Да ли смо слободни и шта је то слобода?
Слободно о слободи
Да ли смо слободни и шта је то слобода?
Ово питање постоји од кад је света и века. Такође, када говоримо о слободи не можемо а да не споменемо и њену супротност а то је ропство, принуда, присила, репресија.
Јесмо ли слободни?!
Да ли је слобода осећање или одређено понашање, одређени скуп активности?
Данашње ропство је, чини ми се изузетно суптилно, данас смо заробљеници сопствене судбине, живимо у привиду слободе и дајемо сагласност макар и прећутно, својим пристајањем, пасивношћу и повлачењем у себе под најездом свемоћних.
Питам се ко су ти свемоћни и да ли су заиста свемоћни?!
Ко је њима дао ту моћ а нама је одузео?!
Да ли смо сами одговорни за такав начин поимања стварности и односа између моћи и немоћи.
Истина је да свемоћни имају начине како да владају и контролишу али им неисцрпну моћ даје једино наше ПРИСТАЈАЊЕ.
Ако се осврнемо на све што нам се дешава у образовању, видећемо велики број незадовољних просветних радника који се ретко усуђују да отворено покажу своје незадовољство. Исто или слично је и у осталим сегментима друштва.
Сви можемо да делујемо у свом микросвету. Али, да бисмо били слободни, да бисмо имали доживљај слободе и да бисмо деловали, неопходно је да смо у интеракцији са другим људима.
Хана Арент каже да: „Слободе или њене супротности постајемо свесни тек у општењу са другима, а не у општењу са самим собом“.
То не значи да ће то општење бити пријатно, зато што никада није било пријатно ни лако саопштити било коју истину, посебно ако је болна.
Тацит је рекао: „Ретка су сретна времена када је слободно мислити шта хоћеш и говорити што мислиш“. Међутим, то не значи да треба ћутати јер је сем способности да се ствари ЗАПАЗЕ, наопходна и храброст да се то саопшти.
Плутарх је рекао да људи ступају у добровољно ропство или робују некоме, зато што не умеју да изговоре један једини слог, а то је НЕ.
Важно је ипак знати да је пут до суштинске слободе изузетно трновит.
У античком свету човек је могао бити слободан само ако је та слобода имала световну реалност, сусрет са другима речима и делом. Насупрот томе, у политичким заједницама у којима владају деспоти, појединци се протерују у „скученост дома“ а „људско срце постаје врло тамно место“, како тврди Хана Арент.
Важно је не заборавити да права слобода, сем што је унутрашњи доживљај и преображај, јесте и слобода јавног деловања, оглашавања, размене са људима.
Уколико је само лични, унутрашњи осећај који се не комуницира јавно, онда често води у гордост и умишљеност. Можда звучи грубо, али је истинито.
Аутор: Тамара Брадић, психолог и потпредседник Покрета Живим за Србију
Извор: Живим за Србију