Да за Србију заиста неће бити милости показали су комунисти Сремским фронтом

Слабоуми маршалују на Сремски фронт

Током треће октобарске декаде ове године, електронску пре­пи­ску у нешто ужем читалачком кругу водила су два Слабоума (Сла­бо­ум­Је­дан и СлабоумДва), оба родом, ваљда, из Неума, и јед­на Оп­ра­шта­ли­ца (Гђа).

Гђа: „Ево МАРШАЛАВог морала из његове ране фазе, са са­мог краја 1941. године, када је као шеф партизанског врховног шт­аба из­дао и ‘моралну’ тачку 9. своје наредбе:

9. Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и си­лу да што више придобију уз комунистичке јединице што мла­ђе, жен­ског пола, како би могле послужити нашим друговима за при­родне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учи­нити, ра­ди подизања морала код наших другова приликом пре­судних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом ста­њу треба неоп­ходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их ос­тављати у позадини, по­што би наш непријатељ такве случајеве до­бро искористио у про­па­гандне сврхе против нашег покрета…“

СлабоумЈедан: „Опће-општа ерозија (титоистичког, парти­зан­ског) морала, моја гђо…! Једино је Маршал доста тога знао о мо­ралу и етици својих поданика, тј. о њиховом народном бићу и њи­ховом народним темпермантима, а који су га управо због тога обожавали“!

СлабоумДва: „Госпођо, да ли је и Вас то снашло, када имате толико једа према Вашој младости и животу под комунистима. Да ли сте и Ви ‘служили’ нашим друговима за природне сексуалне потре­бе? Нисте назначили, да ли је тога било и после 1941. и до када је та ‘наредба’ важила.

Без обзира на то, могли сте да се позовете на докуменат у ко­ме се цитирано налази“.

Гђа: „За допринос брозовој ‘моралности’ сасвим је довољно што је такву наредбу он ИЗДАО, а вјероватно и смислио! Није важно да ли је и колико дуго примјењивана. То је више зависило од други­х. Важан је иницијатор/ наредбодавац! Зар не?“

СлабоумДва: „Заборављате, да у животу даме бирају, те је так­ва наредба била непотребна. Ипак су командири и комесари били нај­старији и најписменији у оно доба, па је јасно да су их даме би­рале“.

Гђа: „Ипак, ово НАРЕЂЕЊЕ остаје да слика броза као немо­ра­л­ног. И не само ово. Шта је било са истјеривањем преживјеле српске младости на кланицу сремског фронта?!“

СлабоумДва: „Моја мајка је из Ваљева отишла на Сремски фронт. Чуди ме, ако је тамо била, да све ове године није схватила да  је  то било непотребно и да је тамо изложила узалудно свој  жи­вот опасности.

Да ли Ви верујете, да је српску, ондашњу младеж требало, на силу, водити у ослобођење Србије и остале делове заједничке др­жа­ве. Zar mislite da su ta djeca bila i~ega svjesna?!“ (Ово исписано ла­тиницом, он цитира Гђу).

Гђа: „Па зар Ви не знате да је сремски фронт био апсолутно непотребан?! Па швабе су тада  саме  бјежале! Зар је уопште тре­бало сла­ти голобраде необучене  дјечаке да трче за њима и гину? То је могао да их тамо шаље/гура само нетко тко је био екстремни србомрзац и истребитељ Срба, који је хтио да у српској попула­цији остану живе само жене и бабе ( јер је већина других већ била изгинула), па су та дјеца била оно мало српског ‘сјемена’ што је преостало!?’

Броз је заправо слањем српске младежи, осим што није жа­лио њихове животе, штавише, ишло му је у прилог да их што ви­ше погине, тиме постизавао још један циљ. Њему је било важно да остави слику, имиџ, да се партизани жестоко боре за ослобођење Југославије…“

СлабоумДва: „Госпођо, свако данас може да напише и објави шта му падне на памет и шта му се чини да зна. Нисте написали ко је аутор текста и које је струке, да процењује потребу пробоја Сремског фронта. Ако су Швабе бежале, како је формиран Срем­ски фронт? Ко је су то стране биле на Сремском фронту?“

Гђа: „Знање се трудом стиче и не може Вам то нитко улити у главу. Морате се сами трудити да сазнате ИСТИНУ. Тек онда има смисла да се укључујете у дискусије са онима који су стицали зна­ње трудећи се сами годинама“.

СлабоумДва: „Захваљујем на савету!

Имам и ја савет за Вас. Види се, да је време да посетите над­лежне лекаре и стручњаке, да Вам помогну и ослободе фикс иде­ја, које су Вас под старе дане спопале. Лично сумњам, да ће помо­ћи, али вреди покушати“.

Овај СлабоумДва повелик је „мислилац“ док тврди да су даме саме бирале – да у то не мешамо његову мајку која је „из Ваљева отишла на Сремски фронт“ –, не само за „послужити нашим дру­го­вима за природне сексуалне потребе“, већ и за себеубиство ако би „евентуално остале у другом стању“. Ако већ каже да је „таква наредба била непотребна“ јер даме бирају, што ће му позивање „на докуменат у коме се цитирано налази“; да му не помињемо (не)­знање о трајању ратних (не)прилика, друговским сексу­алним потребама и „изградњи“ Сремскога фронта на који није „ондашњу младеж требало, на си­лу, водити у ослобођење“.

За понешто од онога што не зна (баш се и не хвали знањем), СлабоумДва – а у томе је исти и СлабоумЈедан –, може се оправ­дати несрећом да је растао у време послератно кад су се они који су знали да певају и било им је до песме, оглашавали стиховима „Пекове су дивизије заузеле Теразије / А Кочини пролетери зау­зе­ше Загреб цели“.

Онај први стих домишљен је јер су Београд ослободили сов­јет­ски црвеноармејци, а Пеко је у њега ушао на позив једнога сов­јетског маршала, који се онда могао читати у новинама и препри­чавати: „Приђ’и ка мње з’автра у’тром на чај в Бјелгр’ађе“ (ови апострофи показују на ком се месту реч акцентује).

После Пека, у ослобођени Београд ушао је и Броз, онај из тачке 9. наведене наредбе, не би ли „својима“ благовремено обја­снио да се „ми у Србији морамо понашати као оку­па­тори, Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости“.

Да за Србију заиста неће бити милости, постало је препознат­љиво у данима кад су комунистички идеолози одлучили да „изгра­д­њом“ Сремскога фронта демонстрирају спремност партизанске војске за фронтално ра­то­вање и рововску борбу. А за тај фронт по­чели су да се по Србији (по Војводини Србској, по Шумадији, „и шире“) мобилишу голобради момчићи, они који пре тога ни­су има­ли никаквог војничког искуства, понајмање за фронтално ра­то­вање; они су, напросто, послати да, као мета немачким и (уста­шким) снајперима и за чишћење мин­ских поља (уместо оваца), из­ги­ну на Сремском фрон­ту и да се тиме Србија биолошки осакати.

(Овог потписника вишедеценијски струковни и планинарски пријатељ Марко Јосимовић – 1929-2014 –, из Сремске Каменице, и сам СремскиФронтовац, али срећан што је, по Пробоју, са „сво­јом“ јединицом могао стићи до границе с Аустријом, причао је, су­з­них очију, да се нагледао „ратничких“ сцена у којима су његови вршњачки саборци – неки мало старији, неки и мало млађи –, из­безумљени дуготрајном „борбеном“ атмосфером, „из чиста ми­ра“ напуштали заклоне и излазили на чистину где би им „добродо­шлицу“ исказивао покоји метак са друге стране).

Почело је тако што је једној партизанској јединици (да ли црногорској, да ли крајишкој) која је „прегазила“ Саву и ушла у Зе­мун, Вр­ховни командант наредио да се врати и да тамо прва уђе једна хрватска јединица, а ис­товетан поступак примениће се и у Загребу: 7. маја 1945. у њега су уш­ле неке србске јединице, али су и оне враћене док сутрадан одне­куд није доведена нека хрватска (скрпљена, ваљда, од усташа тек „произведених“ у партизане) и, у улози „осло­бо­диоца“ јер „радни људи и грађани“ нису на време оба­вештени да се ради о „њиховима“, до­че­кана кантама вреле во­де с околних про­зо­ра – за разлику од оних Хит­лерових које су четири године ра­није дочекане цвећем и фан­фарама.

Те две „народноослободилачке“ појединости јасно су назначи­ле однос брозовских комуниста према Србији: Загреб јесте хрват­ски, али Срем није србски, као што србски неће више бити ни мно­ги други изворно србски крајеви. Значење та­к­вога поступка разја­сниће се тек касније кад се у Сре­му буде ус­по­стављала репуб­ли­чка граница.

Помињани Слабоуми питају своје неистомишљенике „по питању“ због че­га је уопште формиран Сремски фронт, „ако су Швабе бежале“, а никако да им оно што се код других зове памет, препозна су­шти­ну оне наредбе партизанске врховне команде, по­менуте на самом почетку ове приче: „Против окупатора комуни­стичке јединице не могу се бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је спо­собан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну ор­ганизацију… и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно нао­ружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној ве­ћини против нас… За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења“.

Кад је већ тако, уз паролу „живео СССР“, совјетским трупа­ма „препоручено“ је да према западу не иду преко Срема и Сла­во­нијом (да не би, којим случајем, сустигли неког усташу и згазиле га што им смета при напредовању на Берљ’ин) него су преко Бачке преусмерене да, уз огромне губитке, пре­лазе Дунав код Батине.

Мада се то некоме чинило чудним, у непосредну везу са тим збивањима мора се довести Брозова „посета“ Светој Столици, Ва­тикану, средином августа 1944. године.

Све то уз питање по којој се логици, у ратном времену, „уго­ва­ра“ сусрет једнога комунистичког вође и команданта једне ко­му­нистичке војске са римским папом, сусрет који ту војску, макар и на кратко, оставља без команде, али и потпитање чије су „тури­стичке“ организације (по ватиканском налогу) обавиле технички део те посете (посреднички „медији“, уговорено време, „стартно место“, превоз, обезбеђење). Извесно је да то није била посета при­ватне природе, мало тротинетом, мало пливањем, замишљена само због тога да би се тамо малкице подвикнуло папи.

Будући да мудре „књиге инџијели“ о томе ћуте, с разлогом се може устврдити да се Броз, у време кад је већ био видљив крах нацистичког пројекта о Новом поретку (Neue Ordnung), одаз­вао на­редбодавном позиву из Ватикана, приступио папи и, у ставу „мир­но“ (слушај, гледај и ћути), обећао да ће испунити оно што се од њега тражи.

По „рецепту“ успостављеном после Сарајевског атентата (1914) кад је папа Пио X, у свету Ђузепе Сарто, тражио од бечко­га ћесара да крене у одлучан обрачун са Србијом јер „у борби про­тив православља… директна је потреба за Аус­тро­-Уга­р­ску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за ка­толичку цр­к­ву да учини и одобри све што се може учинити да по­служи томе циљу“, папа Пио XII, у свету Еуђенио Пачели, захтевао је од Бро­за не само да му римокатоличке хрватске усташе „остави у живо­ту“, већ и да оствари оно што Аустроугарска није успела током Великог рата (1914-1918).

Оно што се дешавало „у наставку“ укључујући и Брозово „ос­лободилачко“ обећање да се комунисти у Србији морају понаша­ти „као окупатори“, те да „Србија нема чему да се нада“, био је резултат папско-брозовског договора.

Свој наум да свету покажу како и они „знају“ да воде ро­вов­ски рат, Броз и његови војни ст­ра­тези „доказали“ су на чудови­шан начин: Немци (и нешто усташа поред њих) држали су се у Сре­му таман онолико колико им је требало – док главнина њихових тру­па из Грчке није преко Босне прешла у Славонију где су им се придру­жиле јединице које су држале своју страну Сремскога фрон­та. Њихово брзо повлачење према Аустрији не били тамо поло­жи­ле оружје пред западним са­ве­зницима, комунистичке јединице пра­тиле су „у тишини“, у складу с наредбом да са њима не улазе у ору­жане сукобе, чак ни кад су били дочекани пуцњавом са цркве­ног торња у Ђакову, седишту бискупа Антуна Акшамовића. (За­ни­м­љив је Акшамовићев случај: најпре је проглашен за ратног зло­чинца, а 1959. године Броз га је „помилкио“ и одликовао Орде­ном братства и јединства првог реда – ваљда за заслуге у сати­рању Ср­ба, рушењу православних цркава по Срему и Славо­нији и њихово преуређење за католичко богослужење).

Да се с усташама заиста поступало „врло пажљиво“, посведо­чио је пуковник Петар Пјер Божиновић рођен у Макарској, ри­мо­като­лик, године 1973. на служби у Лусаки/Замбија, у оквиру вој­не са­радње Југославије са Замбијом, у разговору са Слободаном Јарче­вићем (1942-2020), тада на ра­ду у југословенској Амбасади у Лусаки.

Наиме, док је крајем априла и почетком маја 1945. године, као потпоручник, са својом партиза­н­ском јединицом био у пат­ро­ли негде у граничној зони према Аустрији, Божиновић је за­пазио једну уса­м­љену кућу и у њеном дворишту – војнике у хрват­ским уста­шким униформама. Кућу је неприметно опколио и уста­но­вио да је у њој смештен Анте Павелић. Одмах је своме коман­данту по­слао курира с питањем шта да ради. Курир се брзо вратио и пре­нео командантово наређење да кућу одмах деблокира и да се са својом јединицом врати „на полазну позицију“. Разлог: налази се у зони коју контролише британска армија, те не би било добро да дође до не­споразума са њом. Још је добио обавештење да Па­велића контро­ли­шу британски савезници и да је договорено да ће га они испо­ручити Југославији.

Наредног дана, Божиновић се, од свог команданта добивши наређење да оде и зароби (или ухапси) Павелића, прикрао истој оној усамљеној кући „од јуче“, али она је била празна. По при­ли­ци, тако је барем Божиновић размишљао, његов коман­дант је у ме­ђувремену, преко својих веза, упозорио Павелића и његову дру­жину да се налазе у опасности и, пошто су се они отуд повукли, на­вање, а Бо­жиновићу и борцима из његове јединице остав­љено је да веру­ју у командантову намеру да Павелић заиста буде зароб­љен.

Божиновић је још рекао да је неколико година касније, док је био на служби у Генералштабу, то своје ратно искуство „ставио на папир“ и да је од свог команданта тражио да се оно објави и д­ на „употребу“ историчарима. Командант је одбио предлог, а Бо­жи­новићу је само преостало да свој текст преда шефу Архиве у Генералштабу.

Шта се са текстом даље дешавало, Божиновић није знао рећи.

Све у свему, Брозова „ратна стратегија“ подразумевала је по­требу, и обавезу! да у Сре­му изгине што више срб­ске деце, док је евентуално пробијање немачких (и усташких) одбрамбених ли­ни­ја остављано „за после“, па се тако догодило да је Толбухинова армија почетком априла 1945. била ближа Бер­лину него Броз Ђа­кову.

Било како било, никада се неће сазнати колико је таква ко­му­нистичко-партизанска „стратегија“ ископала србских гробова у Срему за то по­ла године (про­цене се крећу од нешто више од 13.000 колико се имена на­лази на њиховом споменику, до 50.000 или 80.000, колико помиње Антун Милетић, или око 180.000 поги­нулих, несталих и рањених, колико пише правни историчар Нови­ца Војиновић – 1997. године један од кандидата на председничким изборима у Црној Гори), као што ће заувек остати тајна колико је Срба изгинуло од бугарске границе до Дравограда и Ко­чевског рога. Такву „ста­тистику“ комунисти нису никад напра­ви­ли, свака­ко зато што би се мо­гло показати да су у свом „осло­бо­дилачком налету“, за неколико после­ратних месеци сами смакли неупоре­ди­во више србских глава него стране окупационе снаге за прет­ходне четири ратне године заједно; ако се у то уброје и „јасе­но­вачке и сличне заслуге“, показаће се да је комунистички допри­нос србском страдању много већи од онога који је досад ишао на ра­бош других окупатора. Немци су и иначе објавили по­да­так да је у разним видовима њихових „блиских сусрета“ са живљем из Кра­љевине Југославије страдало тек нешто око триста хиљада љу­ди. На чију душу ваља ставити оне остале – не зна се посигурно јер је и „извршиоцима“ и „организаторима“ било у интересу да сопствени „учинак“ прогласе за „колатералну штету“ ратних (не)прилика.

Посебно забавном треба сматрати чињеницу да оно што нам ну­ди Vojna enciklopedija (у којој, можда од срамоте, не постоји од­редница ПАРТИЗАНИ), не само о Сремском фронту, ни у цело­сти ни у по­јединостима не одудара од онога што су наметнуле – и све по­то­ње власти до данас очувале –, иде­олошке директиве нека­да­шњих пар­тијских ко­ми­тета, препричаване у парти­зан­ским ме­мо­а­ри­ма (пи­са­ним много касније, по правилу „сећам се као да је јуче било…), школским уџбеницима…

На крају, да мало „парафразнемо“ друга Његоша:

„Покољења дјела суде, што је чије дају свјема“,

Па је Броза и његове, стигла општа анатема.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!