Дан када је умро последњи српски цар: ”Његовом смрћу сконча се Царство српско, јер он беше седми и последњи владар из рода Немањина.”

Према црквеном календару данас се обележава годишњица смрти цара Уроша Нејаког, последњег српског цара, сина цара Душана.

Последњи владар лозе Немањића, цар Стефан Урош V рођен је 1337. године. Убрзо након смрти његовог оца, цара Душана, млади, деветнаестогодишњи Урош крунисан је за цара. Што због историјских околности, што због карактерних црта, владавина младог цара била је у сваком погледу потпуно супротна од владавине његовог оца.

цар Урош

Снажна личност цара Душана успевала је да нетрпељивост међу српском властелом одржава да не букне, но након његове смрти 20. децембра 1355. новостворена властела која је имала огромне поседе по Грчкој почела је одмах да отказује послушност, да отцепљује своје поседе од Србије, а једини елемент на који се престолонаследник Урош могао ослонити била је стара рашка властела. Уз Уроша чак више није била ни његова мати, царица Јелена, која је пожурила да ујаше у Сер и стави ову област под своју контролу.

Најбоље очувани портрет младог владара, у манастиру Псечи код Криве Паланке, показује младог, крупног човека, лепог изгледа и риђе браде. У каснијим летописима о њему су остали записи да је био красан изгледом, али не и разумом и да је слушао савете младих, а не старијих, а Константин Јаничар га је чак назвао и Урош Луди.

У народу је касније створена легенда о њему као о “нејаком” Урошу, који је иза оца остао “дете у колевци од четрест дана”, а тако је било и у цркви која га је прогласила за светитеља. Главна кривица за његово страдање и деобу царства бачена је на браћу Мрњавчевиће и властелу која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама.

У сваком случају, чињеница је нови српски цар није успевао да заштити државу ни од спољашњих напада, а ни од унутрашњих разарања. Најозбиљнији противник био му је Симеон Немањић, Душанов полубрат. И поред тога што је сва српска властела и црква стала уз цара Уроша, Симеон, војно далеко снажнији, прогласио је себе царем и завладао Епиром и Тесалијом, што је за последицу имало цепање српске државе на два царства- Урошево и Симеоново.

У таквом расулу одиграла се Маричка битка између турске и српске војске, где је Србија тешко поражена, а браћа Мрњавчевић погинула. Два месеца касније, преминуо је и цар Урош у својој 33. години.

Хроничари оног доба пишу: “Његовом смрћу сконча се Царство српско, јер он беше седми и последњи владар из рода Немањина.“

Касније се народом пронела прича, претпоставља се у вези са познатим и популарним причањима из романа о Тристану, да је краљ Вукашин лишио цара не само престола него и живота. А убио га је, говорила су најраспрострањенија причања и народне песме, у лову, на води, кад се цар сагао да се освежи.

Наша црква је, на основу тог предања, огласила Уроша за мученика.

Урош Нејаки умро је 2. децембра по старом, а 15. по новом календару 1371. године , као последњи српски цар. За светитеља је проглашен након 211 година од своје смрти, а његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак.

Извор: opanak.rs