Деца нам губе јасну везу са коренима, са традицијом, са духовношћу и људскошћу
Нашем народу је имплементиран један модел живота каквом традиционално и суштински никада нисмо припадали. Западњачки егоизам је кроз неколико генерација, испрва ситним корацима, а касније појачаним интензитетом обузео наше друштво. Већ одавно, омладини се у главу усађује постојање тобожње примарне породице, где нема места за бабе и деде. Тако деца, од најранијих година губе осећај обавезе према најстаријима из свога окружења. Самим тим се губи јасна веза са коренима, са традицијом, са духовношћу и људскошћу. Губи се веза са предачким гробовима, који, иако су неми и затрављени, могу едуковати више од многих академика. Нестаје права породица, та неосвојива тврђава човечија. Јер, још се није, нити ће се родити такав ђаво који може поразити праву породицу.
Временом, у следећој генерацији се губи и осећај оданости и обавезе према родитељима, јер је грађење каријере примарно. Због каријере се запоставља стварање породице, или се породица ствара у каснијим годинама. Тада се већ родитељима пакују кофери за старачке домове, јер забога, свако има свој живот а било каква жртва не долази у обзир. Када им родитељи премину, агенције организују сахране, најчешће кремације. Своју децу не оптерећују присуством на сахранама, како их не би узнемиравали, прекидали путовања по Европи или универзијаде.
Припадник треће генерације из такве породице по правилу не зна име прадеде нити прабабе, често му је потребно пола минута да се сети и дединог имена (Радован, Радашин… тако нешто)
Село из кога му деда потиче није видео ни на слици, нити жели да га види. Одлично влада модерном технологијом и енглеским језиком, али не зна која је породична слава нити уме да се прекрсти. Каријера и пословни успех немају алтернативу. Као и његови претходници, никако не жели да се бави својим родитељима, јер, забога, он је себи центар света. Али, сада је напредовао у рептилној анималности. Не жели да се бави ни својом децом.
Јер, има своју модерну путању на којој нема места за никога, осим за самодовољног себе. Чак ни за рођену децу.
А та деца су четврта генерација. Деца без дедине приче на крилима. Без бабине вруће, с краја нагореле погаче. Без цвркута оног коса који слети на прадедин гроб да те поздрави када дођеш са свећом воштаницом. Без крсне славе и свете причести. Без мајчиног осмеха. Без очеве руке испод пазуха, баш на највећој узбрдици. Без оне неосвојиве тврђаве топлог дома.
Без душе. Без људскости.
Зато им је и лако да повуку обарач.
Аутор: Марко С. Марковић
