Daboksačuvaj, da nam brakove sklapaju muškarci s muškarcima a ženskarinje međ sobom
Daboksačuvaj
– Viđa li ti Mikailo kako e grono naš komšija u potonje vreme, ne-bilo ti primjenjeno.
– Ako ćemo pravo i napabirčijo e preko devedeset, što jes jes. On jes teno vako kad poglaš, meno bljedno, al po pitanju bistroće nije popuštijo niljek. Ni zeru jednu. Pametnii je od mlogije, ne-bilo ti kazano. Bijag onomad koda njeg, popismo po-ednu i meno prozborismo. Svaka mu e na-mestu, ne-moš da mu nađeš nikake premedbe. Čuo on, valjadar, preko televizora kako e neko u ovoj zemlji donjo odluku da se uvozi otud iz Španije ćeme za ove naše veselnice što su bežđetne. I on ti tujnak poče da zbori da sam se ja, neš mi verovati, sav zabezekno i pretvrijo u uvo.
Veli, u ovom narodu imade usijanig, ludije glava kolko oš. Povantrzalo to. Poviljelo to. Dibiduz. Oćeju oni da prepravljaju zamiso Onoga što e sotvorijo život. Odvajkad se zna da, ako čovek i žena nemadnu đece, oni tu svoju bežđetnos treba da svate kono naročit Božji priziv i da ponesu taj svoj krs bez ič roptanja. Mlogi su u takoj situvacii usvajali kako siroto djete ili neko djete iz mnogođetnije porodica i spodizali ga ko svoe rođeno.
Aj, da čovek nekako i svati da se potraži medecinska pomoć tako što bi ćeme veštački dali ženi od njejzina čoveka, jerbo se s-tim ne bi remetijo bračni savez, al da žena pristane da bidne oplođena ćemenom nekog tuđeg čoveka, daboksačuvaj i majko Božja. A već ovo što ove budalčine oće d-uvoze ćeme od nekije Španaca, da njime plode srbske majke, to im treba momentalno izdati ludačko uverenje i strpati u ludnicu. Pa za-ime Boga, nisu naša ženska đeca krave koe oćemenjavaju od švajcarskog simentalca. I ako bi to brezbožje šćeli d-učine, zar Srbi nemaju ćemena no treba da zovu neke probisvjete na mobu. E moj brajko, to ti je crnje i gore no kraguevački oktombar, no jasenovački lager. Tamonak su ubijalu srbsku đecu i neotice ig ugurali u naručje Gospodnje, jerbo su ko mučenici otišli u Raj. Ove sotone ne utiru jedno pokolenje, oni bi šćeli da utru srbski rod, da utru srbsko ćeme i pleme. Ko ig je kleo nije dangubijo. Nije, ljeba mi i soli. Znaš kako su ojađeni stradalnici kleli dušmane koi su ig satirali: dabogda im se ćeme utrlo. Njiva u kojoj se utre ćeme žita postane jalova pustaija u kojoj se zakorovi kukolj i avrik. Oće, izrodi, domaju našu da pretvore u zemlju brez Srbadije, nedo im Bog.
Brezbožnici su to. Brezumnici. Oni su izluđeli, umislivši i govoreći da su mudri. Oni su nauku primili od belosveskije koštaplera i prevaranata a jok od časnijeg predaka našig.
Da e živa pokojna Stojana da opriča kako e nju đavo nagovaro da iziđe iz patnje što e nerotkinja, možda bi to moglo da ig opomene, da se opasulje, da se vrate Bogu, da dođu sebstvu. Bijaše Stojana mlada i zgodna ko upis. I merodavna, vredna, radna, časna, za svaki je red znala. Svekra i svekrvu poštovala, zaove voljela, đevere ko braću rođenu gotivila. I čoveka svog voljela i cenila. Al prolazijaše godina po godina a njoj se ne dade da zatrudni. Zaove se poudavaše, đeveri se zaposliše koekudije i iženiše, svi đecu izrodiše pa kad se o blagdanima iskupe puna kuća i avlija radosti i larme đetinje. Stojana milue onu đečicu, djeli im darove što e spremala kad ode u čobaniju pa tamo isplete kom prslučić, kom džemperić, kom čarapice. Il đevojčicama izveze maramice, pa izveze šare na bluzicama što e sašila kod Jule Žarkove od šifona il puplina. Sva e đeca voljagu tepajući joj ujnica, nina, ninica, strinica, dobrica… Njoj milo da ne mož milšije biti, al je nešto probadalo i tištalo u grudma, počesto uzdane, a nekad joj i suze navru da ne mož lasno da ig zustavi i sakrije.
Jamut, kad su brale buraniju, svekrva grmači na nju i sruči joj sav svoj bol govoreći: Et, odoše mi sinovi u bjeli svjet, ćeri se poudavaše. Ostavismo vođe Đorđa da nam sačuva kuću i kućište. Imo e prilika poviše, sočili mu nekolko đevojaka, al njemu oko zapelo za-tebe. Ko bi se nado da si jalovuša i da nećeš imati poroda i da će nam se boz-tebe kuća zatrniti i da će nam se boz-tebe slavska svjeća utuliti… A ona veselnica nit govori nit romori, pokri šakama obraze i zajeca iz dna duše. Meščini da e i kamen više bunarića, kod brjesta, zaplako, kolko e to zabolje.
Spored njinog baščovanluka prolazila Dobrinka Živoradljeva pa čula taj teški prekor svekrvin. Jedne prilike naiđe Dobrinka preko Pitomača, đe Stojana čuvaše goveda, pa joj ispriča da e čula kako ju e svekrva izrezilila govoreći: Možda djete nije valinka do-tebe. Možda ti je čovek jalovac, a na tebe bacaju krivnju. Znam ja da si ti časna i poštena, al nemo da trpiš taj zulum, no ti blago mene probaj s nekim valjatnim čovečićom da zatrudniš i biće ovce na broju a kurjaci siti. Na to će Stojana ko oparena: Kumim te Bogom teto, šta to zboriš. Nemo mi i ti stajati na muku, spored svog mog jada i čemera.
Prolazili dani, a đavolčina ko da poče šapćati Stjani one Dobrinčine rječi. Ondak ti nije bilo džade, ni ovije autobusa ko-vo sad, no se, petkom, u Čačak išlo peške preko Jelice i nosilo, o sebe, na obramačama i u bisagama ono što imade za-prodaju, a odozdor se, iznosila marda koja se pokupue po bakalnicama i drugim dućanima. Jedne petke Stojana zatekne Žarka u bojadžinici kod Lepe Čekerevac, bijagu ga žene zamolile da im ponase pređu što su prijenake odnjele na varbanje. I kad su izišli iz bojadžinice, Stojana ga upita da l bi mogo da joj pričuva ceger sa stvarčicama što e pokupovala, dok ona časkom trkne do gvožđare d-uzme ljudma eksera što su joj nakričili. Kako ne bi mogo, pobogu, za toliko, neće mi voz izmaći. Kad Stojana dođe, oni krenuše preko Cigamale, naviše uz Atenicu, ka Kriva(j)i. Obično e bivo džagor petkom, teški narod je tim pijačnim danom siodijo u čaršiju sabajle i vraćo se potlje podne. Ovog puta, za-divno čudo, ijako e sunce nakrenulo k zapadu, niđe nikog da čueš. Ko da se ne-valja. Kad su prošli Savinu stopu i naminuli vamo maćanskoj stublini, veli Stojana vako:
– Žarko, moram nešto da ti reknem, al te kumim Bogom jedinijem da ostane među-nama. Ti znaš da e jedanes godina ot-kad sam se udala. Ne-dade Bog d-imamo od srca poroda. Proljetos me svekrva prekore što sam jalovuša i što će joj se zatrniti kuća boz-mene. Ja ne mogu znati da l je moja valinka il moj čovek ima manu. Ti znaš, a Bog mi je ćedok, da ja mimo mog čoveka ni pomislila na drugog nisam, ovoga mi krsta. Očinjeg mi vida. Al, kako veli ona narodna, mož zla godina da nagna orla da zimue među kokošima. Eve, sad smo sami u ovoj planini, sem Boga niko neće znati: načini mi jedno đetence, ko Boga te molim.
– Slušaj Stojana, ti znaš da ja imam dvoe đece i ženu. Ti znaš da e Evanđeljem zapoviđeno: Ne čini preljubu. Ti znaš da e Gospod reko da ko za tuđom ženom samo pogledne, sa željom, da e učinjo greh, preljubu u srcu svoemu. Ti znaš da smo ja i tvoj Đorđe drugovi od malig nogu. Ne greši dušu i ne vuci nikog u greh. Bog znade što vi nemate đece. Blagodari Bogu što ti je dao dobrog i čestitog druga, što ti je dao zdravlje i mloga dobra. Niste vi jedini bežđetni. Viđi doljenak Ljubišu i Dobrilu Savić, pa Mijodraga i Milanku vođe u Stevanovićima, pa onamo Mikaila i Razu Tomašević. Bog zna što vam je natovarijo taki krs. Poneste ga z-blagodarnošću, jerbo e kazano da se ni u dobru ne valja ponjeti ni u zlu pokuditi. Ovaj život je nako i nako kratk, proujaće očas, al nam se valja za večnos spremati, a to ćemo valjatno učiniti ako se ne-bidnemo grotili. Ćećaš se kad si se venčavala z-Đorđom kako pop čitaše: Gospode Ti si blagoizvoljo da se sluge Tvoe Đorđe i Stojana sjedine, pa ig sačuvaj u miru i jednodušju, nek im brak bidne časan, postelja bračna čista, da im zaednički život bidne bresprekoran i da čista srca tvore zapovesti Tvoe. Ja te cenim ko moe rođene sestre, svatam ja tvoju muku i nepravdu koju ti nanose prekorom, al te molim nemo da se grotiš. Tvori zapovesti Božje i trpnjom čuvaj dušu svoju. Jerbo, duša e vrednija od sviju blaga ovozemnijeg.
Kad je Stojana ostarila, a Žarko i Đorđe poumirali, Bog da im dušu prosti, ona na prelu, kod Stojanke Milomirove, pred svijem ženama iz džemata, opriča ovo što vi rekok. Et, Žarko e imo samo četiri razreda škole, al je imo stra Božji. I znao e zakon Njegov.
Ovi danas sljepci što su zajašili na leđa ovom veselom narodu, nit se Boga boe, nit se ljudi stide. Pa oće srbsku žensku čeljad da navuču na greh, da ig srozaju, Bože prosti, u simentalke, dabogda se opametili.
Zinulo to za brezbožnom Evropom i prokletom Amerikom, misli da e zlato sve što sija, da se jede sve što leti. Šćeli bi još i da nas ćušnu u Sodomu i Gomoru. Da nam brakove sklapaju muškarci s muškarcima a ženskarinje međ sobom. Da urade ono što ni međ keradma ne moš viđeti.
A vladike naše, šute ko zaliveni, reko-bi su sagubili avaz, nit romore nit govore ko da se ne-valja. Još im kulize, samo što ig ne-tetoše, mešto da ig ispravljaju, pa ako ne poslušaju da ig proklinju.
Daboksačuvaj.
Dabogda da nam se jednog dana ne uvede moda, po recopisu belosveskije budaletina, da se rođaci međusobice mogu ženiti i udavati. Brezumnici. Pa naši stari nisu dozvoljavli da u svinjskoj bašči imade nepočišćen vepar koi je u srodstvu s krmačama, no su ćerali krmaču u drugi džemat da se bukari. Nikad neutucanog bika nisu držali međ svoim kravama, nit ovna međ svoim ovcama da se ne bi parili s rodbinom.
Ne znadu, sljepci, da će se degenerisati i da će im se, tamo-njima, ćeme zatrjeti ako se ne pokaju i ne ovizaju.
***
Iz džbuna više ove dvoice prnu gavran, podiže se naviše u nebesa i zagrakta.
– Vidiš li i čueš li, Mikailo, vran gavrana kako grakće. Naši stari su govorili da gavran mož da bidne vesnik neke nesreće.
– Dako gavronje budu raznjele ove sumanute što oće u srbske majke da posiju ćeme tuđinovo, ćeme im se, tamo-njima, zatrlo.
Doljenake ispod Cvelovog jaza zakuka kukavica.
– Čueš li kako kuka kukavica?
– Čuem. Dabogda ovijem brezumnicima, što bi da nam zakukolje srbsku njivu, kukavica snjela jajce.
Autor: Miloje Stevanović
