Да нам буде боље у школе увести предмет васпитање о добру и злу
Зло ће бити све веће (нажалост, и убистава све више) ако не схватимо сви (поготово у државним, научним и другим институцијама, па у извесној мери и у верским) да је нужно да почнемо одмах да схватамо да (и) код нас у Србији много шта или не ваља или је катастрофално лоше и морално и васпитно и законски, и у неспровођењу Устава и закона недопустиво, у школству је лоше јер је доведено до дна у много којим областима образовања и васпитања. Никаква критика свега тога не сме да се гуши.
Не мора нико да буде „баба Ванга“, довољно је да буде човек просечно паметан, па да јасно види од чега све зависи ово што нам се догађа и да ће се зло повећавати ако сви не кренемо набоље у свему што од нас зависи. А свакако зависи.
МАНИПУЛАЦИЈЕ О „УКИНУТОЈ“ СМРТНОЈ КАЗНИ И ДА ЛИ ЈЕ ВРАТИТИ
Страшна је манипулација о „укинутој“ смртној казни и да ли је вратити. „Укинута“ код нас и било где „смртна казна“ је чист пример опасне и нимало и никад корисне полуистине. Боља је свака сушта истина (па и она најгора), јер нас не заварава. Полуистина је опасна јер заварава. Полуистина да је „укинута“ смртна казна код нас и било где другде служи властима и свакоме другоме само за идејну и политикантску манипулацију. Укинута еје смртна казна као правда или одговор на неправду и неједнак однос за грађане. Смртан казна није укинута код оних који убијају. Институције државе су је укинуле као нормалну претњу за убицу. То је једнострано, те стога врло штетно и за саме убице, па макар и само један од њих био подстакнут тиме што зна да он може да убије, али њега правда сигурно неће убити. Није битан проценат колико еј то стимулативно за убице, али еј сигурно да ће макар један убица тиме бити стимулисан. А да није судски укинута смртна казна, макар би један могући убица то имао у виду и макар један би се одлучио ад не убије. А важна је и само један живот у односу на смрт.
НЕУКУСНА (С ПОВИШЕНИМ ТОНОМ ПРЕДСЕДНИЦА ВЛАДЕ
НА ТВ ХЕПИЈУ, УЗ ПОДРШКУ М. МАРИЋА) ТВРДЊА: „ОВА ВЛАСТ ЗА ОВО НИЈЕ НИШТА КРИВА!“
Као што је неукусно и за многе људе нетачна сигурна тврдња да је нека појединачна, па и ова, власт „најгора до сада“ – још је неукуснија била данашња (6. маја 2023) на ТВ Хепију, уз не само присуство као водитеља него и подршку чувеног М. Марића (који Председнику Србије увек каже „ти“, као да су “другари” и у свему равни, па млади, тиме поучавани, лако пређу на „ти“ јер се сматрају „великим“) – да “власт нема никаквог удела и утицаја на ова актуелна и свака друга догађања”.
Непотребно је да Председница Владе толико дуго и снажно истиче „недужност власти“ у било чему. Власт је свака и увек та која влада и свака владавина даје резултате и од ње зависи све. Како она влада и како се снађе у нашим великим недаћама и несрећама – тако ће бити у свему и свима нама, па и самој власти, тј. владарима. А није тешко ни народу ни власти да виде и осете како нам је.
Зато је и народу и самим властима од користи чак и недовољно добра критика, а поготово реална критика јер од ње народу може бити само боље, а властима може на критици да буде дужа владавина. Без икакве критике и отварања очију зашто се све нама ово страшно све више догађа, не може се лако нико од нас поправити, па ни Влада.
Можда заиста завере (како каже и Председник Србије) за ово нема, али нема ничег случајног ни у чему, па ни у убиствима. Убиство се увек с неким разлогом, а не случајно, може догодити на мах, у часу смишљено или нагонски, али се догађа и у завери (друга реч за заверу је договор или сопствени план или планирање убиства још с неким или на нечији подстицај).
Зато је тешко прихватити све речи и Председнице Владе да не треба данас (мисли се на Дане велике жалости) критиковати ни власт ни било кога. То важи, наравно, да није пристојно никога критиковати у време самог испраћаја недужних жртви, али није штетно добронамерно или од муке указивати и пре и после тога на било чије пропусте (на пример, не обезбедити да малолетник ни пунолетник не дође тако лако до оружја а који је добро обучен за употребу, као и пропусте тужилаштава, судова и сл. да неко ништа не одговара и после недопустивих радњи појединих људи, јер је то штетно и за починиоца јер су институције пропустиле да младића који јее ово починио судски опомену и тако утичу да се спасу животи, паа и да се сам виновник спасе од тежих поступака.
НЕКИ ЗАКОНИ, ЊИХОВА ПРИМЕНА, СУДСТВО, БРЗИНА И ЛАКОЋА ДОЛАСКА ДО ПРАВДЕ КОД НАС СУ, МНОГИ ВИДИМО – КАТАСТРОФА
Закони (а тек селективно или никакво спровођење закона и ефикасност и поучност из судске праксе су нам, слободно се може истина рећи, катастрофални.
Могућно је да је ова власт стварно најбоља (по изградњи путева и још по нечему стварно најбоља још од пре Броза, али би било катастрофално да било која власт убеђује и себе и друге да од ње ово све што нам се догађа нема никакве везе с влашћу било којом. Имају кључне везе с тим, наравно, све бивше власти, па и ова данашња, макар се и схватило као истина да је ова власт најбоља, јер нема власти која за себе увек не мисли и често не каже да је најбоља.
Просечно, народ добро види, осећа и зна која му је боља власт и народ то увек каже на изборима каква му је власт бројем гласова, под условом да се народ на изборима ничим не омета од било кога.
ОПЕТ НА ТВ ХЕПИЈУ О „СУМЊИВОМ ЋИРИЛИЧКОМ ПИСМУ“
Поводом страховитог масакра над младим животима у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду (који је, нажалост, ових дана, и поред све његове лепоте метафорично назван „Црноград“ (не дај Боже да то име дуго траје!), изречена је поново још једна од многих изрицаних у историји Срба јавна сумња у српско ћириличко писмо које смо, нажалост — некако практично идући траговима моћних српских окупатора који су Србима увек забрањивали и укидали њихово доказано савршено, лепо, практично јер је једноставно и добро читљиво, па и оцењено као лековито за душу и очи и од страних истраживача — споменуто је као сумњиво. А сумњиво је што је тим својим писмом виновник злочина свој списак за страшан планирани зао „посао“ исписао, како је споменула адвокаткиња (сећам се само имена — Зора) „ћириличким писмом“. Није Зора рекла шта је ту зло што тај списак није исписан неким туђим писмом, било којим. да ли би, можда, „латиничко писмо одвратило младог виновника од планираног злочина“. Није рекла да ли би можда требало напустити и ових последњих просечних десетак одсто преостале ћирилице у Србији и да ли би требало укинути Устав Србије у коме се народ већински изјаснио за службену употребу српског језика с ћириличким писмом, усвојивши сада поново непријатељску забрану ћирилице у Србији!?
Ту сумњу изрече у емисији „После ручка“, како нам се чинило, нимало „гладна“ адвокаткиња.
ПРЕДЛОГ ВЛАСТИМА: НОВИ ПРЕДМЕТ – ВАСПИТАЊЕ О ДОБРУ И ЗЛУ
Мало се ко није (к)од нас уверио у нашој, свакако најлепшој на свету, Србији (како је у другим државама, није укусно да им се мешамо) уверио да, поред већине дивних и деце и људи, имамо један број (није тешко увидети колики) које смо ми старији испустили у васпитању посебно, али и у образовању (о чему изузетно корисне анализе и процене будућности дуго даје искусан проф. др Д. Петровић већ годинама, али се чини да то ни власт ни многи посебно позвани људи по својој улози у власти и друштву нити читају нити спомињу. нити ишта примењују у свом плаћеном раду. Вероватно слабо плаћеном, али ипак плаћеном. А добро васпитање нам налаже да добро радимо и када нисмо добро плаћени за тај рад.
На хиљаде и хиљаде је разлога за то (па и оних разлога изазваних од бездушних „владара глобалног света“ препуног зла, пљачкања, отимања — као што Србима отимају косово и Метохију) и убијања — што се мора рећи да (и) у Србији има катастрофално лоших и опасних појава, догађања и невероватних злочина. Код неке деце и људи — често, нажалост, и са закашњењем — видимо да су испуштени из нормалног духовног васпитања. Обично са закашњењем видимо да у неким телима нема душе, нема никаквих обзира, нема никакве емпатије (на нашем: нема саосећања за живот, бол и муку других.
Као и сваког нормалног, ма колико нормалног човека, ових дана сам стекао убеђење (имајући у виду оно што одавно добро сведочи споменути проф. Петровић о историји Срба, култури, српском језику и вери) да се никако не сме одлагати увођење у наше школство (поготово основно (од петог до осмог разреда, али и касније за зада, док се макар мало не променимо набоље) уведе нови предмет који би се предавао свакога школског дана по један час. Предмет би био из области васпитања и звао би се, по мом предлогу и замисли „Васпитање о добру и злу“. То би могли да предају одмах надарени професори српскога језика и књижевности, као и посебно свештеници. Они би то предавали предочавајући примере из добрих и злих поступака из књижевности, из Библије, из историје ратова и сличних извора, као што су посебно наше поучне песме из усменог и писаног стваралаштва наших писаца и других обдарених људи и њиховог стваралаштва. Један дан би био предавање предавача, а други дан би ученици износиле своје приче и уочене појаве добра и зла из њиховог искуства. Предавач би имао посебну улогу да слуша приче ученика, њихове оцене добрих и злих поступака а он (предавач би, равноправно, предочавао своје погледе и оцене прича које казују ученици.
Не сматрам себе надареним за ово о чему говорим, али мислим да сви просечно упућени људи могу да схвате — зашто овај нови предмет и каква би била његова улога у изграђивању људских бића.
У том изграђивању каснимо, али за поправак и изграђивање бољег, саосећајног Човека вреди уложити труд у свако време.
Аутор: Драгољуб Збиљић
