Da li će slabljenje svetskog globalizma početi da prati i slabljenje duhovnog globalizma-ekumenizma?
Proces globalizacije pod patronatom Zapada je u bio u velikom naletu od 70-ih godina prošlog veka, a naročito od pada Berlinskog zida početko 90-ih godina prošlog veka, pa do prvih otvorenih suprostavljanja Rusije Zapadu, krajem prve decenije 21.veka. Od tada procesi globalizma su sve sporiji, i sve su prilike da će iskoro potpuno da stanu.
Već je uveliko u toku veliki proces resuverenizacije, kako na Zapadu tako i van njega. SAD, kao udarne pesnica Zapada i predvodnik i inicijator svih bitnih globalizacioponih procesa, više nisu svetski policajac čija se ne poriče, već naprotiv, kao da su mnogi jedva dočekali probleme u SAD i na Zapadu, i više ih manje ili više uopšte ne prate. Pojavili su se novi centri svetske moći, pre svega Kina i Rusija, ali i još neke regionalne sile, pre svega učesnice G20, i mnoge oči su uprte u te sile. Sve u svemu nema više odlučivanja samo na Zapadu, već se odluke donose na više mesta u svetu.
Proces globalizacije ima i svoju duhovnu dimenziju, i to je ekumenizam. Ekumenizam je kao proces povezivanja protestantskih sekti počeo početkom 20.veka, i polako ga je posle 2.svetskog rata preuzela Rimokatolička „crkva“, kao Zapadni menadžer globalizacionih procesa na duhovnom planu. Pa je tako postepeno od povezivanja svih hrišćana ekumenizam prešao na povezivanje svih svetskih religija, naravno pod vođstvom Zapada.
Malo se danas priča o stanju ekumenizma kao duhovnog globalizma u kontekstu slabljenja svetskog globalizma, i slabljenja Zapada. I dalje se može pročitati da se dešavaju sastanci predstavnika različitih religija, rimski papa stalno priča o ekumenskoj ljubavi, zajedničke molitve se dese tu i tamo, ali ne vidimo šta se dešava ispod površine.
Za očekivati je da i ekumenizam, kao duhovni globalizam, počne da opada, i da se i tu počne pojavljivati veći broj centara duhovne moći. Pošto se sve više u bitnim svetskim medijima piše da će se svet deliti na 3 zone uticaja – Američku, Kinesku i Rusku – u kojima će se te velike, i kako neki kažu jedine stvarno suverene zemlje na svetu,pitati o najbitnijim pitanjima kao što se do skoro SAD pitao u celom svetu, a regionalno će u svojim zonama uticaja imati svoje „jake“ igrače, sa većom ili manjom slobodom odlučivanja. Mali će morati da bespogovorno slušaju, kao i uvek kroz istoriju.
Za očekivati je da se i na duhovnom planu pojave nosioci duhovne moći za svaku od te 3 zone. Na sve više obezduhovljenom Zapadu duhovno su prisutni pre svega Rimo-katolicizam i Protestantizam, u Rusiji Pravoslavlje, a u Kini komunizam. Muslimanski svet na Bliskom istoku će biti podeljen između zona dominantnog uticaja SAD i Rusije, pre svega po liniji Šiti (sa Rusijom) i Suniti (sa SAD), ali sa dosta velikom regionalnom slobodom odlučivanja. Svaki od navedenih duhovnih centara moći će da „vlada“ u svojoj zoni uticaja, a verovatno će jako opasti uticaj globalnih duhovnih organizacija, kao što je „Svetski savet crkava“ i druge slične njoj.
Šta očekuje Pravoslavlje u procesu opadanja ekumenizma? To će pre svega zavisiti od granice podel sveta na 3 zone uticaja. One pomesne Pravoslavne crkve koje ostanu u zoni uticaja Rusije će jačati kako bude jačala Rusija i Ruska Pravoslavna Crkva, one u zoni uticaja Kine će stagnirati (i možda pomalo jačati dok god strateško partnerstvo izmenju Kine i Rusije traje), a one koje ostanu u zoni pod kontrolom Zapada će slabiti pod uticajem snažnog prozelitizma pre svega Vatikana, i jake sekularizacije Zapadnog društva.
Ovde se krije i velika opasnost za Srpsku Crkvu, jer mi smo po svim hipotetičkim geopolitičkim podelama na granici, i pitanje je kome ćemo „Carstvu“ pripasti. Okruženi smo članovima NATO i EU, pa Zapad stoga polaže pravo na ceo Balkan. Sa druge strane Balkan je Pravoslavan, i stoga bi prirodno trebalo da teži Rusiji kao svom centru. A sa treće strane Rumunija kao pravoslavna zemlja je jak neprijatelj Rusije već 100 godina, Bugarska i Grčka su pod jakim uticajem Zapada i vrlo često se neprijateljski ophode prema Rusiji.
CIA je pre kratkog vremena izbacila interesantnu analizu predviđanja podele EU na 3 dela: stare EU članice koje čine jezgro Zapada u Evropi, potom Katoličke/bivše istočnoevropske zemlje od Severnih mora do Jadrana, i Pravoslavna grupa zemalja – Grčka, Rumunija i Bugarska – kojoj oni dodaju i Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Albaniju, kao trenutno zemlje koje ne pripadaju EU. Očigledno je da katoličke zemlje prave kordon između starog Zapada i Rusije. Situacija sa Pravoslavnim zemljama je mnogo komplikovanija. Moderne Rumunija je i stvorena od strane Zapada kao klin između velikih Rusa i malih Rusa, tj Srba, tako da prema Rusiji snažno neprijateljska Rumunija nikada neće prihvatiti da bude u zoni Ruskog uticaja. Grci i Bugari bi i jare i pare, tj i sa Zapadom i sa Istokom, a mi bi srcem sa Rusima…Tu su i Albanci i Balkanski Muslimani koji su stabilni SAD vazali. Stoga je teško za očekivati da Balkan u ovom trenutku može pripasti ikome osim Zapadu.
Ukoliko Balkan pripadne Zapadu pritisak na Srbe na Balkanu i SPC će ličiti na onaj iz 1945.godine, kada su komunisti osvojili srpske zemlje. Vatikan neće propustiti priliku da završi 1000-godišnji posao na Balkanu, i da pokori Pravoslavlje po modelu Ukrajine, a Zapad će nas brzo učlaniti u NATO, odakle nema izlaska, i nametnuti nam svoje zakone i običaje, koje će nam izmeniti kod u 2-3 generacije.
Stoga nam preostaje da se molimo Bogu da se podela sveta desi što kasnije u nadi da će u međuvremenu Istok jačati svoje pozicije na Balkanu, a da će se Zapad povlačiti. Ukoliko podela sveta bude uskoro jedini izlaz za nas je da Rusija i Kina (koja ima jake ekonomske interese da Balkan, kroz koji ide njen put u EU, bude slobodon od pritisaka njenih neprijatelja, pre svega SAD) ne dozvole da Balkan u potpunosti pripadne Zapadu, već da ostane manje ili više region za sebe, u kojem će sve 3 sile imati svoje zone uticaja.
U oba od navedenih slučajeva SPC će moći da se nesmetano i manje-više nezavisno razvija, a za očekivati je da će se u tom slučaju u nekoliko godina desiti proces promene kadrova na vrhu SPC, te će se na episkopskim mestima umesto ekumenističkih naći suverenističke vladike, slično kao što je u jeku globalizma, kako materijalnog tako i duhovnog, broj antizapadno orjentisanih vladika brzo smanjen, a broj prozapadnih povećan.
Sve u svoje vreme.
Autor: Aca Miljević
