Rusija i ruske zemlje

Čuda tokom borbi SVO pokazuju da je Bog uz one koji su uz Njega

Ovo svedočenje zabeležio je vojnik po imenu Roman, koji ga je predao vojnom svešteniku – jereju Viktoru Gužvi, iz Novosibirske eparhije.

Čudo

„Kada smo došli do „lente“ (fronta, linije sukoba), svako jutro i veče čitao sam 26., 50., i 90. psalm, te molitvu Bogorodici. Kada smo prvi put, u maršu, potpali pod minobacačku paljbu, mine su padale nabliže upravo našim kolima, ali su ona začudo ostala neoštećena, za razliku od ostalih koja su bila isječena krhotinama. A kada smo upadali u „ukronatovsku“ zonu, išli smo naširoko (krhotina mogu da lete i do 200m). Ispostavilo se da oni, prilikom miniranja, nisu izvukli antene-senzore do kraja, pa mine nisu ni eksplodirale.

Krenuli smo na nove položaje – pomolio sam se i pokropio sve svetom vodom. Na putu smo naletili na dvije mine, koje su odmah ispod mene eksplodirale. Štaviše, mine na putu su postavljene tako da su od detonacije prve dvije uz put, s desna, morale da aktiviraju četiri protivtenkovske s lijeva. Drugim riječima, nismo trebali biti iscjepkani, već raznijeti u paramparčad.

Iznenađujuće, municija se nije detonirala, iako smo vozili municiju krupnog kalibra. „Puževi“ (okrugli magazin) ABGa (automatski bacač granata) su se naduvali kao lopte. Kutije PTVRa (protivtenkovska vođena raketa) pocijepala se tako da su rakete gole stršile, ali nisu eksplodirale. Protivpancirna municija iz „Utjosa“ (mitraljez velikog kalibra) — samo su dva komada pukla iz 15 kutija. Granate u osam kutija se nisu detonirale.

Kada su izašli iz automobila i stali, od 24 osobe, samo su četiri bile na nogama, a ostali „tri stotine“ (ranjeni). „Ukronatovci“ su nas napali ponovo iz minobacača da bi nas dokusurili, ali nas je opet Gospod izbavio-nikoga nije paljba pogodila, ranila, niti pogodila automobil sa municijom, inače bi nas to sve rastrgalo.

Uveče je došao oklop (oklopni transporter) – uzeo je četiri najteža čovjeka. Ostali su, čekajući mrak, prošli kroz minsko polje pješke nekih 2.5-3 km, iako su mnogi imali slomljene noge. Išao sam prvi i molio se Svetom Nikoli da nas spasi. Molio sam se šapatom, jer je neprijatelj u blizini, mada su mi saborci kazali da su me čuli kako se molim. Još uvijek mi nije jasno kako?

Dovukljali smo se na slomljenim udovima do našeg „sekreta“ (tajno skrovište), uvukli se u neku otvorenu sobu i čekali jutro. I sa prvim zracima sunca, Sveti Nikola me je gledao sa velike ikone, ispred mene, kome sam se molio i kome sam došao.

U kapeli.

Ujutro je „ukronatovski“ dron kružio iznad kapele, korigujući paljbu minobacača. I opet Gospod izbavlja: mine su padale pored nas, ali od naših niko nije bio povređen, a ni kapela. Kada je „Kamaz“ došao po nas, Ukrajinci su ponovo počeli da bacaju mine dok su se ranjenici utovarivali. No, svi smo preživjeli. To je čudo koje je Gospod učinio.“

Autor: Jelena A. Osipova, predsjednik Društva rusko-srpskog prijateljstva (iz Moskve)
Prevod: Dimitrije D. Čvokić

Izvor: Vaseljenska

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!