Da li deca treba da poste?

Neki kažu da deca ne treba da poste sredom i petkom i u četiri višednevna posta koja je Crkva propisala, sve do svoje sedme ili treće godine života. Drugi govore da deca mogu biti razrešena tih posnih dana samo na beli mrs (mleko, jaja, sir). Šta je od ovoga ispravno i da li deca poste kao i odrasli hrišćani?

ODGOVOR:

Odgovor na gornje pitanje (ili na gornja pitanja) ne može biti zasnovan na svetim Kanonima, (kao što smo to do sada najčešće činili), jer nema ni jednog Kanona koji bi se direktno bavio problematikom posta kod dece. Ali odgovor se može dobiti iz celokupnog našeg saznanja o pojmu posta, vrsti posta i cilju posta, a što je raspravljano u ranijim odgovorima (vidi: Odgovor na 24-to pitanje).

Imajući u vidu sve ono što je tamo rečeno o postu, možemo odmah i odlučno odgovoriti na poslednji deo vašega pitanja: Deca ne poste i nemaju potrebe da poste KAO odrasli hrišćani. Iz prostog razloga što deca još ne poseduju one grehe, strasti i navike, za iscelenje, ukroćenje i uništenje kojim post predstavlja moćno oruđe u rukama hrišćanina, zbog čega je od Boga zapoveđen, a od svete Crkve ustanovljen i propisan.

Pa ipak, ovo još ne znači da su deca potpuno oslobođena posta, i da ne treba NIKAKO da poste. Kako će pak deca postiti i koliko ne zavisi više od pozitivnih crkvenih propisa (jer njih, kao što rekosmo, nema), nego od pobožnosti i vere njihovih roditelja. A tu zaista treba imati mnogo mudrosti i rasuđivanja da se ne ogrešimo ni o telesne ni o duhovne potrebe svoga deteta.

Kada o tome govorimo umesno je takođe postaviti pitanje: do kada je „dete“ dete?  Svima je poznato da dečije doba ima više faza razvoja kroz koje dete prolazi. Ono je najpre – odojče. Zatim dolazi rano detinjstvo (od 2 -3 godine), pa je dete predškolskog uzrasta, pa je dete đak – osnovac, pa tako dalje, do dečaštva i puberteta. Za neke roditelje njihovo je dete „dete“ sve dok ne odsluži vojsku, pa i kasnije. Očigledno, ne može se na sve ove faze „detinjstva“ primeniti jedan i isti princip u pogledu posta.

U rešavanju toga pitanja, postoje dve krajnosti kojima su roditelji, bar kod nas Srba, često skloni. Ili će nametnuti detetu od ranog detinjstva strogi post (kao što i sami drže), ili će ga „štedeti“ od posta čak do njegovog punoletstva, pa često i dalje. I jedno i drugo je štetno po dete i pagubno za njegov duhovni život. U prvom slučaju, kada se detetu nameće preterani post u ranom detinjstvu, dok ono ne shvata i ne pojima smisao istoga, može kod njega izazvati odvratnost i odbojnost prema postu. Iako će, kao malo, slušati svoje roditelje i „postiti“, ali, ako se u tome pretera, kada odraste može zadobiti averziju prema postu, i potpuno ga izbaciti iz svoga života, što biva veoma pagubno po njegovu dušu. S druge pak strane, ko iz malena ne navikne ni malo da posti i ne shvati razliku među danima, taj će se teško ikada u životu priviknuti na post i primorati sebe na uzdržanje, što nikako nije manje pagubno.

Izbeći obe ove krajnosti, i provesti svoje dete između scile i haribde, zaista je prava umetnost. To znaju samo oni roditelji, koji, pre svega, i sami intenzivno žive duhovnim životom, i svesno se bore kako za svoje spasenje, tako i za spasenje duše svoga deteta. Jer dužnost roditelja nije samo da donesu dete na svet, da ga uvedu u ovaj zemaljski život i obezbede mu telesni razvoj, nego da ga vaspitanjem u veri pravoslavnoj učine građaninom carstva nebeskoga. To znaju u praksi da čine mnogi roditelji kod pravoslavne braće Grka i Rusa, i mi bismo se mogli od njih mnogo tome naučiti. Primera radi, ništa normalnije nije za mladu majku nego da svoje voljeno čedo svake nedelje i praznika donosi u naručju (kasnije u kolicima) u crkvu, i da ga, odmah posle krštenja, na svakoj svetoj Liturgiji pričešćuje. To u Grčkoj mnoge majke čine sa detetom od mesec – dva dana, pa dalje kroz svo njegovo detinjstvo. Prirodno, tada niti majka, niti sveštenik i ne pomišljaju na nekakav „post“, koji bi tobože trebao detetu pred pričešće. Dete tog jutra, normalno bude podojeno, ali to nikakva smetnja nije za njegovo sjedinjenje sa Gospodom u svetoj tajni pričešća. I tako, dete odrasta u hramu Božjem, telesno odgajano na majčinim grudima, a duhovno na svetoj Čaši. I tako, ono se od prvih dana navikava na hramovni ambijent, na svetlost voštanica, na miris tamjana, na svešteničku odeždu (i bradu), te uzrastajući, u hramu se počinje osećati prijatno kao u domu oca svoga. Tako odgajeno dete, teško će iko i išta kasnije u životu moći da odvoji od ljubavi prema Hristu i Crkvi njegovoj.

Kod nas, nažalost, biva sve obratno. Po nekim „bapskim“ savetima i mišljenjima dete „ne valja“ pričešćivati do njegove treće ili čak pete godine. Pa kada ga prvi put donesu na pričešće, i ono, najčešće, prvi put vidi sveštenika, udari u dreku i otimanje, oko čega često nastaju veoma neprijatne scene, da ga je i nemoguće pričestiti. Ne retko, takva deca se vraćaju kući ne pričešćena. Taj strah od sveštenika (a često ga i stariji plaše da, ako ne posti, „popa će mu odseći jezik“), skoro redovno ostaje i dalje, i retki su oni koji kada odrastu promene svoj stav prema svešteniku i svetom Pričešću.

S druge strane, roditelji koji brinu o duhovnoj strani života svoje dece neće čekati da dete potpuno odraste pa da ga počnu privikavati na post. Oni to počinju postepeno od 3-4 -te godine detinjeg uzrasta. Ne zato što je detetu u tim ranim godinama post potreban, u smislu kao odraslima, nego samo radi privikavanja da izmalena počne da razlikuje da nisu svi dani isti u pogledu hrane, što će mu ostati kao besceno blago celog života.

Što važi za post, važi i za svetu tajnu ispovesti i pokajanja. Po učenju Crkve dete do sedme godine nema greha (odn. ne uračunavaju mu se gresi) (po nekima do desete godine). Ali kod braće Grka i Rusa, roditelji privode decu od 4 -5 godina svešteniku na „ispovest“, opet ne zbog nekih njihovih grehova, nego da se od malena priviknu na jednu svetu i neophodnu hrišćansku dužnost, bez koje, kada odrastu, nema napretka u duhovnom životu. A ujedno i da uspostave poverenje i slobodu u opštenju sa sveštenikom – duhovnikom.

Tek sada, smatramo, jasno je svakome kakav treba da je odnos dece prema postu, i da su sva ta različita mišljenja iznesena u vašem pitanju ustvari isključiva bilo u jednom bilo u drugom pravcu. Zaista oni roditelji koji se trude da žive po zapovestima Božjim, koji se trude na svome ličnom spasenju, pod rukovodstvom iskusnog duhovnika, umeće da nađu pravi izraz i zlatnu sredinu i u pogledu svoje dece, njihovog posta, pričešća, i svete tajne pokajanja i ispovesti.

Mir ti i radost od Gospoda.

Odgovor Vladike Artemija na pitanja vernika preuzeto iz knjige Praktična Veronauka.

Izvor: eparhija-prizren.org