Da li je „glava pravoslavlja“ u obavezi da brani pravoslavne svetinje?
Turske vlasti su Aja Sofiju, svetinju pravoslavne crkve, pretvorile u džamiju. Zašto patrijarh Vartolomej, tzv. „poglavar pravoslavlja“, nije učinio ništa da to spreči?
Aja Sofija u Istanbulu, najvažnija svetinja Konstantinopoljske crkve, ponovo je postala džamija Ajasofija. Turci likuju, hrišćanski svet tuguje.
Godine 2020, 24. jula u hramu je održana prva muslimanska služba kojoj je prisustvovao i predsednik Redžep Erdogan. Učestvovalo je 350.000 ljudi. Muslimani su prvi put ove godine u Aja Sofiji proslavili jedan od najvećih islamskih praznika, Kurban Bajram.
Crkva Svete Sofije sagrađena je 537. godine i odmah je postala jedinstvena svetinja pravoslavnog sveta. Poseta ambasadora kneza Vladimira službi u Sofiji postala je presudan faktor u prihvatanju hrišćanstva od strane Rusije. Godine 1453, nakon što su Osmanlije zauzele Konstantinopolj, Aja Sofija je pretvorena u džamiju Ajasofija i ostala u ovom statusu do 1934. godine, kada je prvi predsednik Turske Kemal Ataturk izdao dekret o pretvaranju Ajasofije u muzej. Sada, 86 godina kasnije, ovaj dekret je poništen, te se u pravoslavnoj svetinji ponovo čuje muslimanska molitva.
Trenutna odluka turskih vlasti izazvala je buru osuda. Neke evropske zemlje, zajedno sa Stejt departmentom, pozvale su Tursku da poništi svoju odluku, druge kažu da je džamija u Sofiji unutrašnja stvar Turaka. Ali sve ove rasprave više ne mogu ništa promeniti. Turci su doneli svoju odluku.
Međutim, postavlja se pitanje – da li je zaista bilo nemoguće učiniti bilo šta da se spreči skrnavljenje svetinje pravoslavnog sveta? Da dodamo, pre svega, ovo pitanje je usmereno prema patrijarhu Vartolomeju, za koga je crkva Svete Sofije simbol Konstantinopoljske crkve.
U stvari, sada, gotovo 600 godina posle pada Istočne Rimske imperije, Konstantinopoljska patrijaršija nema razloga da ostane u Istanbulu. Nikakvih drugih osim Sofije. Ova svetinja je praktično jedina stvar koja povezuje Crkvu Konstantinopolja sa slavnom prošlošću hrišćanske imperije. Uostalom, sada pravoslavni u Istanbulu čine manje od stotog dela jednog procenta ukupnog stanovništva grada.
Odgovara li nam takav arhijerej?
Svi znamo u kojoj je meri je patrijarh Vartolomej aktivna medijska ličnost. Redovno komunicira sa vodećim svetskim političarima, bori se za održavanje klimatskog zdravlja Zemlje i čak učestvuje u globalnim ekonomskim forumima na kojima se okupljaju najbogatiji ljudi planete. Od njega je, dakle, bilo logično očekivati najaktivnije akcije zaštite njegove svetinje: to bi mogle biti žestoke protestne izjave usmerene prema turskim vlastima, zatim pozivi da ga podrže predsednici velikih država i čelnici pomesnih crkava, konačno – litije ulicama Istanbula i molitve u Aja Sofiji.
Uostalom, razgovori o pretvaranju Sofije u džamiju traju već dugo. Turski predsednik Redžep Erdogan već nekoliko meseci ranije davao je izjave po ovom pitanju. Za to vreme bilo je moguće razviti snažan protestni pokret širom sveta. Da li bi to navelo Erdogana da promene svoju odluku? Teško je sa sigurnošću reći, ali sigurno bi imali uticaja.
Međutim, nisu usledili nikakve litije, molitva nije se čula, a čak niti jedan jedini protest patrijarha Vartolomeja. Za sve ovo vreme, glava Fanara je ćutala. I samo dve nedelje pre promene statusa Sofije, patrijarh je nevoljno primetio da je tužan zbog predstojećeg događaja. Nedelju dana kasnije, rekao je da je Sofija mesto susreta i solidarnosti između hrišćanstva i islama. Više nego čudan stav patrijarha kojem je uskraćeno glavno svetilište njegove Crkve.
„Prvome u pravoslavlju“ je teško, što su Sofiju pretvorilii u džamiju. Foto: SPŽ
Ali, kako je to moguće? Uostalom, poglavar Fanara tvrdoglavo promoviše tezu u svetu da je on glava celog pravoslavlja. Prisetimo se njegovih reči: „Pravoslavlje ne može postojati bez Vaseljenske patrijaršije … Ako Vaseljenski patrijarh… napusti međupravoslavnu scenu, pomesnee crkve će postati „kao ovace koje nemaju pastira.“
Može li, dakle, pastir, bez kojeg pomesne crkve ne mogu postojati, kukavički ćutati kad se pred njegovim očima dogodi ruganje nad glavnom svetinjom pravoslavlja? Uostalom, Aja Sofija ne pripada samo Fanaru, ona je biser celog pravoslavnog sveta. Da li je Crkvama potreban takav pastir? A od čega se sastoji njegovo pastirsko delo, osim samoveličanja i zahteva za nepodeljenu vlast nad drugim nastojateljima? Kakvim delima on te pretenzije argumentuje?
Znajući o skorom skrnavljenju Aja Sofije, patrijarh zajedno sa vlastima poslušno obeležava godišnjicu propalog puča u Turskoj 2016. godine. Isti onaj državni udar, za koji ga turski mediji optužuj da je u njemu učestvovao. Da li je mogao da odbije takvo poniženje?
Naravno, možemo pretpostaviti da se patrijarh Vartolomej bojao gneva turskih vlasti. Ali kako se ovaj bes može manifestovati sada, u 21. veku? Ekonomskim sankcijama, proterivanjem iz zemlje? Da li se monah koji se odrekao sveta i svoj život posvetio Bogu, može da se toga boji?
Ranije su rizici bili potpuno drugačiji.
Postoji mnogo primera mučenika u istoriji koji su teško stradali zbog svoje vere, od ruke moćnika ovog sveta. Među njima je bilo i patrijarha, uključujući one iz Konstantinopolja.
Godine 705. patrijarh Kalinik I, koji je kasnije kanonizovan od Konstantinopoljske crkve, zbog protesta caru Justinijanu II, a zbog represija nad sveštenstvom, je oslepljen i živ zazidan u zid.
Godine 1821, svetog Grigorija V, konstantinopoljskog patrijarha, Turci su obesili na vratima patrijaršije, zbog podrške osmanskim Grcima.
Godine 1599. sveštenomučenik Nikifor, vršilac dužnosti patrijarha Konstantinopoljskog prestola, bio je mučen od strane rimokatolika u Reči Paspoliti (Poljsko-litvanska država – prim . prev.), a sve zbog ostajanje u pravoslavnoj veri.
Da, svi znamo sudbinu svetog Jovana Zlatoustoga, koga je car Arkadij proterao iz Konstantinopolja i koji je umro u egzilu.
Svaki od njih, kao i mnogi drugi stradali prvojerarsi, mogao je da odabere servilnost prema vlasti ili bar ćutanje. Međutim, postupili su drugačije.
Međutim, možda su sada samo drugačija vremena, odnosno nije prihvaćeno u savremenoj Crkvi da se patrijarsi protive vlastima? Možda treba da se ponizno podnesu i prihvatite bilo kakve anti-crkvene akcije vladara? Ne. Vremena su uvek ista. A episkopi ili brane Hristovu Crkvu, ili brane njihov komfor i udobnosti u ovom svetu. Pogledajte samo šta se dešava u Crnoj Gori i Ukrajini.
Savremeni jerarsi se ne suprotstavljaju političarima?
Mitropolit Amfilohije, nastojatelj Crnogorske mitropolije Srpske crkve, već šest meseci vodi proteste protiv akcija lokalnih vlasti koje nameravaju da konfiskuje crkve. U Podgorici se dva puta sedmično održavaju molitvene i protestne litije u kojima učestvuju desetine hiljada pravoslavnih Crnogoraca. Mitropolit Amfilohije oštro kritikuje vladu, direktno je naziva bezbožnom i ne plaši se progona, mada je već bio u policijskim stanicama na ispitivanju.
Takođe je moguće prisetiti se Njegovog blaženstva Onufrija sa episkopima Ukrajinske pravoslavne crkve – Moskovski patrijarhat, koga je Porošenko primoravao da se pridruži svojoj lažnoj crkvi, tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine. Uprkos snažnom pritisku vlasti, pozivima u Službu bezbednosti Ukrajine i nedela aktivista, niko od njih nije odustao i nastavio je da brani svoju Crkvu.
Patrijarh Vartolomej, izgleda, ima drugačiju taktiku u postupanju sa silnima ovog sveta. Ceo svoj život uspostavljao je dobre odnose s političarima, kako bi uz njihovu pomoć promovisao svoje interese. I često mu je to uspevalo.
Godine 2018, glava Fanara sklopio je savez sa Porošenkom, a uz punu podršku Sjedinjenih Država, i po pravu jačeg, pokušao da zauzme Crkvu u Ukrajini.
Tokom 2020. godine, razvila se suprotna situacija. Posle toga, kada su Sofiju već pretvorili u džamiju, turske vlasti su se ponašale po pravu jačeg. Fanar je bio u ulozi slabijeg. Bivši saveznici mu nisu pomogli. Američka delegacija koju je predvodio ambasador, u pratnji imama, posetila je džamiju Ajasofija, 29. jula i nije izrazila nikakvo nezadovoljstvo.
Značajno je da je logika Turaka u ovom slučaju bila podrugljivo identična logici Fanara. Baš kao što je patrijarh Vartolomej odbacio drevni 300-godišnji dekret o statusu Kijevske crkve, tako je i Erdogan poništio Ataturkov dekret o promeni statusa Sofije iz džamije u muzej.
Situacija sa Aja Sofijom je još jednom pokazala da patrijarh Vartolomej, ulazeći u savez s nekim političarima i puzeći pred drugima, misli i ponaša se kao političar.
Međutim, Crkva ne razmišlja u kategorijama moći, spletki i koristi koje političari koriste. U Crkvi deluje zakon ljubavi i pravde. I ukrajinska i Ruska crkva u situaciji sa Sofijom osudile su akcije turskih vlasti. Saborna crkva je sagrađena kao pravoslavna i u njoj treba da se služi Liturgija.
Njegovo blaženstvo Onufrij: «Mi se molimo da Bog vrati njegov (hram Svete Sofije – Red.). Ne zauzimamo džamije i zato ne želimo da niko zauzima naše crkve)».
***
Da je pravoslavlje bilo jedno, te da je patrijarh Vartolomej delovao kao pastir, a ne kao političar, sasvim je moguće da se crkva Svete Sofije mogla odbraniti.
No, vreme prolazi, političari i jerarsi se menjaju i odlaze. Ova stranica istorije će se takođe okrenuti.
Grci su sačuvali predanje da se na dan zauzimanja Konstantinopolja, u trenutku kada su Turci provalili u hram, u njemu se održavala Božanska liturgija i sveštenik je sa Svetim darovima već ulazio na amvon. Tada se deo oltarskog zida otvorio i sakrio sveštenika, koji će u njemu ostati sve dok crkva ne bude vraćena pravoslavnima.
I mi verujemo da, kada dođe za nju vreme, drevna svetinja pravoslavlja neće samo biti oslobođena od muslimana. Tamo će se nastaviti Služba koju je 1453. prekinula gomila osmanskih osvajača, a pravoslavne službe biće služene u Sofiji do poslednjih vremena.
S ruskog preveo Zoran Milošević (https://spzh.news/ru/zashhita-very/73840-dolzhen-li-glava-pravoslavija-zashhishhaty-pravoslavnyje-svyatyni)
