Дарја Александрова Коробкина-Рускиња која се жртвовала за браћу Србе
Велики број Руса је дошао у Србију 1914. године када нас је Запад напао, да брани своју браћу. Међу њима је била и Дарја Александровна Коробкина, двадесетшестогодишња Рускиња из Санкт Петербурга, милосрдна сестра, болничарка, добровољац, хероина, која је само у једном дану страшне Церске битке превила више од 100 бораца Дринске дивизије.
Сам њен изглед, док је на првој линији под експлозијама бомби и пушчане муниције хитала од рањеника до рањеника, био је више него дирљив. На себи је имала српску војничку блузу и сукњу затворене боје до чланака. На глави је имала шајкачу коју је била спустила до ушију, тако да јој се од смеђе косе видео само по неки прамен. Преко рамена је носила торбицу са мало завоја који је користила само за најтеже рањенике, а доброту и милосрдност давала је свима. Показивала је невероватну храброст и пожртвовање, док је превијала рањенике дању и ноћу прелазећи из рова у ров, а често и на брисаном простору не обазирући се на експлозије и пуцњаву. Када би јој официри и војници говорили да се склони у ров, она би само одговорила равнодушним тоном: “Ја се смрти не бојим, једино се бојим да будем заробљена“.
А онда је 2. октобра 1914. године на Гучеву код Еминових вода, у борбама око Аде Курјачице у саставу Дринске дивизије, непријатељска граната убила болничарку Дарју Алексадровну док је збрињавала рањеника. Сахрањена је у заједничкој костурници србских и аустроугарских војника на Гучеву. Неустрашивој сестри Дарји, кћери царске Русије, нека је светао и вечан помен међу Србима! О величини ове Рускиње говоре и стихови песме посвећени њој.
Дарја Александровна
Бој се бије, срца горе жива
Дршће искра у блиставом оку
На Гучеву црну и високу
Дрином изнад зазлателих њива
Бол врхуни и бол се прелива
Тешким муком, претећким јауком
А Дарја нас помилује руком
Ране веће и тежи и жали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“
Прска земља и небо се цепа
Док у ватри Дарја стоји смело
И рањену кад привије чело
Шапат чује: „Хвала душо лепа!“
Сестро драга из пространих степа
Друго нежна из крви и бола
Ране наше, ране без пребола
И ти паде где су и сви пали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“
Сад Гучевом у вечери касне
Кад се распе злато у месеца
Сама Дарја по горама јеца
Туже, туже, јадованке гласне
Док вечерња зубља не угасне
Нигде јава са ведрих висина
Слукти само заробљена Дрина
И разбоји пусти не остали!
„Кад би знали Руси, кад би знали…“
