Да ли ће лингвисти поново и коначно издати ћирилицу?
Проф.др МАТО ПИЖУРИЦА
Поштовани госп. Пижурица,
Као сведок процеса издаје ћирилице осећам се обавезним да овим отвореним писмом још једном упознам јавност са Вашим великим доприносом суноврату ћирилице у српским земљама садашњим Правописом српскога језика Матице српске из 2010., чији сте били главни редактор, а у којем је остављена хрватска латиница као друго српско писмо. Још сте у правопису написали да је та латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва. Нисам приметио да су Србима потребни неки хрватски остаци, него их њима намеће Матица српска, као што њено најновије руководство намеће и реч часник, називајући се тим именом , и то на свом меморандуму, па то шири на интернету.
Сада Матица српска спрема нови правопис, а Ви сте у комисији за писмо заједно са професорима Александром Милановићем и Виктором Савићем, па се плашим да бисте могли поново и коначно исписати ћирилицу из српског народа ако у правопису опет не буде писало да се српски језик пише ћирилицом, односно ако правопис поново не буде у сагласју са уставним прописом, који по члану 10. Устава Републике Србије гласи:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
Моја брига је тим већа што је у комисији и проф. др Александар Милановић, који је као и сви други лингвисти, изузев проф. др Срете Танасића, веома упоран у чувању ћирилице у двојству са хрватском латиницом, па и онда када је први часник Матице српске проф . др Драган Станић избројао у некој улици у Новом Саду читавих 1,5% ћириличких натписа. Зато се за ту борбу за ћирилицу у двоазбучју може применити она народна изрека – смућкај па проспи.
Овим писањем чиним извесну неправду према Вама, јер сте ви у Србији само врх латиничког леденог брега језичке струке, која Вам је ускратила подршку када сте се искрено и без остатка залагали за ћирилицу учлањењем у првоосновано удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад. Чак сте и написали неких двадесетак разлога за давање значаја ћирилици, а у сећању ми је остао главни – она сведочи о српском суверенитету.
Ми смо се упознали 2001. на скупу о ћирилици на Филолошком факултету у Београду, на којем сте своје излагање завршили следећим речима: „На крају, подржавам став Немање Видића да је писмо државно питање.“ Тако је гласио мој претходно објављени текст у „Политици“ од 13. јуна 2001 Када сам Вам током паузе пришао ради упознавања, Ваше прве речи су биле ове:“Пишите, само пишите, јер без вас из народа ми ништа не можемо учинити за ћирилицу.“
Много сам писао , увек у смислу да ћирилица може опстати само као једино српско писмо, али сте се ви вратили свом еснафу и учинили све да ћирилица не буде државно питање, па смо постали противници.
Недуго после упознавања организовао сам велику промоцију првооснованог удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад у Ваљеву, на којој сте радо учествовали. Кад сам Вас упитао да ли имате времена за промоције и у другим градовима, одговорили сте да су Ваши капацитети за ћирилицу неограничени.
Учланили сте се у удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад и били веома ангажовани, а на његовој првој годишњој скупштини рекли сте суштину проблема:
„Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвитичком „еснафу“, а потом у школству, од основне школе до универзитета…“
Дакле, тим речима сте се показали као једини професор лингвист који је указао на одоворност струке, па зато против ње треба водити рат за ћирилицу.
Рат за ћирилицу у лингвистичком еснафу могли су да воде само професори који су били за једно српско писмо – ћирилицу, а осим Вас такав је био још само проф. др Драгољуб Петровић, додуше у пензији, па сте се морали приклонити свом еснафу. Слично се десило и са проф. др Сретом Танасићем пре две године, који је први и до сада једини из језичке струке, са функцији која му омогућава утицај на судбину ћирилице, јавно рекао да латиница није српско писмо. Понављао је то у новинама и на ТВ и добијао подршку народа. Тако је учествовао у некој ТВ емисији у којој су гледаоци гласали, па се испоставило да је 95% њиз за једноазбучје. Својим јавним наступима он је дао огроман допринос разумевању у народу ћирилице као носиоца српске националне самосвести. Још би боље било да је слично говорио председник државе, па макар и да је само једном за време своје дуге владавине рекао пред ТВ камерама оно што је по Уставу био дужан да каже – да ће држава спровести уставни пропис, а он је 100% на страни ћирилице.
Јавни наступи проф. Танасића су далеко више деловали на оне који читају оно што је намењено јавности, него на оне који то исписију. Управо ради ових других је народ на референдуму за Устав 2006. изгласао службеност, што значи обавезност ћирилице у јавном животу, али државна власт у Србији неће да се ћирилица врати српском народу. Када би она то хтела, први на удару би се нашао управо српски правопис, чији сте Ви главни редактор.
Пошто Вас је држава охрабрила да не морате ускладити правопис са Уставом избацивањем из њега двоазбучја, тј. у време Тита наметнуте хрватске латинице, Ви сте чинили и друге штете према ћирилици, односно према култури српског народа.
Прва штета је у томе што сте написали у правопису да ћирилица није угрожена латиницом, иако сте за време свог чланства у удружењу ЋИРИЛИЦА чак рекли да се за њу треба водити рат. Па зашто би се он водио ако није угрожена?!
Друга штета је у томе што сте, као и други лингвисти од угледа, обмањивали јавност да је могућ опстанак ћирилице у двојству са латиницом ако би се дале пореске олакшице онима који нешто штампају ћирилицом. На овакву Вашу неозбиљну тезу није могао да не реагује ни сам академик Иван Клајн као главни рецензент правописа, па је радосно писао да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала још само као режимко писмо. А познато је да падом режима падају и све оне вредности које га карактеришу. Када два главна човека за правопис изађу у јавност са таквим супротним ставовима, онда је нешто шизофрено у борби лингвистичке елите за двоазбучје, што значи за хрватску латиницу..
Трећа штета је допринос Вас и професора Милоша Ковачевића доношењу закључака научног скупа у Бањој Луци 2010., у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске, којима се предлаже тамношњој Влади да се дадне предност ћирилици у службеној употреби. То значи да може и латиница уз српски језик у службеној употреби, што је противно чак и уставном пропису којег је Србима наметнуо колонијални управнику БиХ. Тим поводом написао сам текст „Лингвисти одржали опело ћирилици“, којег можете наћи на интернету. А да је то било право опело види се и по тамношњем Закону о заштити језика српског народа и ћириличког писма, по којем чак ни држава није обавезна да користи ћирилицу, него постоји само обавеза коришћења стандарног вида ћирилице ако се за њу уопште и одлучи неко по сопственој вољи и памети.
Дакле, она лингвистичка памет о два српска писма сахранила је ћирилицу у Републици Српској.
Четврта штета је учињена вашим сведочењем пред Уставним судом да по члану 10.Устава у српском језику има места и за латиницу.Они који буду читали ово писаније нека погледају напред показани тај члан Устава, и нека сами процене да ли је такво тумачење било смислено или бесмислено.
Да ли се можда сећате излагања академика Матије Бећковића на поменутом скупу на Филолошком факултету у Београду? Пренео је сведочење владике Јефрема како га је важан странац у колонијалној управи у БиХ уверавао да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Својим двоазбучјем лингвисти су тај зид срушили до темеља у ситуацији када Република Српска нема своју војску која би чувала гранично камење, па би српска земља требала и могла бити омеђена српском ћирилицом.
Још пре две деценије разумео сам да напуштате једину смислену борбу за ћирилицу – у једноазбучју, и то када сам на неком скупу ЋИРИЛИЦЕ био у комисији за закључке заједно са Вама и проф. др Милошем Ковачевићем. Вас двојица сте били припремили закључке у којима је стајало да је ћирилица примарно српско писмо. Што је значило да има још једно писмо, али га није згодно спомињати јер оно већ увелико дави ћирилицу. Наравно да тако нешто нисам могао потписати, јер би то било у супротности са основним циљем удружења – враћање српском народу ћирилице као јединог његовог писма. Ни тада ни касније нисам се упецао на лингвистички мамац како су они много за ћирилицу, па је називају основним, примарним, темељним, изворним, главним, доминантним (Мило Ломпар) и каквим све не другим писмом, али никад ( осим Танасића) не написаше да је српско писмо ћирилица.
Али јесу лингвисти завели народ својим двоазбучјем, и направили такву пометњу да ми управо јуче рече ово пензионер на стајалишту градских аутобуса у Београду: „Ћирилица и латиница су равноправне, али је ћиририлица службено писмо.“
Нисте искористили повољну климу народног расположења за ћирилицу, којег је пре две деценије пробудила ЋИРИЛИЦА Нови Сад својим многобројним јавним манифестацијама, него сте се вратили свом српско-хрватском лингвистичком еснафу. Али се сасвим другачије понео лингвиста мр Бранислав Брборић, нажалост почивши, који је истовремено обављао функцију помоћника министра за културу Драгана Којадиновића и секретара Одбора за стандардизацију српског језика, у време кад јепредседник Владе био проф.др. Војислав Коштуница. Знајући да језичка струка није способна да раскине са Титовим србохрватством, он је њу потпуно игнорисао на нивоу Одбора за стандардизацију српског језика, па је министар Којадиновић пред многобројним ТВ камерама у удружењу ЋИРИЛИЦА обнародовао да ће се народ на референдуму за Устав 2006. изјаснити о томе које је његово писмо. И противно вољи језичке струке народ се изјаснио за ћирилицу уз српски језик, односно за њу као једино своје писмо, а не за лажну примарност ћирилице.
Пет година сте се двоумили да ли да ишчекујући реновирани правопис ускладите са Уставом по питању ћирилице. На годишњој скупштини Матице српске одуговлачење сте правдали тиме што се нико не усуђује да доводи у питање поставку о писму Вашег узора почившег академика Митра Пешикана, који је као Голоотичанин био дужан према Партији да међу Србима негује Титову равноправнот писама, а нипошто макар некакву примарнот ћирилице, или недај боже само ћирилицу. Ми из разних удружења за одбрану ћирилице од језичке струке учинили смо задњи напор за њу на састанку у Матици српској дана 20.5.2010.
Пре почетка састанка нека госпођа је дрско и потцењивачки упитала нас „ћириличке милитанте“ (тако нас је називао часник проф. др Јован Делић) колико у удружењима имамо професора, иако је знала да немамо ниједног. Хтела је рећи да су сви професори за двоазбучје, а пошто су они наука шта неуки народ има да се петља око превазиђене и отписане ћирилице. Сви смо Вам постављали исто питање : да ли ће правопис бити усклађен са Уставом тако што ће само ћирилица бити проглашена српским писмом ?
Ви сте одговорили да у њему нећете потписати у погледу латинице ништа више него да наша деца знају читати дубровачку књижевност на томе писму. Сваки иоле разуман човек зна да је занемарив број Срба који читају ту књижевност, а само је језичи стручњаци читају у оригиналу, па је овакав Ваш одговор био у најмању руку неозбиљан. Уосталом, никад нико од „ћириличара“ није био против тога да ученици науче и латиницу, али не као српску, него као хрватску, јер само слеп човек не види да је српско присвајање хрватске латинице и довело до оног срамног закона о језику и писму у Републици Српској.
Ето, обећали сте једно, па макар и неозбиљно, а потписали сте нешто сасвим друго – двоазбучје које је смртоносно по ћирилицу.
Ваљда на основу закона о језику и писму у Републици Српској видите последице лингвистичке љубави према двоазбучју, што у коначном значи према хрватској латиници, уместо према српској ћирилици.
Ви имате огромну олакшавајућу околност у превођењу Срба из ћириличког у латинички културни обрауац у томе што је у Бањој Луци , по моме сазнању, све око оног срамног закона прошло у гробној тишини, без и најмањег отпора. Као да је српска култура мирно ишла на своје клање.
Поштовани господине Пижурица, ако не издате и други пут двоазбучјем и у новом правопису, биће Вам све опроштено.А ако издате, биће то описано у књизи.
Од Бога Вам здравље и свако друго добро, Немања Видић, дипл.инж.маш!
