Да ли ће папа упутити извињење индијанцима због “културног геноцида“, а потом извињење Србима због геноцида у НДХ
Ове године светска јавност се узбуркала када је откривено скоро 1.000 дечјих лешева на имањима резиденцијалних школа за Индијанце у Британској Колумбији, а потом и у провинцији Саскачуан, а премијер Џастин Трудо је брже-боље затражио од папе Франциска да дође у Канаду и упути извињење канадским Индијанцима због улоге Католичке цркве у вођењу интерната за домородачку децу.
Премијер Трудо је 2018. признао „културни геноцид“ над индијанским народом, али је избегао помињање убијања деце. У време школског система који је постојао све до 1996. око 150.000 деце индијанских староседелаца, одвајано је од породица и пребацивано у црквене школе.
Католичка и Англиканска црква су од половине 19. века заједно са канадском државом кренуле у процес „социјализације“ Индијанаца.
Судбина индијанске деце веома подсећа на судбину страдале српске деце током Другог светског рата. А шта о догађајима у Јасеновцу и Јастребарском, али и Сребеници и Синђијангу – кажу званичници Канаде на челу са премијером?
Западне земље, међу којима и Канада, затварају очи пред догађајима у Јасеновцу, где су српска деца, баш као и индијанска – по доласку у логор одмах раздвајана од мајки, а потом била изложена физичком, сексуалном, психолошком насиљу и на крају убијана. Сведочанства преживеле деце из логора Јасеновац су потресна: „Најстрашније чега се сећам били су крици када су живу децу бацали у пећ“; „Само сам се молио да ме одведу и стрељају, а не да ме закољу“; „Децу би бацали у вис и дочекивали их на бајонете.“
Логор Јасеновац у Независној држави Хрватској (Република Хрватска је чланица ЕУ) према оценама историчара био је још ужаснији од Аушвица.
У Западној јавности мало је познато да је у јулу 1942. у месту Јастребарско код Загреба формиран усташки концентрациони логор за децу, једини такав у Европи.
Српска православна деца узраста од 10 до 14 година била су смештена у зградама црквених установа. Ту су их ‘преваспитавали’ у усташку младеж, учили их усташке песме, мучили и свирепо кажњавали. Девојчице су углавном биле смештене у тадашњи фрањевачки самостан. Оне су теране на рад, али и на редовну молитву и одласке у (католичку) цркву.
Тачан број страдале српске деце у овом логору остаје под знаком питања до данас. Али под знаком питања није Католичка црква ни њена прилично активна улога у овим ужасним догађајима.
Канадски премијер Трудо никада није споменуо, нити одао почаст страдалој недужној српској деци, нити показао емпатију за почињене тешке злочине над Србима у оба светска рата у којима су Канада и Србија били савезници.
Др Арчибалд Рајс, професор Универзитета у Лозани и швајцарски криминолог, почетком Првог светског рата, дошао је у Србију како би направио увиђај и документовао за историју недела аустроугарске војске над српским становништвом. Његови извештаји су утицали на западно Европско јавно мњење и побољшали медијску слику о Србији током рата. У једном кратком временском периоду, Срби су сматрани ‘добрим момцима’, чак и на Западу.
Заборав или систематско затирање истине?
На седници Савета безбедности УН 2015. Русија је уложила вето на Британски предлог резолуције о Сребреници, а руски амбасадор Виталиј Чуркин, предлог резолуције је назвао „политички мотивисаним“ – наглашавајући: „да Британски нацрт није конструктиван јер оптужује само један народ. Такав приступ није легитиман и не служи напретку у БиХ.“
Али без обзира на одлуку СБ УН, канадски премијер Трудо, прошле године се огласио и јавно одао почаст страдалим Бошњацима у Сребреници. Премијер се обратио нацији, поводом 25. годишњице „геноцида“ у Сребреници, и рекао да су дешавања из јула 1995. тамни период историје који никада не смемо заборавити. (Али је заборавио на једну „ситницу“: у Босни и Херцеговини рат се завршио 1995, а „културни геноцид“ над Индијанцима трајао је још годину дана након тога, у периоду мира и просперитета у Канади).
Трудо је 2020. изјавио: „…Свим Бошњацима у Канади и широм света: Канада је уз вас и данас тугује са вама…“
Било како било, званичници Канаде се не обазиру на чињеницу да СБ УН није усвојио резолуцију о Сребреници, али се очајнички труде – са премијером који је предводио бројне неуспешне кандидатуре Канаде за привремено чланство у СБ Уједињених нација – да седну за главни сто УН.
Колико далеко иду у том покушају говоре подаци да су прошле године као мали знак пажње јавно нудили разгледнице, чоколаде и маске за лице са грбом Канаде – а дипломате Уједињених нација добили су и бесплатне карте за концерт канадске певачице Селин Дион.
Трудо је током 2020. боравио на бројним путовањима, у склопу лобирања за привремено место у СБ УН, покушавајући да осигура гласове карипских и афричких земаља.
Како је познат по томе што воли да се јавно извињава, Трудо се 2019. извинуо и браон/црном човеку.
Наиме, он се 2001. маскирао – лице и руке је офарбао у црно, обукао се у арапску одећу, што је препознато као расизам. У јавности су освануле фотографије из годишњака, приватне средње школе „West Point Grey Academy“ у Ванкуверу, где је Трудо у то време предавао. Актуелни премијер је изјавио да (сада) схвата да је његова одлука, да се тако маскира, била расистичка и да због тога „дубоко жали“. Али изгледа да афричке и карипске земље нису прихватиле његово извињење, па је лобирање пропало, а столица у СБ УН се поново измакла.
Кина и Република Српска
Доњи дом Канаде у фебруару 2021. гласао је и прогласио да се у Кини догађа геноцид над више од милион Ујгура у западном региону Синђијанг, али премијер Трудо и његов кабинет били су уздржани од гласања.
Необавезујући предлог усвојен је једногласно пошто су сви, осим Трудоа и његовог кабинета, гласали за меру којом се позива Међународни олимпијски комитет да премести Зимске олимпијске игре 2022. из Пекинга.
Високи владин званичник рекао је да проглашавање нечега у парламенту Канаде неће дати адекватне резултате у Кини и да је зато потребна сарадња са међународним савезницима и партнерима (о сатанизацији Кине). Овај званичник је условио медије да остане анониман.
Либерални министар иностраних послова Марк Гарно (Marc Garneau) био је уздржан као и остатак кабинета приликом гласања; али је у изјави рекао да би требало покренути кредибилну међународну истрагу као одговор Кини за негирање оптужбе о геноциду.
„И даље смо дубоко узнемирени ужасним извештајима о кршењу људских права у Синђијангу: политичко преваспитавање, принудни рад, мучења …“ – рекао је Гарно.
Кинески изасланик у Канади поручио је канадским парламентарцима да се не мешају у унутрашње послове Кине. Званична Кина негира било какве злоупотребе и инсистира да су кораци које је предузела неопходни за борбу против тероризма и сепаратистичког покрета.
У јуну 2021. независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. закључила је да се у Сребреници није догодио ни појединачни злочин геноцида, нити геноцид уопште. Комисија је саопштила: да је у Сребреници страдало не више од 3.500 Бошњака и 2.000 Срба (и то у ратним условима – док су деца Индијанаца страдала у раздобљу мира, а број усмрћене индијанске деце у процесу „социјализације“ и насилног покрштавања се процењује на више од 60.000 – према речима Кевина Анета (Dr Kevin D. Annett), теолога и канадског писаца).
Представници власти у Канади нису коментарисали Извештај међународне комисије о Сребреници, нити се Трудо икада огласио поводом тога. Извештај Комсије који има више од 1.000 страна доступан је на њиховом сајту на енглеском и српском језику: www.incomfis-srebrenica.org
У светлу најновијих скандалозних открића дечјих лешева у Канади, за очекивати је да се огласе председник Србије Александар Вучић и Милорад Додик српски члан Председништва Босне и Херцеговине следећим речима: „…Свим Индијанцима у Канади и широм света: Србија и Република Српска су уз вас и тугују са вама…“ Јер ко може боље од нас (жртава геноцида) да разуме и саосећа са патњама Индијанаца.
Наравно, остаје да се види да ли ће папа упутити извињење канадским Индијанцима због улоге коју је Католичка црква имала у вођењу интерната за домородачку децу; а потом да ли ће уследити извињење Србима због страдања српске деце широм Независне Државе Хрватске у којој је Католичка црква била саучесник, а после рата спашавала и крила усташке зликовце.
Аутор: Марина Булатовић
