“Данак у крви”- страшан обичај отимања крштених српских дечака од својих породица
Злочиначки изум турског окупатора „Данак у крви“ (тур. „devşirme“ или „сакупљање“) није био „прилика за напредовање хришћанске српске деце“ у турском исламском систему власти, како то упорно покушавају да представе поборници ислама и поједини западни коментатори.
Овај страшан обичај отимања крштених српских дечака од својих породица и њихово „школовање“ испирањем мозга искамом и османством, па затим њихово слање назад, да као јањичари заводе ред мачем и огњем у крају из ког су потекли, је врхунац злочина шеријатске Османске империје над српским народом, који је као хришћански био у подређеном (практично ропском) положају.
Имамо изворе који говоре о томе да су српске мајке сакатиле мушку децу, одсецали им прсте и тетовирале крстове на челу само да их Турци не би отимали и слали „на стипендију“ како би се „школовали и напредовали“ у животу. Чак имамо и сведочанства да су мајке бацале децу у реке (попут Ђетиње која зато по народном предању носи такво име) како их Турци не би отимали и слали у јањичарску војску. А о отмицама српске женске деце и дечака који су масовно одвођени као робље не треба ни трошити речи.
Систем прикупљања младих хришћанских дечака из новоосвојених земаља, као вид редовног опорезивања је турски изум и ништа слично у историји није постојало. Циљ једног оваквог незабележеног пореског решења је био да се направи верна робовска војска—Аџеми оџак, односно јањичари, и класа (војних или понекад цивилних) администратора Османског царства који би били верни само султану. У најранијем периоду таква војска је прављена од ратних заробљеника, док је касније прерасла у најбруталније отимање мушке хришћанске деце.
У првим деценијама Османске државе, за време Османовог сина Орхана почиње озбиљна изградња државе и војске и тада се као регуларне трупе уводе муселеми, коњаници и пешаци. Ради попуњавања тих трупа узиман је пети део заробљеника тзв. „pençik“, па је тако на пример у доба султана Мурата I, око 1363. године, од петине заробљеника образован аџеми оџак у Галипољу у Тракији.
Међутим, увиђајући проблеме држања под контролом систем заснован на заробљеницима, султан Мурат II—након битке код Ангоре 1402. године, династичких сукоба и сељачких буна—вођен растућом потребом за војно способним мушкарцима (као и лојалним административцима) званично 1420. године уводи систем данка у крви.
“Данак у крви” је осмишљен тако да из њега не може да се створи некаква наследна аристократија, која би касније могла да угрози сам положај султана и његове породице, па је зато одређено да искључиво немуслимани могу да буду „сакупљени“ у оквиру таквог пореза.
Касније, уколико би се „сакупљени“—који би били образовани и васпитавани као муслимани – по завршетку образовања и војне тј. државне службе, оженили и имали децу, њихова деца би од рођења била Муслимани и самим тим ни она, ни њихови директни потомци, не би могли више бити „сакупљани“, а не би ни имали право да наследе функције својих очева.
Систем данка у крви је био нов и неусклађен са дотадашњом праксом Шеријатског права, тако да је у самом почетку било чак и мање опозиције код неких исламских верских ауторитета. Међутим сва опозиција је одмах након почетка примене била ућуткана.
Научне претпоставке су да је у прва два века примене данка у крви „сакупљено“ око пола милиона дечака. У пракси, данак се „сакупљао“ искључиво у балканским хришћанским земљама под турском влашћу.
У просеку на сваке четири године, дечаци између седам и десет година старости били су одвођени од својих породица. Иако су углавном то били млађи дечаци, дешавало се и да буду одвођени младићи од петнаест до двадесет година старости.
„Данак у крви“ обављао је виши јањичараски официр (који је такође раније био „сакупљен“) заједно са својим војницима и секретарем. Они би потпуно ненајављено и на препад упали у неко хришћанско село или варош и под претњом силе би изводили дечаке које би одабрали што је остављало страшне последице на породице из којих су дечаци отимани.
Неке хришћанске фамилије су прибегавале урезивању и тетовирању крсног знамења на телима деце како би спречили њихово одвођење, а као што смо поменули, познати су били и случајеви сечења прстију и сакаћења.
„Сакупљени“ дечаци су се звали „кул“, „гилман“ или „оглан“. Дељени су у две групе: они који су били у одличној физичкој форми били су одмах распоређивани у султанову палату, а остали су се слали турским породицама искључиво у Анадолију и Румелију. Обука је трајала од најмање три до седам година и њен циљ је био се дечаци најпре науче муслиманском и османском начину живота.
Након иницијалног периода у султановом дворском систему или систему анатолских и румелских породица, дечаци су добијали име „аџами огланлар“ што на турском значи „страни дечаци“. Иако су већ попримили османски начин живота слати су у Једрене или Цариград ради даљег школовања, а обучавали су се и радили у неком од султанових бродоградилишта или вртова.
Неки од „аџами оглана“ служили су у самој палати. Овде су започињали дуго школовање које је обично трајало и до четрнаест година. Овакав систем школовања, који се звао „дворска школа“, опстао је до средине 19. века и у њему је одшколовано много виших официра, административних радника и вођа Османског царства. У току дворске школе, младићи нису смели ни под којим условима да напусте двор или да ступе у контакт са било ким из спољашњег света.
Обука је била разновсна, од напорних физичких вежби до теоретских предавања. Језици су такође били веома важни пошто су сви дечаци морали да науче турски, персијски и арапски.
Писању се такође поклањао велики значај, и обучавани су да постану стручњаци у разним врстама арапске калиграфије. Нарочита пажња придавала се верском образовању и изучавању шеријатског права.
Са навршених двадесет година, дечаци би се распоређивали у јањичарске јединице османске војске. Ово се дефинисало као „ослобађање“, али таква слобода јањичара се састојала једино у томе да више нису могли да буду продати или поклоњени. Како би проверили свој систем, османске војне власти су их врло често слале у војне акције баш у области из којих су потекли.
Већина мушкараца није остајала на двору. Неки су током војног стажа добијали земљу и постајали спахије и били дужни да попуњавају коњичке јединице. Највиши војни чин који су могли да добију је био чин официра.
Они који су остајали на двору, имали су веће шансе да направе значајнију каријеру. Неки од њих су били постављени са санџакбегове, управитеље малих провинција које су се називале санџаци, и могли су да се уздигну до беглербега, управитеља једне од 31 веће провинције на које је Османско царство било подељено.
Највиши чинови везира и великог везира само су малобројни достигли, а најпознатији међу њима је Бајица Соколовић, познатији као Мехмед-паша Соколовић, родом из Соколовића код Рудог у данашњој Републици Српској.
У доба султана Мехмеда II Освајача (1444—1481), покрштени Хришћани „сакупљени“ данком у крви су се постављали на највиша административна места у друштву. Сви велики везири Мехмеда II Освајача били су покрштени хришћански дечаци отети од својих породица као део данка у крви.
Опадање система данка у крви се осећа већ крајем 17. века и цела пракса почиње да полако јењава, највише из жеље самих османских муслимана да служе у јањичарским јединицама и потепеном отварању могућности добијања административних звања која би била наследна.
“Данак у крви” и отимање деце од породица је најмрачнији и најнасилнији начин исламизације и нема никакве разлике између тога како су то тада доживљавали наши преци и како ми то доживљавамо данас.
Иако су се пред неким од тих отетих хришћанских дечака отварала врата каријере у Османској империји попут Махмуд-паше Анђеловића, Ахмед-паше Херцеговића и Мехмед-паше Соколовића, заправо ретки су случајеви дечака, попут Мехмед-паше Соколовића, који су задржали везе са својим старим завичајем и породицом.
Међутим, чак и људи попут Мехмед-паше Соколовића су крвљу, мачем и огњем заводили и штитили исламски поредак међу народом из ког су потекли.
Огромна већина тих дечака су провели живот као фанатични исламски борци, који су гинули за свог турског султана у освајачким походима.
Извор: Срспска историја
