Дан пада српске државе
Ово је дан највећег српског пораза у нашој историји. Будућност свих хришћанских народа на Балкану зависила је од ове битке. Није то била битка него покољ. Код Турака се и дан данас место Черномен, где се одиграо сукоб на Марици, назива само једним именом „Sirf sindigi”, у преводу: „Поље српске погибије.”
Најмоћнија 2 српска великаша кренула су у овај поход са циљем да протерају Турке са Балканског полуострва. Подигли су огромну војску и марширали према турској еврпопској престоници Једрену са циљем да је заузму. На крају је све кренуло по злу.
Велика и моћна држава коју је династија Немањића градила вековима, распала се смрћу цара Душана. Она је дефакто и даље постојала, јер Душанов син Урош, није имао реалну власт. Власт су имали обласни господари, а најмоћнији међу тим великашима били су браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша. Њихов успон почео је још у време цара Душана, где је на његовом двору један брат био пехарник а други коњушар. Године 1350. Вукашин је постао жупан у Прилепу, а смрћу српског цара, Вукашин је избио у ред најистакнутијих великаша. За разлику од њега који као војничка личност није марио за друге, Угљеша је био заинтересован за уметност и дипломатију.
Смрт најмоћнијег великаша Војислава Војиновића 1363. године, Мрњавчевићима отвара пут за ширење. Његовом смрћу цар Урош је изгубио подршку рашке властеле и морао се окренути Мрњавчевићима. Вукашин тада добија високу титулу деспота а убрзо затим он постаје краљ и Урошев савладар. Истом приликом Угљеша је проглашен за деспота а Мрњавчевићи тад склапају неколико брачних веза којима се вежу са другим великашким кућама. Вукашин је као царев савладар, само формално владао преосталим крајевима српског царства. Своје територије је проширио на север до Приштине, а у саставу његове државе нашли су се и Скопље и Призрен. С друге стране, Угљеша истискује цареву мајку Јелену и преузима Серску област. Цар Душан је 1345. године освојио ову област чиме је дошао у посед путева који су водили ка полуострву Халкидики, где се налази Света гора.
Нагло ширење Мрњавчевића довело је до сукоба са рашком властелом, тј. Николом Алтомановићем и каснијим кнезом Лазаром. Они се сукобљавају 1369. године на Косову пољу, а на страни рашке властеле учествује и цар Урош, јер се и он сада уплашио наглог ширења краља Вукашина. Вукашин овде разбија поменуте српске великаше а цар Урош ту бива и заробљен.
Турски упади и пљачкање светогорских манастира чије злато је финансирало будуће војне походе, забринули су господара Сера. Угљеша је ту схватио да је он први на удару непријатеља. Угљеша се тада одлучује да непријатеља истера са Балканског полуострва, тако што ће заузети њихов мостобран и еврпопску престоницу, Једрене. Он тад позива брата Вукашина који се налазио у околини Скадра, а који му се одмах одазива.
У селу Мачковац код Крушевца, које носи име по најбољим ковачима мачева, кована је опрема за ову битку. Рашка властела због непријатељства са Мрњавчевићима, није се ни припремала за борбу против Турака. Мрњавчевићи су тад са својом војском у седмодневном маршу прешли 1.000 км и увукли се у дубину непријатељске територије.
Био је то велики подухват за 60.000 војника и за данашње доба. Ипак, сматра се да је ова цифра о броју војника преувеличана и да их није било више од 15.000.
Оно што се зна, да се целокупна српска војска улогорила на реци Марици у месту Черномен. Река Марица била је последња препрека за освајање Једрена. Знајући да су бројчано много надмоћнији од турске војске која је преостала у Једрену, јер је главница војске са султаном Муратом била у Малој Азији, Срби су се опустили и унапред рачунали на победу. Још више су се опустили када су турски представници дошли да испреговарају мир. Срби су те преговоре олако схватили као знак слабости и до те мере су веровали у своју победу да те ноћи нису поставили ни стражаре. Отворена су бурад са вином и прослављала се победа која није ни остварена.
У кишној ноћи 26. септембра 1371. године тусрка војска је окружила српску војску.
Турску војску је предводио искусни војсковођа Лала Шахин паша, учитељ султана Мурата. Мала освета ће стићи нешто касније када ће баш њега у бици код Билеће 1388. године до ногу потући босански војвода Влатко Вуковић. Иако су били десетак пута надмоћнији на реци Марици, Срби су били толико изненађени турским нападом да нису успели ни коњицу увести у борбу. Чак трећину погубљене војске однеле су воде набујале Марице, преко које су се Турци сјурили на српску војску и изазвали право крвопролиће.
У тој борби Угљеша је страдао од рана а Вукашин се угушио у реци. Остатак српске војске је или настрадао или побегао.
По предању, Вукашина је док је био нагнут над реком, у главу ударио његов војвода Јован, који је за то од Турака добио област Дукађин која се данас налази у тзв. Албанији.
Била је ово највећа победа турске војске све до пада Цариграда 1453. године. Њоме је уклоњен највећи војнички противник на Балкану, а Србија је сурвана међу државе трећег реда. Након битке, победницима је пут за даље напредовање према Европи био чист.
Колику прекретницу је ова битка имала у српској историји, ни сами нисмо свесни.
Ова битка одлучила је судбину Балкана и важнија је и од саме Косовске битке. Поразом на реци Марици изгубљене су територије и српско становништво које је било чак и на Пелопонезу. Српски пораз први су искористили Грци који су одмах ушли у Сер, након тога дошла је хеленизација под Турцима која траје до дан данас. Довољно је поменути тзв. Северну Македонију или Албанију.
Био је то дан пада српске државе.
За 18 година до Косовске битке, Србија није могла да надомести бројчано стање, нити да стабилизује државу након вакума остављеног од Мрњавчевића.
Из ове битке се може извући и поука, да ако се не сложимо увек ће нас исто чекати…
Аутор: Деки РС
