да сам много одговорнија од Вас, да ме не забрињава ризик који оваква одлука носи јер је оно што браним најважније на свету, нешто за шта и живот треба дати, нешто немерљиво и непроцењиво – деца. Власт која се овако понаша према деци није власт која има мој глас, а државне институције које на овакве ужасне одлуке ћуте нису достојне да представљају једно цивилизовано друштво.
Аутор: Професор, мајка и бака Даница Петровић
ПС: Додељивање ЈОБ броја мојим унучићима сматрам ПРИПРЕМОМ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ЗЛОЧИНА!
