Чудо Божије: Јунаци ослободили манастир, а онда се крстили
За ким звона звоне? Не, ово није најава истоимене књиге Ернеста Хемингвеја, ово је догађај из нашег времена и са нашег простора.
1998. године на територији Косова и Метохије одвијале су борбе са шиптарским терористима, веома често са доста жртава и рањених. Једном приликом је манастир Зочиште у Метохији, у чијој ризници се налазе мошти светих Врача Козме и Дамјана, био заузет од стране терориста. Одлучено је да се спроведе акција његовог ослобађања. У тој акцији учествовале су Посебне јединице полиције (ПЈП), а пратили су их са бројаницама монаси поменутог манастира. Добро испланираном акцијом која је изведена брзо и ефикасно, манастир је ослобођен без жртава на страни полиције. Велико задовољство и радост обузело је како припаднике полиције, тако још више монахе. Заједно сакупљени у порти манастира, уз радост и грљење, прослављали су повратак светиње.
Тада су се са звоника огласила манастирска звона. Својим продорним звуком најавили су повратак монаха, устаљени вековни живот и службу манастира. Рекло би се све је редовно, али онда су присутни схватили да није тако. У том радосном усхићењу и монаха и полиције било је потребно да протекне извесно време да ослободиоци и њихови молитвени саборци схвате да на звонику није било никог да покрене звона, а она су се покретала у ритму без престанка. Присутни су тада били у чуду, покушавали су да пронађу оног ко покреће звона, али тамо дефинитивно није било никог. Звона, покретана неком невидљивом силом, и даље су позивала народ околних места на заједничку радост. Звук звона није само обасипао уши присутних, већ је својом радостотворном силином и окрепљујућим тоналитетом дотицао њихову душу, стварајући осећај присуства нечег величанственог и неземаљског.
У том осећају општег усхићења присутних, прилази један припадник ПЈП игуману и, видно узбуђен, обраћа му се овим речима: “Оче, ја хоћу да се крстим, ја сам некрштени. Хоћу да се крстим сада, одмах и овде. Молим вас, учините ми то.“ Тада је пришао и други припадник са истим речима и истим захтевом, потом и трећи и четврти, пети… Испоставило се да сви јунаци који су учествовали у акцији ослобођења манастира, иако Срби, нису били крштени. Звона покренута невидљивом руком била су уствари призив Господа за ове храбре и часне полицајце да Му приђу. Уследило је њихово крштење, а тада још већа радост, у манастиру али и у Небеској Србији.
Овај догађај ми је у манастиру Црна Река, 2008. године, испричао официр Жандармерије из Ниша, један од новокрштених у поменутој акцији. Касније је све то потврдио и монах поменутог манастира.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Аутор: Горан Јосијевић
