Да ли је судбина КиМ одређена у Берлину 1998. на скупу затвореном за јавност
ДА ЛИ ЈЕ ЕУ СУДБИНУ КиМ „ЗАПЕЧАТИЛА“ ЈОШ 1998.- Како је један скуп у Берлину, затворен за јавност, указао на догађаје на старом континенту
У БЕРЛИНУ је, 3. и 4. јула 1998. године, у организацији Бартелсман фондације одржана конференција „Доусавршавање Европске уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави са притисцима на Милошевића).
Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били српски полихистор Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.
На овом скупу владика Артемије се окупљенима представио рефератом под називом „Срби и Нови европски поредак – Једно хришћанско питање“.
– Понуђени пројекат „Доусавршавање Европске уније“ радује људе добре воље, јер ћe након две хиљаде година европски хришћани најзад остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За наш Стари континент, то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских „врлина“ – рекао је у уводном говору владика.
Па ипак, рекао је окупљенима Артемије, понуђени документ има мањкавости, у одређивању циља, и у коришћењу средстава:
– Непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправан положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20 и 23 понуђеног документа) не би требало да буде карактеристика, најзад, остварене хришћанске европске заједнице. Циљно се одређујући као саставни део биполарне светске империје (наводно због успостављања равнотеже снага) јача се тријумфална, а не универзална космополитеја, односно благодатна хришћанска заједница – што нам је свима, несумњиво, заједничка жеља.
Владика Артемије у говору је нагласио и следеће:
– Не постоји, такође, ниједан разлог да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других, као ни разлог да се уводи инструмент преторијанског или – ако хоћете – инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла. На 9. страни политичког програма Европе предвиђају се сиве зоне и једна енклава за регије које се нису у оквиру предвиђеног плана довољно прилагодиле. Ја не говорим сада о непримерној врсти централизованог диктата (превентивне мере) већ о неспојивости стварања резервата у оквиру хришћанске заједнице. Слажете се, претпостављам, да би Европа морала да се одрекне политике расизма и протектората.
И даље, пројекат под називом „Доусавршавање Европске уније“ најконкретније помиње, као могуће неуралгичне тачке, Русију, Украјину, Белорусију и Србију (стр. 8, 15, 18, 19).
Посебно се наглашава албанско питање а науштрб свих осталих нерешених питања која би се, исто тако, у Европи могла политички исфорсирати, као нпр: Молдавија, Корзика, Баскија и томе слично.
Овај пример истичемо зато што би актуелни догађаји у Старој Србији (регија Косово и Метохија) могли бити пример принципијелне политике хришћанске европске заједнице. Након двоструких аршина, сатанизације и курдизације Срба имало би смисла насталу кризу решавати у оквиру политике мудрости а не политички окошталог традиционализма.
Сасвим прецизно, у првој Југославији албанска мањина је сачињавала 3,6 одсто становништва, слично мађарској мањини од 3,3 процента. У трећој Југославији, насталој на рушевинама Титове комунистичке империје (а оствареној једино на штету српског народа), проценат албанске мањине се „попео“ до неких 90 одсто у рогобатној политичкој манипулацији. То значи да се стварни проценат Албанаца (тј. Шиптара) у Србији и Југославији посматра у оквиру регије, а не државе – иако су и у смањеној трећој Југославији, па и држави Србији, Албанци мањина. Ако Албанци на Косову и Метохији и представљају већину, они су мањина у оквиру Србије, где не прелазе 10 процената од укупне популације. Уосталом, смањивање суверених државних територија нигде, као што знате, не условљава мањински прираштај.
Према томе, питање свете српске земље на Косову и Метохији (са хришћанском епископијом старом 1.080 година и са око 1.300 сакралних објеката) не може се решавати тако што ће се мањинска питања претварати у територијална. И више од тога, није мудра она политика која одређеним етничким групама помаже у лажном креирању права, идентитета и изабраништва – јер је то политика која рађа ксенофобичност, расизам и верску нетолеранцију. Срби су током два века такву политику плаћали голготском ценом етничког чишћења које је над њима вршено.
Beћ на овом примеру јасно се уочава потпуно неутемељени прилаз успостављању тзв. сивих зона и енклава, како су их окарактерисали аутори овог политичког програма Европске заједнице. Потпуно непознавање чињеница, или њихово ниподаштавање, неће умањивати већ увећавати сиве зоне силујући Заједницу да своју енергију беспотребно троши само зато што је одустала од принципијелних решења. А то конкретно значи да поводом кризе на Kocoву и Метохији треба основати међународну конференцију на којој ће бити решавана и гарантована права Срба у Хрватској и права Албанаца у Србији.
Приговор Рашко-призренске епископије овом документу тиче се и одстрањивања Русије из хришћанске европске заједнице, што понуђени документ чини стидљивим одгуривањем Русије у Азију. На сличан начин чини се и грешка фаворизовањем Турске европском заједништву на штету древних и аутохтоних народа у европској фамилији. Значи ли то, господо, да ће политички прагматизам заменити хришћански хуманизам у заједници на коју Европа чека две хиљаде година?
Немојмо дозволити да политички прагматизам и садашњу појаву хришћанског глобализма и хуманистичког идеала претвори у мехур од сапунице. Уосталом, одговорност при стварању оваквих докумената увек је већа од могућих последица, па тако и одговорност оних који би хришћанску Европску заједницу заснивали на нехришћанским начелима – речи су владике Артемија.
Из стратешког документа који је био недоступан за јавност, као и сама конференција, видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, немачки министар спољних послова Клаус Кинкел изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“.
Колико догађаји после овог езотерног скупа остварују оно што је „зацртано“, читалац нека суди сам (почев од одбијања да се хришћанство помене у Преамбули Устава ЕУ, преко НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године, до рата Запада против Русије преко Украјине, која постаје црна рупа, без икакве наде да ће икад ући у ЕУ).
Једном речју, све је ово, одавно, планирано. И немојмо се чудити да су 2010. дошли трагични догађаји у Епархији рашко-призренској, када је по Бајденовом и сличним налозима, епископ Артемије, са својим монаштвом, прогнан као „крадљивац црквене имовине“, чији су исходи видљиви ових дана – коначно протеривање Срба са Косова и Метохије у режији НАТО кловна Аљбина Куртија, чему ће, наравно, следовати и отимање српских светиња на Косову и Метохији.
Ако кажете „немогуће“, немојте то два пута поновити. У Берлину је, пре 34 године, све речено више него јасно.
Ако се на време не отрезнимо и почнемо да се боримо за „Крст часни и слободу златну“, без лукративног кукавичлука, плаћеничке деменције и бежања у бајке о нашим западним „пријатељима“, неће нам бити зоре. Тај пут јесте тежак, али је једини. Да је лакши, не би запао нама, Србима.
Аутор: Владимир Димитријевић
(Текст пренет из недељника „Печат“, из броја од 18. октобра)
Извор: Новости
