Да ли ће васкрснути српска савест…

Сећање на историјски драгуљ у време корона вируса

У години обележавања сто година победе у Великом рату, пред вратима заштите, Ваљево је остало без историјског драгуља, сведока најславније српске историје, најстарије касарне у Србији саграђене 1885. године, Комплекса касарни 17. пука чувене Дринске дивизије. /Између два рат носи назив Војвода Живојин Мишић/. У бахатом и незаконитом рушењу, од петка 20. априла до понедељка 23. априла, Дана војске Републике Србије, нестало је 4500 квадратних метара под кровом, на 2,4 хектара атрактивне површине. То је било место Прве резервне војне болнице у Првом светском рату, стратишта и места масовних гробница у тадашњој опакој епидемији пегавог тифуса, где је живот окончала и чувена сликарка, болничарка Надежда Петровић.
Тако је ударено на саме темеље слободе нашег народа, симбола – Голготе и Васкрса српске војске, место, умирања и васкрсавања.
Парадоксално је, али и застрашујуће, што је уместо старих агресора – овде се огласила агресија његовог величанства – профита, који не познаје историјске, националне, родољубиве, духовне и друге вредности – познавајући искључиво профит, који је највише људске вредности бацио под ноге.Похлепа, неугасива жеђ за профитом били су јачи од аргумената грађана ентузијаста, патриотских удружења и експерата науке и струке да се Комплекс заштити, претвори у Меморијални центар, музеј Ослободилачких ратова Србије 1912.-1918. год. и тако заувек остане сведок историје непобедивог српског народа, који је ову земљу засејао својим костима и крвљу од Солуна до Словеначких Алпи, дајући бројне жртве више него друге земље. Морално и духовно посрнуће, пред интересима профита, бахатост, лицемерство и небрига, непоштовање светиња, (за потомке славних предака, а и за васцели српски народ ово место је светиња) потврђује и то да је у време рушења касарне, у којој је настао и први војни оркестар Дринске дивизије, на удаљености од само 150 метара, у част Дана војске, војни оркестар свирао војне маршеве, изводећи и “Марш на Дрину”, ремек дело Станислава Биничког, компоновано у Ваљеву у част српске победе над аустроугарском војском на Церу. И док се ова корачница која буди најчаснија, родољубива, патриотска осећања, крепи и подиже морал у одсудним тренуцима кроз историју српског народа изводила и изводи у изузетним приликама од славља спортиста, преко позива младих на уписе у Војне школе и академије, доделе светских признања (Иво Андрић је управо уз ову корачницу примио Нобелову награду), до испраћаја на вечни починак (недавно је уз звуке ове корачнице, врло дирљиво испраћен и легендарни ратни хирург Др. Миодраг Лазић из Ниша, жртва садашње пошасти), овде се оваквим бахатим, лицемерним, несмотреним гестом, бацајући под ноге сву славну прошлост наших предака, потврдило све морално и духовно посрнуће српског народа пред његовим величанством профитом.
И док Грци и остали савезници поштују највећу улогу српске војске у пробоју Солунског фронта, дивећи се свим врлинама српског војника, овде брукамо своје претке, лишавајући потомство достојанства и слободарског духа који је држао српски народ. Наведимо само пример племенитог Грка Јаниса Јанулиса мештанина села Агиос Матеос, и његових потомака, који никада до данашњих дана нису обрађивали нити користили земљиште на ком су боравили војници Дринске дивизије, из поштовања према херојству и страдању српских војника, док је Комплекс касарни 17. пука чувене Дринске дивизије, (пука који је учествовао у оба балканска и Првом светском рату, од Куманова до Кајмакчалана, и који је при пробоју Солунског фронта први избио на врх Кајмакчалана, септембра 1916. год.) у великом јубилеју, сто година победе у Великом рату, немилосрдно срушен.

Данас две године после бахатог рушења, затворени у својим кућама, услед најновије пошасти, корона вируса, када ни Васкрс нисмо прославили у својим црквама, имамо времена да размислимо колико смо се огрешили о наше славне претке, мученике и страдалнике, који су својим животима платили слободу коју смо ми уживали.

Да ли ће садашња пошаст пробудити срца наша, душе наше, пробудити савест нашу, да се спознају истинске вредности, поштовање славних предака, и учинимо све да Комплекс касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву поново Васкрсне у свом сјају своје светле и победоносне српске историје, претворимо у Меморијални центар, Музеј ослободилачких ратова 1912.-1918. и тако заувек остане ХРАМ СЛОБОДЕ, РОДОЉУБЉА, витешке снаге, неуништивог Српског народа.

“Благо оном ко довјек живи,
 имао се рашта и родити.
 Вјечна зубља вјечне помрчине
 нит догори нити свјетлост губи.” 

Аутор: Мила Параментић
Ваљево О Васкрсу 2020. год.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!