Дабоксачувај, да нам бракове склапају мушкарци с мушкарцима а женскариње међ собом

Дабоксачувај

            – Виђа ли ти Микаило како е гроно наш комшија у потоње време, не-било ти примјењено.

            – Ако ћемо право и напабирчијо е преко деведесет, што јес јес. Он јес тено вако кад поглаш, мено блједно, ал по питању бистроће није попуштијо нилјек. Ни зеру једну. Паметнии је од млогије, не-било ти казано. Бијаг ономад кода њег, пописмо по-едну и мено прозборисмо. Свака му е на-месту, не-мош да му нађеш никаке премедбе. Чуо он, ваљадар, преко телевизора како е неко у овој земљи доњо одлуку да се увози отуд из Шпаније ćеме за ове наше веселнице што су бежђетне. И он ти тујнак поче да збори да сам се ја, неш ми веровати, сав забезекно и претвријо у уво.

            Вели, у овом народу имаде усијаниг, лудије глава колко ош. Повантрзало то. Повиљело то. Дибидуз. Оћеју они да преправљају замисо Онога што е сотворијо живот. Одвајкад се зна да, ако човек и жена немадну ђеце, они ту своју бежђетнос треба да свате коно нарочит Божји призив и да понесу тај свој крс без ич роптања. Млоги су у такој ситувации усвајали како сирото дјете или неко дјете из многођетније породица и сподизали га ко свое рођено.

            Ај, да човек некако и свати да се потражи медецинска помоћ тако што би ćеме вештачки дали жени од њејзина човека, јербо се с-тим не би реметијо брачни савез, ал да жена пристане да бидне оплођена ćеменом неког туђег човека, дабоксачувај и мајко Божја. А већ ово што ове будалчине оће д-увозе ćеме од некије Шпанаца, да њиме плоде србске мајке, то им треба моментално издати лудачко уверење и стрпати у лудницу. Па за-име Бога, нису наша женска ђеца краве кое оćемењавају од швајцарског сименталца. И ако би то брезбожје шћели д-учине, зар Срби немају ćемена но треба да зову неке пробисвјете на мобу. Е мој брајко, то ти је црње и горе но крагуевачки октомбар, но јасеновачки лагер. Тамонак су убијалу србску ђецу и неотице иг угурали у наручје Господње, јербо су ко мученици отишли у Рај. Ове сотоне не утиру једно поколење, они би шћели да утру србски род, да утру србско ćеме и племе. Ко иг је клео није дангубијо. Није, љеба ми и соли. Знаш како су ојађени страдалници клели душмане кои су иг сатирали: дабогда им се ćеме утрло. Њива у којој се утре ćеме жита постане јалова пустаија у којој се закорови кукољ и аврик. Оће, изроди, домају нашу да претворе у земљу брез Србадије, недо им Бог.

            Брезбожници су то. Брезумници. Они су излуђели, умисливши и говорећи да су мудри. Они су науку примили од белосвескије коштаплера и превараната а јок од часнијег предака нашиг.

            Да е жива покојна Стојана да оприча како е њу ђаво наговаро да изиђе из патње што е нероткиња, можда би то могло да иг опомене, да се опасуље, да се врате Богу, да дођу себству. Бијаше Стојана млада и згодна ко упис. И меродавна, вредна, радна, часна, за сваки је ред знала. Свекра и свекрву поштовала, заове вољела, ђевере ко браћу рођену готивила. И човека свог вољела и ценила. Ал пролазијаше година по година а њој се не даде да затрудни. Заове се поудаваше, ђевери се запослише коекудије и иженише, сви ђецу изродише па кад  се о благданима искупе пуна кућа и авлија радости и ларме ђетиње. Стојана милуе ону ђечицу, дјели им дарове што е спремала кад оде у чобанију па тамо исплете ком прслучић, ком џемперић, ком чарапице. Ил ђевојчицама извезе марамице, па извезе шаре на блузицама што е сашила код Јуле Жаркове од шифона ил пуплина. Сва е ђеца вољагу тепајући јој ујница, нина, ниница, стриница, добрица… Њој мило да не мож милшије бити, ал је нешто пробадало и тиштало у грудма, почесто уздане, а некад јој и сузе навру да не мож ласно да иг зустави и сакрије.

            Јамут, кад су брале буранију, свекрва грмачи на њу и сручи јој сав свој бол говорећи: Ет, одоше ми синови у бјели свјет, ћери се поудаваше. Остависмо вође Ђорђа да нам сачува кућу и кућиште. Имо е  прилика повише, сочили му неколко ђевојака, ал њему око запело за-тебе. Ко би се надо да си јаловуша и да нећеш имати порода и да ће нам се боз-тебе кућа затрнити и да ће нам се боз-тебе славска свјећа утулити… А она веселница нит говори нит ромори, покри шакама образе и зајеца из дна душе. Мешчини да е и камен више бунарића, код брјеста, заплако, колко е то забоље.

            Според њиног башчованлука пролазила Добринка Живорадљева па чула тај тешки прекор свекрвин. Једне прилике наиђе Добринка преко Питомача, ђе Стојана чуваше говеда, па јој исприча да е чула како ју е свекрва  изрезилила говорећи: Можда дјете није валинка до-тебе. Можда ти је човек јаловац, а на тебе бацају кривњу. Знам ја да си ти часна и поштена, ал немо да трпиш тај зулум, но ти благо мене пробај с неким ваљатним човечићом да затрудниш и биће овце на броју а курјаци сити. На то ће Стојана ко опарена: Кумим те Богом тето, шта то збориш. Немо ми и ти стајати на муку, според свог мог јада и чемера.

            Пролазили дани, а ђаволчина ко да поче шапћати Стјани оне Добринчине рјечи. Ондак ти није било џаде, ни овије аутобуса ко-во сад, но се, петком, у Чачак ишло пешке преко Јелице и носило, о себе, на обрамачама и у бисагама оно што имаде за-продају, а одоздор се, износила марда која се покупуе по бакалницама и другим дућанима. Једне петке Стојана затекне Жарка у бојаџиници код Лепе Чекеревац, бијагу га жене замолиле да им понасе пређу што су пријенаке одњеле на варбање. И кад су изишли из бојаџинице, Стојана га упита да л би мого да јој причува цегер са стварчицама што е покуповала, док она часком тркне до гвожђаре д-узме људма ексера што су јој накричили. Како не би мого, побогу, за толико, неће ми воз измаћи. Кад Стојана дође, они кренуше преко Цигамале, навише уз Атеницу, ка Крива(ј)и. Обично е биво џагор петком, тешки народ је тим пијачним даном сиодијо у чаршију сабајле и враћо се потље подне. Овог пута, за-дивно чудо, ијако е сунце накренуло к западу, ниђе никог да чуеш. Ко да се не-ваља. Кад су прошли Савину стопу и наминули вамо маћанској стублини, вели Стојана вако:

            – Жарко, морам нешто да ти рекнем, ал те кумим Богом јединијем да остане међу-нама. Ти знаш да е једанес година от-кад сам се удала. Не-даде Бог д-имамо од срца порода. Прољетос ме свекрва прекоре што сам јаловуша и што ће јој се затрнити кућа боз-мене. Ја не могу знати да л је моја валинка ил мој човек има ману. Ти знаш, а Бог ми је ćедок, да ја мимо мог човека ни помислила на другог нисам, овога ми крста. Очињег ми вида. Ал, како вели она народна, мож зла година да нагна орла да зимуе међу кокошима. Еве, сад смо сами у овој планини, сем Бога нико неће знати: начини ми једно ђетенце, ко Бога те молим.

            – Слушај Стојана, ти знаш да ја имам двое ђеце и жену. Ти знаш да е Еванђељем заповиђено: Не чини прељубу. Ти знаш да е Господ реко да ко за туђом женом само погледне, са жељом, да е учињо грех, прељубу у срцу своему. Ти знаш да смо ја и твој Ђорђе другови од малиг ногу. Не греши душу и не вуци никог у грех. Бог знаде што ви немате ђеце. Благодари Богу што ти је дао доброг и честитог друга, што ти је дао здравље и млога добра. Нисте ви једини бежђетни. Виђи дољенак Љубишу и Добрилу Савић, па Мијодрага и Миланку вође у Стевановићима, па онамо Микаила и Разу Томашевић. Бог зна што вам је натоваријо таки крс. Понесте га  з-благодарношћу, јербо е казано да се ни у добру не ваља понјети ни у злу покудити. Овај живот је нако и нако кратк, проујаће очас, ал нам се ваља за вечнос спремати, а то ћемо ваљатно учинити ако се не-биднемо гротили. Ćећаш се кад си се венчавала з-Ђорђом како поп читаше: Господе Ти си благоизвољо да се слуге Твое Ђорђе и Стојана сједине, па иг сачувај у миру и једнодушју, нек им брак бидне часан, постеља брачна чиста, да им заеднички живот бидне бреспрекоран и да чиста срца творе заповести Твое. Ја те ценим ко мое рођене сестре, сватам ја твоју муку и неправду коју ти наносе прекором, ал те молим немо да се гротиш. Твори заповести Божје и трпњом чувај душу своју. Јербо, душа е вреднија од свију блага овоземнијег.

            Кад је Стојана остарила, а Жарко и Ђорђе поумирали, Бог да им душу прости, она на прелу, код Стојанке Миломирове, пред свијем женама из џемата, оприча ово што ви рекок. Ет, Жарко е имо само четири разреда школе, ал је имо стра Божји. И знао е закон Његов.

            Ови данас слјепци што су зајашили на леђа овом веселом народу, нит се Бога бое, нит се људи стиде. Па оће србску женску чељад да навучу на грех, да иг срозају, Боже прости, у сименталке, дабогда се опаметили.

            Зинуло то за брезбожном Европом и проклетом Америком, мисли да е злато све што сија, да се једе све што лети. Шћели би још и да нас ћушну у Содому и Гомору. Да нам бракове склапају мушкарци с мушкарцима а женскариње међ собом. Да ураде оно што ни међ керадма не мош виђети.

            А владике наше, шуте ко заливени, реко-би су сагубили аваз, нит роморе нит говоре ко да се не-ваља. Још им кулизе, само што иг не-тетоше, мешто да иг исправљају, па ако не послушају да иг проклињу.

            Дабоксачувај.

            Дабогда да нам се једног дана не уведе мода, по рецопису белосвескије будалетина, да се рођаци међусобице могу женити и удавати. Брезумници. Па наши стари нису дозвољавли да у свињској башчи  имаде непочишћен вепар кои је у сродству с крмачама, но су ћерали крмачу у други џемат да се букари. Никад неутуцаног бика нису држали међ своим кравама, нит овна међ своим овцама да се не би парили с родбином.

            Не знаду, слјепци, да ће се дегенерисати и да ће им се, тамо-њима, ćеме затрјети ако се не покају и не овизају.

***

            Из џбуна више ове двоице прну гавран, подиже се навише у небеса и загракта.

            – Видиш ли и чуеш ли, Микаило, вран гаврана како гракће. Наши стари су говорили да гавран мож да бидне весник неке несреће.

            – Дако гавроње буду разњеле ове сумануте што оће у србске мајке да посију ćеме туђиново, ćеме им се, тамо-њима, затрло.

            Дољенаке испод Цвеловог јаза закука кукавица.

            – Чуеш ли како кука кукавица?

            – Чуем. Дабогда овијем брезумницима, што би да нам закукоље србску њиву, кукавица сњела јајце.

Аутор: Милоје Стевановић

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину!