Дан када је свети Николај Жички говорио преко ђакона
Био је то дан када се слави спомен на упокојење србског златоустог светог Николаја Жичког, 18. март 2004. године. Дан када су шиптари уз помоћ Запада дивљали по Косову и Метохији, палећи наше светиње и села, убијаћући и протерујући Србе, односно 14 дана од паљења Хиландара.
Под великим утиском наведених догађаја, у препуној цркви у Лелићу служена је Света Литургија. Пред крај је изашао ђакон Љубомир Ранковић да држи беседу. Помислио сам, само си нам данас ти требао, да у овом тренутку причаш екуменистичке бљувотине. Почеле су да ме спопадају разне мисли, одлучио сам да изађем из цркве, а онда велико чудо пред нама је стајао поменути ђакон, а речи су биле Светог Николаја Жичког. Свака његова реч је одзвањала у душама присутних и изазивала осећај бола и туге који су се завршавали уздасима и пригушеним јецајима. Тог тренутка у храму није било душе која није плакала, није било лица или очију које нису биле у сузама. Жао ми је што нико није снимио беседу која је била утеха за напаћену душу. Мени је она остала дубоку урезана у ум и увек је се сетим у данима као што је био тај. Незахвално је и није у реду да препричавам беседу, али ћу покушати да предочим њену суштину.
Поручио нам је Свети Николај Жички кроз беседу ђакона који је стајао непосредно поред његових моштију да су закукали Срби у невољи, али се не сетише ни Бога ни својих греха. Заборавили су Срби да у овом грешном заблуделом свету постоји Бог и да се не догађа ништа случајно, већ по Његовој вољи или допуштењу. Док Срби траже кривца ко је запалио Хиландар и како обезбедити паре да се обнови, гори цело Косово и Метохија. Заборавили Срби да није битно како се Хиландар запалио, да ли од покварене грејалице или је неко смишљено запалио, већ зашто је горео и зашто горе светиње по нашој колевци светој земљи Косову и Метохији. Почели Срби да праве планове и скупљају паре како да обнове зидине, заборављајући да прво треба да обнове душе своје које у греху пропадају, због чега нам горе светиње и ми тешко страдамо. Потребно је лично и свенародно покајање. Треба прогласити годину покајања, где не би било славља и весеља…
На велику жалост свих нас, нисмо као народ извукли никакву поуку из наведених догађаја, него смо наставили још жешће да тонемо у грех и безнађе. Свемилостови Господ благо нас упозорава кроз искушења и невоље, да се уразумимо, за грехе покајемо и у Његово наручје вратимо. Уместо тога за паљење Хиландара и КиМ, за све несреће које су нас снашле кривце тражимо у другима и сматрамо ако обновимо по сваку цену попаљено да ће све бити исто. Тако смо прихватили да нам светиње обнављају они који су их запалили, односно они који нас муче и убијају. На свим могућим медијима је објављено како је британска краљевска породица дала огромна новчана средства за обнову Хиландара, а слично је било и са запаљеним светињама на КиМ које су обнављали шиптари. Данас је Хиландар скоро обновљен и изгледа можде лепше него пре паљења, али зато то није више место које је у времену ропства био светионик народу србском. Не стоји више Хиландар на темељима његових оснивача Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, већ је кренуо путем компромиса, односно екуменизма. Још је горе на нашој колевци КиМ, где су домаћина владику Артемија са часним монаштвом протерали, и сада те светиње заузеше они који уместо да се боре за Србију и србски народ, сарађују са шиптарима на стварању сатанске творевине такозване државе “Косово“.
И тако народ србски тоне све више у грех и неповратни понор, упорно кривећи друге за своје страдање и несрећу која га прати, заборављајући да Бог постоји и да чека њихово покајање или како каже Св. Николај Жички у својој песми “Небеска Литургија“, која у потпуности одсликава данашње време:
“… Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха…“.
Од народа који је уз Божију помоћ својим рукама и жртвама борећи се за своју слободу рушио царевине, постали смо народ који је за тренутак задовољства спреман на сваки компромис и прихватања свега оног због чега нас се преци стиде. Издадосмо Бога, јер прихватамо да екуменисти-папољупци руше Цркву и уместо Богу воде је у наручје папе, а преко њега сатани у руке. Издадосмо наше часне претке, који нам у аманет оставише земљу која је натопљена њиховом крвљу, а ми је данас дајемо за улазак у сатанску творевину ЕУ. Издадосмо нашу децу јер им нудимо садашњост у којој их убијају вакцинама, намећу им да буду хомосексуалци и блудници, да буду извор органа за западну клијентелу, јер им нудимо будућност без наде. Издадосмо себе јер смо прихватили да будемо обични робови који мисле да зато што имају мало хлеба и што могу да гледају великог вођу и ријалити гадости на телевизији да су слободни.
Срби, време нам истиче, Господ чека наше покајање! Срби, ако нисте спремни без страха и компромиса да браните веру, слободу и земљу нема нам опстанка!
“Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ“
Грешни раб Божији Горан Живковић
