Da li je na pomolu globalni Ledeni rat (the Ice War) između Zapada i Istoka?
Trenutna situacija u međunarodnim odnosima inspirisana slučajem Ukrajine i oko nje je već dovela do drastičnog zahlađenja političkih, ekonomskih i svih drugih odnosa između Rusije i Zapada (NATO i EU) sa realnom tendencijom da se ovo zahlađenje uskoro pretvori u novi i još hladniji globalni rat na relaciji Zapad-Istok – dugotrajni Ledeni rat (the Ice War). U ovom slučaju, okosnicu istočnih snaga činile bi Rusija, Kina, Iran, Indija, islamske zemlje Centralne Azije i Severna Koreja bar za početak. Zapadna alijansa je već uveliko formirana ali iz koje bi vremenom moglo biti nekoliko zemalja otpadnica koje bi promenile stranu. U svakom slučaju, dolazeći globalni Ledeni rat ima korena u tzv. Ukrajinskoj krizi koja je otpočela nasilnom promenom legalnih vlasti u Kijevu 2014. g.
Iako Ukrajina nije formalna članica NATO pakta (kao što to nije bila ni Titova Jugoslavija), ona je deo onoga što NATO naziva „programom interoperabilnosti partnera poboljšanih mogućnosti“. Drugim rečima, to konkretno znači da Ukrajina dobija od NATO pakta ono što NATO naziva „poboljšanim pristupom programima i vežbama interoperabilnosti i više razmene informacija, uključujući naučene lekcije“ (izvor: NATO veb-sajt). Nije šija nego vrat! Ovakva politika je dodatno poboljšana u korist Ukrajine u novembru 2021. g., kada su Vašington (primarni menadžer NATO alijanse) i Kijev potpisali Povelju o strateškom partnerstvu (tj. de facto priključenje Ukrajine NATO paktu). Ključni elementi ove povelje uključuju zajedničke vojne vežbe, lakši pristup kupovini američkog oružja, posvećenost akcijama protiv Rusije, uključujući odbijanje da prihvati bilo koju drugu geografsko-političku oznaku osim trenutne oznake zvanične Ukrajine i NATO za Istočnu Ukrajinu i Krim (tj., da su Donbas i Krim sastavni delovi Ukrajine), minimiziranje fašističkih zločina u Ukrajini od 2014. g. do danas i da „promoviše liberalizaciju uslova trgovine i olakša pristup tržištima roba i usluga“ za robu i finansijske instrumente iz SAD.
Potrebno je napomenuti da je Ukrajina izmenila svoj Ustav ne samo da bi olakšala svoju formalnu inkorporaciju u NATO strukture, već i da bi ta inkorporacija postala glavni nacionalni geostrateški i politički cilj. Međutim, realno gledano, za zemlju čija Vlada formalno tvrdi da želi da bude nezavisna i neutralna, izgleda da ovakvo stanje stvari u odnosima sa NATO paktom poništava tu tvrdnju. Dovodi se takođe u pitanje koje vrste nagrada su obećane aktuelnim vladajućim elitama u Ukrajini za ovakvu u osnovi rusofobičnu politiku.
To je politika „promovisati liberalizaciju uslova trgovine i olakšati pristup tržištima roba i usluga“ koja definiše pravu ulogu NATO alijanse, posebno u eri nakon nestanka SSSR. Ne treba zaboraviti da je NATO uvek bio vojno krilo američkog kapitalizma i imperijalizma u Evropi. To se nije promenilo još od kraja Drugog svetskog rata. Međutim, kako su nacionalne ekonomije Evrope rasle u poslednje tri decenije XX veka, kao posledica se dogodilo da su neke od tih ekonomija počele da se takmiče sa ekonomijom SAD, a pre svega ekonomija ujedinjene Nemačke nakon 1989. g. (Četvrti nemački rajh). Elementarni faktor u tom procesu je bio prelazak na ono što je poznato kao neoliberalizam.
Ova najnovija faza monopolskog kapitalizma je liberalizovala trgovinu između nacija, omogućila sve veća ulaganja u špekulativne finansijske akcije i podstakla akumulaciju nepristojnih količina bogatstva od strane veoma malog broja pojedinaca i banaka. Američki proizvodni interesi su se preselili u inostranstvo — uglavnom u azijske zemlje — kako bi snizili svoje troškove rada i došli do novootvorenih tržišta i naravno većih profitnih zarada. Naravno, nastavila se kontinuirana eksploatacija resursa od strane globalnog Severa u drugim zemljama uglavnom sa južne hemisfere. Nakon što je Sovjetski Savez raspušten 1990. g., američki politički i ekonomski vladari krenuli su napred sa onim što se najbolje može okarakterisati kao kapitalizam u njegovom najbrutalnijem i najprimitivnijem obliku. Drugim rečima, to je više ličilo na organizovani kriminal, sa sindikatima koji su se borili protiv njega u borbi za kontrolu nad bivšim državnim preduzećima, zemljom i političkom moći. Kada je sve već skoro bilo urađeno, bar što se tiče Jeljcinovske Rusije, koja je skoro u potpunosti pretvorena u zapadnu koloniju tipa Afrike iz XIX veka, pojavio se Vladimir Putin i njegova ekipa u Kremlju da spasavaju šta se spasiti moglo od zapadnih i prozapadnih hijena.
U međuvremenu, NATO je odbacio napore nekih istaknutih političara, civilnog društva i mnogih drugih koji su se nadali mirnijem i sigurnijem svetu nakon Hladnog rata 1.0. (1949.−1989. g.). Umesto toga, SAD su ušle u Hladni rat 2.0 koristeći se novcem američkih poreskih obveznika, kapitalnim investicijama i obećanjima o liferovanju oružja. Dok su se finansijski interesi u SAD i na Zapadu vrteli i bavili pokušajem neprijateljskog preuzimanja ruske ekonomije u svoje ruke, NATO je odigrao svoju ulogu – da okruži Rusiju državama-članicama vezanim za NATO imperijalni savez. Ništa nije bilo isključeno u ovoj NATO vojnopolitičkoj misiji kao što su laži o neširenju, sumnjivi poslovi naoružavanja, pretnje nedavanjem potrebnih sredstava, obećanja o novcu i oružju, itd. NATO uspeh u postizanju cilja približavanja granicama Rusije je kartografski očigledan. Ako se pogleda mapa NATO alijanse 1989. g. i NATO alijanse 2022. g., to postaje sasvim jasno bez ikakvog komentara. Činjenica je da NATO danas čvrsto kontroliše sudbinu evropske vojske jače nego ikada ranije. Bilo je samo pitanje vremena kada će ta NATO armada direktno da udari na Rusiju kao Napoleon 1812. g. ili Hitler 1941. g. To stanje neizvesnosti je 24. februara 2022. g. konačno presekao Vladimir Putin specijalnom antinacističkom (u suštini anti-NATO-ovskom) vojnom operacijom u Ukrajini (Nacikrajini).
Trenutna ruska vojna intervencija u Ukrajini označila je kraj epohe u sferi globalnih odnosa u formi Pax Americana nakon što je predsednik Vladimir Putin pokrenuo vojnu akciju 24. februara 2022. g. u cilju denacifikacije i pacifikacije Ukrajine kojom se de facto sprečava planirani NATO udar na Rusiju. Posledice ove akcije će se osećati dugo narednih godina ako ne i decenija, ali je Rusija na sebe preuzela odgovornost uloge da postane pokretač fundamentalnih demokratskih promena u međunarodnim odnosima u globalnoj politici. Operacija oružanih snaga Rusije u Ukrajini sigurno označava kraj jedne ere u svetskoj politici – kraj ere globalne dominacije SAD. Ta era je počela raspuštanjem SSSR i njegovim krajem 1991. g. (kao i Varšavskog pakta), kada je prilično stabilna bipolarna struktura (SAD-SSSR) poništena onim što je ostalo poznato kao tzv. „liberalni svetski poredak“ koji je otvorio put SAD i njenim saveznicima da igraju dominantnu ulogu u međunarodnoj politici komponovanoj oko univerzalističke ideologije liberalizma, tj. zapadnog imperijalizma.
Međutim, vrlo brzo se ispostavilo da je Pax Americana sistem nefleksibilan, unipolaran i klimav jer je konceptualno isključio svaku ravnotežu moći (balance of power). Ono što je, međutim, još važnije, nije omogućio dovoljan nivo kulturne i političke različitosti, što je od suštinskog značaja za održivo i dugotrajnije funkcionisanje globalne politike. Egocentričan pogled na svet koji je isključio sve ostale učesnike nametnut je korišćenjem raznih sredstava, uključujući vojne aktivnosti, notorne laži masovnih medija komunikacija i manipulacije svešću ljudi putem globalnih zapadnih korporativnih masmedija tipa BBC, CNN, NYT, itd.
Nakon Hladnog rata 1.0, ozbiljna kriza u međunarodnim odnosima je odavno bila vidljiva, ali nije bilo značajnog otpora velikih sila koje su ostale nezadovoljne svojom pozicijom u novim međunarodnim odnosima. Zapravo, prilično dugo vremena (najmanje prvih petnaestak godina), praktično uopšte nije ni bilo opozicije američkoj hiperdominaciji. Nezapadne zemlje, tačnije Kina i Rusija, učinile su napore da se integrišu u novonastalu hijerarhiju međunarodnih odnosa. Peking je to uspeo ne samo da uradi, već je i na najefikasniji način postepeno uspeo da stekne uporište u sistemu kao dominantan igrač. Moskvi je, međutim, trebalo mnogo više vremena da se prilagodi ovom novom svetskom poretku i konačno nakon tri decenije zacementira svoje mesto unutar sistema koje će biti poštovano kao mesto jedne velike svetske sile. Ipak, ujedno, ovakvim razvojem događaja sam sistem trpi fundamentalnu reorganizaciju koja je otpočela vojnom intervencijom Rusije u Ukrajini.
Rusko državno rukovodstvo, koje se odlučilo na izuzetno drastične korake vojnom intervencijom u Ukrajini, je sigurno razmotrilo i sve potencijalne posledice ovakvog poteza, ili im je čak svesno težilo kako bi se Rusija konačno oslobodila negativne zavisnosti od imperijalnog Zapada. U svakom slučaju, stranica saradnje sa Zapadom se postepeno ali sigurno zatvara bar u onoj formi u kojoj je postojala nakon Hladnog rata 1.0. Ipak, to ni u kom slučaju ne znači da će izolacionizam postati norma u ruskoj spoljnoj politici, ali ipak označava kraj važnog istorijskog poglavlja u političkim odnosima. U svakom slučaju, novi Hladni rat (2.0) se sigurno neće brzo završiti i lako je da se može pretvoriti u dugotrajni i dugodecenijski globalni Ledeni rat (the Ice War) između Zapada i Istoka.
Dok ova vojna operacija Rusije u Ukrajini traje i dok mnogi pozivaju NATO da se direktno umeša u ovaj slučaj, mogućnost šireg (globalnog) rata se sve više i više nazire. U svakom slučaju, trenutna situacija u Ukrajini ne samo da je otkrila pravu ulogu koju je NATO odigrao u izazivanju ovog rata, već i podstiče da se zapitamo kako bi se stvari odigravale na globalnom planu da su oni koji su pozivali nakon završetka Hladnog rata 1.0 na raspuštanje NATO pakta uspeli u svojoj misiji?
Na kraju, Ruska vojna operacija u Ukrajini je ogledalo onoga što su SAD i njeni NATO saveznici uradili u više navrata poslednjih godina u različitim delovima sveta (Jugoslavija, Irak, Avganistan, Libija, Sirija). Bumerang se očigledno vratio Zapadu.
Autor: dr Vladislav B. Sotirović, Viljnus, Litvanija
Saradnik Centra za geostrateške studije Beograd, Srbija
© Vladislav B. Sotirović 2022
Izvornik: http://global-politics.eu/sotirovic/the-ice-war/
