Da li je hrišćanski bežati od problema ?

Sveti prorok Jona, koga je Gospod pozvao da propoveda Ninivljanima, pobegao je od ovog zadatka, jer mu se to učinilo teškim. Bog ga je tamo poslao ne samo tako, nego da ispuni svoju volju. Na čitavom daljem Joninom putu Gospod ga je na razne načine, ponekad i oštre, gurao i upućivao na jedinu ispravnu odluku.

Kada čovek doživi neke teškoće u životu, možda Bog želi da nas zaustavi, uputi na pravi put ili iskali našu dušu. Radimo fizičke vežbe za jačanje mišića. Tako je i u duhovnom životu. Iz nastalog problema čovek više ne izlazi isti: on se menja. Podsetimo se još jednom primera proroka Jone: kako god neko pokušao da izbegne problem, on će se sigurno vratiti. Tako će i ostati dok ga čovek ne reši.

Problem kao način da sebi pomognete

U psihologiji postoji fenomen represije. Kada čovek ne može da se nosi sa problemom ili sa mnoštvom njih, njegova psiha takve nerešene probleme gura u nesvesno. Tamo se problem, na policama, čuva, kao u ostavi, sve dok jednog dana ne „eksplodira“ i izbije. Kako god da bežimo od njega, on će uvek podsećati na sebe. Šta je fenomen pomeranja?

Čudna promena navika

Neki ljudi biraju sportsku odeću jer su se jednom uvredili u trenutku kada su bili u svečanom odelu. Nisu uspeli da reše ovaj problem, da se pomire sa činjenicom da u životu ima onih koji umeju da budu grubi ili da se izruguju. Ovo je sasvim bezopasan primer, iako ponekad odabrani stil odevanja može da ometa napredovanje u karijeri.

Skrivena agresija

Postoje ozbiljnije posledice suzbijanja problema. Jednog dana u detinjstvu čovek nije mogao da se snađe sam. Posle nekog vremena kod njega se ispoljava pasivna agresija: ne ispoljava se eksplicitno, plačem i penom na ustima, već u zakašnjenju na posao, neispunjavanju obaveza. Čak i ako je veoma talentovan i sposoban, takva osoba neće moći da uspe. Pasivna agresija će ga proganjati u porodičnom životu: postaće loš porodičan čovek. Bilo koji vaš problem – duhovni, psihološki, svakodnevni – treba rešiti. Ne možeš pobeći od njih.

Naravno, hrišćanin ne treba na isti način da odgovara na agresiju prema njemu u životu. Da, ovo nije rešenje: uostalom, nikad osoba koja je odgovorila na verbalni ili fizički udarac ne izlazi iz borbe kao pobednik. Pravo rešenje je pomiriti se sa činjenicom da se to dešava i reći: „Gospode, sve je Tvoja volja, verujem Ti“, i mudro je izbegavati susret sa prestupnikom i zajednicom ljudi gde postoji nepoštovanje drugih.

Eksplicitna agresivnost

Odbijanje da se oprosti nasilniku, koji ne može da izrazi svoj bes u lice, dovodi do toga da ovaj čovek bes izruči na prijatelje, članove svoje porodice, postajući besan naizgled iz vedra neba.

Barem zbog ova tri razloga treba uzeti u obzir i preuzeti svoje probleme skrivene u zabitima naše duše i rešiti ih.

Postoje li problemi drugih ljudi?

Ponekad čovek pomaže u rešavanju problema svima oko sebe: meša se u tuđe poslove, preuzima ulogu mirotvorca, savetnika ili dobrotvora. Na prvi pogled, ovo je hrišćanski. Hristos daje blaženstvo: „Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati“ (Matej 5:9). Međutim, ovo se odnosi na duhovne ili svetske probleme, ali ne i na psihičke.

Ako prijatelj ili bliski prijatelj zloupotrebljava alkohol, da li treba da intervenišete? Na kraju krajeva, govorimo o psihološkim i hemijskim zavisnostima koje zahtevaju samo kvalifikovanu pomoć. Svetootačko nasleđe kaže da se za takvog čoveka može i treba moliti, ali ne pokušavati pomoći. Sa stanovišta psihologije, mi nesvesno možemo da postanemo uzrok još većih problema.

Da dam otkaz na poslu, da napustim porodicu da bih ceo dan sedela u bolnici sa usamljenom komšijskom bakom koja je slomila nogu? Zavisi od mnogih okolnosti. Posao se može pokazati kao hobi, a porodica već ima dovoljno novca, porodica možda nije protiv takvog razvoja događaja, pa čak i insistira na pomoći …

Međutim, to se često pokaže kao način da se nadoknadi nerešen sopstveni problem: kada je čovek mogao da pomogne nekome u nevolji, imao je sve za to: vreme, resurse, mogućnosti, ali je onda bežao od odgovornosti. Sada ga muči krivica. Nerešeni problem podseća na sebe iznova i iznova. Osoba naročito traži nekoga da mu pomogne, postaje filantrop bukvalno za svakoga. Razlog nije istinska hrišćanska ljubav prema ljudima, već jednostavno psihološka represija sopstvenog problema.

Kada se odlučujete da nekome pomognete, važno je razumeti motive. Bilo koji drugi motivi osim nesebične ljubavi dovode do činjenice da se takva pomoć završava neuspehom: filantrop kasnije počinje da prekori onoga kome je pomogao, otvoreno ili iza njegovih leđa prekori za nezahvalnost, zahteva pohvalu. Hvali se svojim dobrim delom i raduje se da će ga neko pohvaliti. Ovo nije hrišćanska ljubav: to je rešenje sopstvenih psihičkih problema na račun drugih.

Panacea za sve probleme?

Novac često može da reši mnoge svakodnevne probleme. Put do bogatstva mnogi vide kao najsigurniji način da se oslobode nereda života i životnih nevolja. Da li hrišćanin treba da rešava svoje probleme na ovaj način – da se fokusira na sticanje bogatstva? Ni u kom slučaju. Prvo, sa bogatstvom se povećava i nivo odgovornosti: hrišćanski direktor kompanije mora da brine o dobrobiti svih svojih zaposlenih.

Drugo, stalna briga o novcu stvara mnoge duhovne probleme. Strasti gordosti, sujete, srebroljublja, pohlepe, želje za luksuzom veoma je teško iskoreniti. Više novca znači više problema, a ne obrnuto.

Abraham Maslov je ovo dobro opisao u svojoj knjizi Motivacija i ličnost. Autor do detalja otkriva šta nas pokreće. Ako je čovek zaglavio na primitivnom nivou motivacije – „radim to da mi se odobri“, „hoću da dokažem da sam nešto postigao“ – on je samo egoista sa velikim slovom, i ništa više.

„Samoaktualizujuća“ osoba, prema Maslovu, koja teži da ostvari svoje talente i sposobnosti, nije siromašna po podrazumevanoj vrednosti. Po hrišćanskom učenju, svaki čovek je pozvan na rad, i zabranjeno mu je da svoje talente zakopa u zemlju, a radnik je dostojan hrane (Mt. 10,10).

Siromaštvo je relativan koncept. Osećaj nezasitosti je svojstven čoveku: uvek će mu nešto nedostajati. Ovo je od zloga, manifestacija naše pale prirode. Moramo naučiti da blagodarimo Bogu za sve: i za veliko bogatstvo i, kako nam se čini, za malo.

Često želja za bogatstvom počinje impulsima pohlepe i nastaje još u školskom uzrastu: zbog nedostatka ljubavi i podrške, s jedne strane, i motivacije „moraš biti najbolji, najuspešniji u svemu“, na drugi. Hrišćanin je pozvan da se oslobodi pohlepe. Hristos o tome govori u Jevanđelju.

Da li treba da se plašim crnih perioda?

Ljudski život nije ravna linija. Postoje periodi prosperiteta, mira, ali onda ih zamenjuju nevolje i nemaština. Ovako funkcioniše ovaj pali svet. Postoji proleće, leto, jesen i zima. Nema ljudi koji ne poznaju probleme, a nema ni onih koji stalno imaju iste probleme. Usred životnih oluja ima svetlosti i utehe. Bog daje sve u svoje vreme.

Kako izaći iz niza palih teškoća? Možete to učiniti uzdignute glave, uzdajući se u Stvoritelja i nadu u Njega, ili možete to učiniti sa strahom i stidom od đavola.

Bog ne voli da šalje probleme, povredi čoveka. On jednostavno podučava dušu onako kako roditelji uče svoju decu. Ponekad u ovoj životnoj lekciji sami postajemo uzrok problema. Ne možete ući u utičnicu. Ako i dalje ne razumete ovo, pokušajte i uverite se sami.

Ažurirana, potpuno drugačija osoba izlazi iz problema. Bog daje test da postanemo bolji, bliži Njemu, ispunjeni milosrđem i ljubavlju. Ako se to nije dogodilo, onda u svemu ovome nije bilo svrhe.

protojerej Mihail Fomenko

Izvor: https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//6292.da-li-je-hriscanski-bezati-od-problema.html Pouke i Gorlovska i Slavjanska eparhija