Да је Хрватима у генима злочин говори и ова потресна прича
Монструм Иван Јовановић Црни
Како су се лешеви највише заустављали у Метковићу и ту закопавани (данас су на том српском гробишту магистрала и паркинг), интервенисао је италијански окупатор због загађивања реке. Хрватске власти су због тога одлучиле да се Срби који пристигну у железничким вагонима у Шурманце убијају у јами Голубинка, тако да се живи у њу гурају како се не би чули пуцњи. И то је функционисало све до прве половине августа 1941.
Убице нису били Хрвати у правом смислу већ сељаци у зрелим годинама, носиоци домаћинстава. Нису имали ни униформе, ни пушке. Злочин су извршавали голим рукама или тањим коцима (моткама) дужине око 2 метра, којима везане мученике живе гурали у јаму из које није могуће изаћи.
О акцији убијања обавештавали су се сеоски главари (кнезови) преко телала, на овакав начин: „Јозо, довезли су опет Србе на на станицу. Дођи на јаму, ујутро у 6 сати!“
Тако су се на јами, ујутро 6. августа окупило стотине домаћина из Међугорја, Бијаковић и Шурманаца и стотине наоружаних злочинаца из Чапљине и околине на челу са замеником логорника Рудом Врдољаком и Андријом Буљаном, а за најмасовију акцију убијања Срба у Херцеговини у једном дану.
Требало је ликвидирати децу и девојке из Пребиловаца, са њиховим мајкама и бакама, њих око 600. Послови су подељени. Једни чувају групу, други стражаре около да ко не побегне, трећи спроводе веће делове групе до на 30 метара од јаме, четврти одатле до руба јаме воде по 5-6 жртава, пети гурају у јаму одраслије или бацају у њу малу децу, шести око јаме прикупљају камење, седми то камење гурају и бацају у јаму за жртвама… Хрватске домаћице су код кућа спремале ручак. Послије толиког „посла“ који је трајао 5 сати на сунчаном дану ваљало је почастити и нахранити толику мобу.
Црни Јовановић је мотор свега. Све детаљно организује, надзире и помаже комшијама када се уморе, нарочито при гурању у јаму. Неке од жртава, посебно дечаке, који су се џелатима хватали за ноге, отимали се и бежали или се чврсто држали камене рубове гротла, није било лако савладати и гурнути живе у јаму. Црни их, зато, немислосрдно бије коцем куда стигне, а и ножем је радио.
Камење око јаме било крваво а около су остали опанци, мараме, капе… Када је све било готово и он је одржао говор и кренуо са другима на ручак. Сутрадан, у четвртак, је опет дошао до Голубинке, која му је од куће удаљена неколико стотина метара. Бацао је бомбе доле, не би ли утишао јауке што није вредело. У недељу је са породицом и комшијама, као прави католик, спокојно отишао у Међугорје на мису у цркву која је четредест година касније постала светски позната и посећена од милиона ходочасника.
После Шурманаца, мучио је и убијао у Мостару, Сарајеву и у логору Јасеновац.
Примљен је у партизане директно из усташа, у данима док је Титова ОЗНА убијала по Херцеговини хиљаде Срба због учешћа у ЈВуО или због скривања од мобилизације. После демобилизације, скриван је више од 11 година. Углавном у околини Суботице, код Бајића, Дулића, Марковића, Острогонца…
Србија је за многе хрватскее кољаче била најсигурније уточиште. Ипак, неко га је ухапсио 20.9. 1956, у Палићу док је боравио код Миленка Дамјанова. Пред иследницима и на фарсичном суђењу у Мостару 1957. покушао је да извуче себе и друге кољаче.
Што је могао да прикрије, прикрио је или свалио на мртве.
Од, бар три стотине злочинаца, на суд је изведено само њих 14, а на смрт су, поред Јовановића, осуђена још петорица. Другима је судско веће нашло разне олакшавајуће околности тако да је Лудвиг Јовановић, мозак злочина, добио првостепено само три године, што је другостепеном одлуком повећано на седам година затвора, итд.
Аутор: Ј.М.
Извор: фејсбук
