Dan kada je sveti Nikolaj Žički govorio preko đakona
Bio je to dan kada se slavi spomen na upokojenje srbskog zlatoustog svetog Nikolaja Žičkog, 18. mart 2004. godine. Dan kada su šiptari uz pomoć Zapada divljali po Kosovu i Metohiji, paleći naše svetinje i sela, ubijaćući i proterujući Srbe, odnosno 14 dana od paljenja Hilandara.
Pod velikim utiskom navedenih događaja, u prepunoj crkvi u Leliću služena je Sveta Liturgija. Pred kraj je izašao đakon Ljubomir Ranković da drži besedu. Pomislio sam, samo si nam danas ti trebao, da u ovom trenutku pričaš ekumenističke bljuvotine. Počele su da me spopadaju razne misli, odlučio sam da izađem iz crkve, a onda veliko čudo pred nama je stajao pomenuti đakon, a reči su bile Svetog Nikolaja Žičkog. Svaka njegova reč je odzvanjala u dušama prisutnih i izazivala osećaj bola i tuge koji su se završavali uzdasima i prigušenim jecajima. Tog trenutka u hramu nije bilo duše koja nije plakala, nije bilo lica ili očiju koje nisu bile u suzama. Žao mi je što niko nije snimio besedu koja je bila uteha za napaćenu dušu. Meni je ona ostala duboku urezana u um i uvek je se setim u danima kao što je bio taj. Nezahvalno je i nije u redu da prepričavam besedu, ali ću pokušati da predočim njenu suštinu.
Poručio nam je Sveti Nikolaj Žički kroz besedu đakona koji je stajao neposredno pored njegovih moštiju da su zakukali Srbi u nevolji, ali se ne setiše ni Boga ni svojih greha. Zaboravili su Srbi da u ovom grešnom zabludelom svetu postoji Bog i da se ne događa ništa slučajno, već po Njegovoj volji ili dopuštenju. Dok Srbi traže krivca ko je zapalio Hilandar i kako obezbediti pare da se obnovi, gori celo Kosovo i Metohija. Zaboravili Srbi da nije bitno kako se Hilandar zapalio, da li od pokvarene grejalice ili je neko smišljeno zapalio, već zašto je goreo i zašto gore svetinje po našoj kolevci svetoj zemlji Kosovu i Metohiji. Počeli Srbi da prave planove i skupljaju pare kako da obnove zidine, zaboravljajući da prvo treba da obnove duše svoje koje u grehu propadaju, zbog čega nam gore svetinje i mi teško stradamo. Potrebno je lično i svenarodno pokajanje. Treba proglasiti godinu pokajanja, gde ne bi bilo slavlja i veselja…
Na veliku žalost svih nas, nismo kao narod izvukli nikakvu pouku iz navedenih događaja, nego smo nastavili još žešće da tonemo u greh i beznađe. Svemilostovi Gospod blago nas upozorava kroz iskušenja i nevolje, da se urazumimo, za grehe pokajemo i u Njegovo naručje vratimo. Umesto toga za paljenje Hilandara i KiM, za sve nesreće koje su nas snašle krivce tražimo u drugima i smatramo ako obnovimo po svaku cenu popaljeno da će sve biti isto. Tako smo prihvatili da nam svetinje obnavljaju oni koji su ih zapalili, odnosno oni koji nas muče i ubijaju. Na svim mogućim medijima je objavljeno kako je britanska kraljevska porodica dala ogromna novčana sredstva za obnovu Hilandara, a slično je bilo i sa zapaljenim svetinjama na KiM koje su obnavljali šiptari. Danas je Hilandar skoro obnovljen i izgleda možde lepše nego pre paljenja, ali zato to nije više mesto koje je u vremenu ropstva bio svetionik narodu srbskom. Ne stoji više Hilandar na temeljima njegovih osnivača Svetog Save i Svetog Simeona Mirotočivog, već je krenuo putem kompromisa, odnosno ekumenizma. Još je gore na našoj kolevci KiM, gde su domaćina vladiku Artemija sa časnim monaštvom proterali, i sada te svetinje zauzeše oni koji umesto da se bore za Srbiju i srbski narod, sarađuju sa šiptarima na stvaranju satanske tvorevine takozvane države “Kosovo“.
I tako narod srbski tone sve više u greh i nepovratni ponor, uporno kriveći druge za svoje stradanje i nesreću koja ga prati, zaboravljajući da Bog postoji i da čeka njihovo pokajanje ili kako kaže Sv. Nikolaj Žički u svojoj pesmi “Nebeska Liturgija“, koja u potpunosti odslikava današnje vreme:
“… Zakukaše Srbi u nevolji,
Al se živog Boga ne sjetiše,
Niti Boga niti svojih grijeha…“.
Od naroda koji je uz Božiju pomoć svojim rukama i žrtvama boreći se za svoju slobodu rušio carevine, postali smo narod koji je za trenutak zadovoljstva spreman na svaki kompromis i prihvatanja svega onog zbog čega nas se preci stide. Izdadosmo Boga, jer prihvatamo da ekumenisti-papoljupci ruše Crkvu i umesto Bogu vode je u naručje pape, a preko njega satani u ruke. Izdadosmo naše časne pretke, koji nam u amanet ostaviše zemlju koja je natopljena njihovom krvlju, a mi je danas dajemo za ulazak u satansku tvorevinu EU. Izdadosmo našu decu jer im nudimo sadašnjost u kojoj ih ubijaju vakcinama, nameću im da budu homoseksualci i bludnici, da budu izvor organa za zapadnu klijentelu, jer im nudimo budućnost bez nade. Izdadosmo sebe jer smo prihvatili da budemo obični robovi koji misle da zato što imaju malo hleba i što mogu da gledaju velikog vođu i rijaliti gadosti na televiziji da su slobodni.
Srbi, vreme nam ističe, Gospod čeka naše pokajanje! Srbi, ako niste spremni bez straha i kompromisa da branite veru, slobodu i zemlju nema nam opstanka!
“Učinimo što do nas stoji, ostalo će dati Gospod“
Grešni rab Božiji Goran Živković
