Чудо на Кавказу – Мирослав Мањук: „Отишли су на небо“
Како су величанствена дела Твоја Господе!
Шездесетих година за време Никите Хрушчова органи КГБ-а су уз садејство армије пречешљавали кавкаске горе и хватали све који су се тамо скривали, углавном монахе. Слали су их у поправне логоре. У то време био сам активни официр, имао партијску књижицу и био начелник велике хеликоптерске јединице, имао сам велико искуство летења у планине где се од пилота очекује велико мајсторство. Тада су ми дали задатак да на Кавказу хеликоптером пратим групу монаха.
У кабини хеликоптера било је веома загушљиво. Доле на планини једанаесторица монаха у широким црним огртачима су се успињали. Мало ниже у зеленом кордону самоуверено су се кретали војници. Оценивши ситуацију успоставио сам везу:
„Земља! Овде ваздух. Монаси се крећу ка врху планине. Полако сужавајте прстен кордона и притисните их. Врх планине је стрм. Када дођу до њега неће имати где отићи. Тамо ћемо их ухватити! Пријем!“ — “ Ваздух! Овде земља. Разумемо. Крај везе.“
Два дана смо тражили те монахе. Операцији је дошао крај. Нисам знао шта ће бити с монасима када их ухапсе. Тада ме то није занимало просто сам извршавао наређење.
У међувремену, монаси су се попели на сам врх планине. Иза њих су их сустизали војници са псима, а испред стрма и бездана провалија. Њихов положај је био безнадежно критичан. Прошао сам још један круг и лебдео право изнад монаха. Ветар од елиса вејао је њихову одећу и њихове власи. Личили су на чопор гоњених вукова. Чинило ми се да видим очај на њиховим лицима. Треперећи сигналним лампицама, монасима сам јасно ставио до знања да је све готово. У међувремену војници су се приближавали.
Изненада је доле почело да се догађа нешто необично. Монаси су стали у круг, ухватили се за руке и клекли. Почели су да се моле.Тада су сви заједно устали и дошли до ивице понора.
„Да ли ће заиста скочити? Ово је сигурна смрт! Шта, зар су одлучили да окончају самоубиством“ са ужасом сам помислио и зграбио радио “ „Земља! Земља! Не прилазите ближе, они желе да скоче! Они су на ивици понора! Пријем!“ – “ Ваздух! Овде земља. Чекамо пет минута и настављамо даље. Немамо времена, пашће мрак ускоро. Пријем!“ – “ Разумем. Крај везе.“
Не скидајући поглед гледао сам како се монаси приближавају рубу понора. А онда је један од њих, који је стајао у средини, заузео два штапа, укрстио их и трипут полако прекрстио и благословио понор. Затим је он први закорачио право у понор. Али из неког разлога није пао, али неким чудом остао је да виси у ваздуху. Коса ми се подигла. С висине сам јасно видео да монах не стоји на земљи, већ виси у ваздуху! Затим је полако почео да корача – и кренуо, као да је стазом. Није пао у понор! Како?!
За њим су закорачали и такође пошли по ваздуху сви остали монаси. По реду један по један. Спокојно су ишли један за другим пењући се навише док се сви нису сакрили у облаку. Био сам збуњен од оног што сам видео и замало да изгубим контролу над летелицом. Када сам мало дошао себи окренуо сам машину, слетео хеликоптером на пољану и угасио га.
Након двадесетак минута војници из кордона су дотрчали до мене. Наставио сам да седим у пилотској кабини, покушавајући да дам логично објашњење онога што сам видео. Војници су опколили хеликоптер, а главнокомандујући ме питао: „Друже капетане, где су? Где су монаси отишли? Попели смо се на врх, али њих није било.
„“Они … отишли су на небо.“ Громки војнички смех се дугим одјеком разлегао планином. Пуковник се вртео по кабини и узнемирено пљувао: „Друже капетане, потрудите се да објасните где су нестали монаси које смо пратили два дана ?! И како сте повели кордон лажним трагом!“. “ Мом објашњењу свеједно нећете поверовати друже пуковниче. Ево моје партијске књижице и захтева за отпуштање из војске.“
Напустивши војску примио сам Свето Крштење и постао верујући човек.
Како су величанствена дела Твоја Господе!
Аутор: Мирослав Мањук
Извор: in4s.net