Čudo na Kavkazu – Miroslav Manjuk: „Otišli su na nebo“
Kako su veličanstvena dela Tvoja Gospode!
Šezdesetih godina za vreme Nikite Hruščova organi KGB-a su uz sadejstvo armije prečešljavali kavkaske gore i hvatali sve koji su se tamo skrivali, uglavnom monahe. Slali su ih u popravne logore. U to vreme bio sam aktivni oficir, imao partijsku knjižicu i bio načelnik velike helikopterske jedinice, imao sam veliko iskustvo letenja u planine gde se od pilota očekuje veliko majstorstvo. Tada su mi dali zadatak da na Kavkazu helikopterom pratim grupu monaha.
U kabini helikoptera bilo je veoma zagušljivo. Dole na planini jedanaestorica monaha u širokim crnim ogrtačima su se uspinjali. Malo niže u zelenom kordonu samouvereno su se kretali vojnici. Ocenivši situaciju uspostavio sam vezu:
„Zemlja! Ovde vazduh. Monasi se kreću ka vrhu planine. Polako sužavajte prsten kordona i pritisnite ih. Vrh planine je strm. Kada dođu do njega neće imati gde otići. Tamo ćemo ih uhvatiti! Prijem!“ — “ Vazduh! Ovde zemlja. Razumemo. Kraj veze.“
Dva dana smo tražili te monahe. Operaciji je došao kraj. Nisam znao šta će biti s monasima kada ih uhapse. Tada me to nije zanimalo prosto sam izvršavao naređenje.
U međuvremenu, monasi su se popeli na sam vrh planine. Iza njih su ih sustizali vojnici sa psima, a ispred strma i bezdana provalija. Njihov položaj je bio beznadežno kritičan. Prošao sam još jedan krug i lebdeo pravo iznad monaha. Vetar od elisa vejao je njihovu odeću i njihove vlasi. Ličili su na čopor gonjenih vukova. Činilo mi se da vidim očaj na njihovim licima. Trepereći signalnim lampicama, monasima sam jasno stavio do znanja da je sve gotovo. U međuvremenu vojnici su se približavali.
Iznenada je dole počelo da se događa nešto neobično. Monasi su stali u krug, uhvatili se za ruke i klekli. Počeli su da se mole.Tada su svi zajedno ustali i došli do ivice ponora.
„Da li će zaista skočiti? Ovo je sigurna smrt! Šta, zar su odlučili da okončaju samoubistvom“ sa užasom sam pomislio i zgrabio radio “ „Zemlja! Zemlja! Ne prilazite bliže, oni žele da skoče! Oni su na ivici ponora! Prijem!“ – “ Vazduh! Ovde zemlja. Čekamo pet minuta i nastavljamo dalje. Nemamo vremena, pašće mrak uskoro. Prijem!“ – “ Razumem. Kraj veze.“
Ne skidajući pogled gledao sam kako se monasi približavaju rubu ponora. A onda je jedan od njih, koji je stajao u sredini, zauzeo dva štapa, ukrstio ih i triput polako prekrstio i blagoslovio ponor. Zatim je on prvi zakoračio pravo u ponor. Ali iz nekog razloga nije pao, ali nekim čudom ostao je da visi u vazduhu. Kosa mi se podigla. S visine sam jasno video da monah ne stoji na zemlji, već visi u vazduhu! Zatim je polako počeo da korača – i krenuo, kao da je stazom. Nije pao u ponor! Kako?!
Za njim su zakoračali i takođe pošli po vazduhu svi ostali monasi. Po redu jedan po jedan. Spokojno su išli jedan za drugim penjući se naviše dok se svi nisu sakrili u oblaku. Bio sam zbunjen od onog što sam video i zamalo da izgubim kontrolu nad letelicom. Kada sam malo došao sebi okrenuo sam mašinu, sleteo helikopterom na poljanu i ugasio ga.
Nakon dvadesetak minuta vojnici iz kordona su dotrčali do mene. Nastavio sam da sedim u pilotskoj kabini, pokušavajući da dam logično objašnjenje onoga što sam video. Vojnici su opkolili helikopter, a glavnokomandujući me pitao: „Druže kapetane, gde su? Gde su monasi otišli? Popeli smo se na vrh, ali njih nije bilo.
„“Oni … otišli su na nebo.“ Gromki vojnički smeh se dugim odjekom razlegao planinom. Pukovnik se vrteo po kabini i uznemireno pljuvao: „Druže kapetane, potrudite se da objasnite gde su nestali monasi koje smo pratili dva dana ?! I kako ste poveli kordon lažnim tragom!“. “ Mom objašnjenju svejedno nećete poverovati druže pukovniče. Evo moje partijske knjižice i zahteva za otpuštanje iz vojske.“
Napustivši vojsku primio sam Sveto Krštenje i postao verujući čovek.
Kako su veličanstvena dela Tvoja Gospode!
Autor: Miroslav Manjuk
Izvor: in4s.net
