Црвена звезда, Партизан и Лепа Брена, највећа су 3 комунистичка пројекта у њиховој историји
Након смрти човека кога су многи по дресажи звали Тито, комунисти су били у огромној паници која се брзо претворила у страх, крепала је највећа ТВ звезда која је свакодневно држала пажњу народа. Добро, можда то неке подсети и на ово време данас, али то је већ питање диоптрије. Комунистичка секта врло добро је знала шта спорт и музика представљају за народне масе и на који начин им је најлакше држати пажњу.
Баш након његове смрти, талентована двадестогодишња Фахрета Јахић, постаће позната као Лепа Брена. Из Брчког ће доћи у Београд и ошамутиће је светла велеграда, али план њених ментора није никад ни био да она буде певачица. Њен задатак је био да буде забављачица народа, глумица а на крају је чак постала и скакачица. Кад кажем скакачица, не мислим на оно што ви мислите већ мислим на њен скок са Старог моста у Мостару. Али као што је све у СФРЈ било лажно, тако је и њен ског са старог моста био лажан а уместо ње скочио је каскадер. Требало је само све снимити и продати причу народу да се узбуде људи с обе стране Неретве.
Постала је она касније и певачица јер је тадашње генерације које су слушале плоче на којима је свирао рок, требало некако примирити. Ти музички жанрови су имали осећај, и тражили су да се укључе мождане вијуге, а њима је требала музика која не тражи психички ангажман слушатеља. Последњи трзај да се очува вештачка творевина СФРЈ десио се када је купљена организација за Зимске олимпијске игре 1984. године у граду под Требевићем. Али то нешто што је изграђено на темељима који се бућкају у хиљадама тона српске крви, свакако није могло опстати. Колико су те ОИ биле за добробит народа показује требињски конобар Ристо Маслеша који је пронашао експлозив намењен за воз Сарајево-Загреб, подешен да буде активиран у Бањалуци. И уместо да добије орден, добио је упозорење да држи језик за зубима а све у корист братства и јединства.
Нису помогле ни те ОИ, чији цех плаћамо све до данашњег дана а већ су на врата закуцале барутом мирисне деведесете године. „Очи су ми море Јадранско“, написали су тад песму Факрети да је отпева а та песма „Ја сам Југословенка“ морала је да пробије границе Југославије. Почетком 1990. године по њу ће послати војни хеликоптер тадашњег председника Тодора Живкова. На стадион Левског у Софији пред 130.000 људи, војници ће је спустити низ конопац попут командоса. Ништа од овога није било довољно да се задиви свет, СФРЈ је од самог почетка била осуђена на пропаст.
Деведесете године доносе још један државни пројекат, прозван „Српска мајка.“ Цеца национале ће на стадиону „Маракана“ направити концерт каквим се обељежава епоха а само годину дана касније покосиће ју акција „Сабља.“ Сабља је разбила чашу са неколико коцкица патриотизма, па је и она мало осетила мирис ћелије. Али држава која своје људе не пошаље под земљу, одржава их на видљив пластични начин у животу па ће српска мајка 50.000 КМ на лето узети ни мање ни више већ у Теслићу у Републици Српској а оволики новац за ноћ могу узети само чланови естраде, ретке привредне гране у експанзији. Ништа чудно јер је на овим просторима таква музика први пут прозвана „ћирилица“, и постала је локални културолошки феномен. Са својим шаренишом и шљокицама она је средство анестезије и анелгетик за дубоко нагризено друштво и зато се данас кафански певачи сахрањују у Алеју заслужних грађана.
Пар деценија пре неко што су и рођене диве са уметничким именима Брена и Цеца, за њих су већ направљене бине. То су стадиони на којима су овакве личности и стасале као звезде и прославиле многе криминалце и спонзоруше ових крајева. Почетком шездесетих година приводили су се крају радови на стадиону Црвене Звезде. У темеље популарне Маракане која ће прославити Цецу ударене су кости комунистичких жртава. После Другог светског рата тамањивани су Срби као на траци а кости су им касније премештане и закопаване.
Било је ту доста посла јер су након Другог светског рата комунисти побили десетине хиљада неистомишљеника, махом Срба. Већина њихових тела никада нису пронађена а завршила су углавном у темељима стадиона која су одмах после Другог светског рата ницали као гљиве после кише и искоришћени су као масовне гробнице. С тога и не чуди што „Гробари“, навијачи Партизана данас имају песму која каже: „Да се сруши Маракана да нађемо Ђенерала.“ Асоцирајући да је ђенерал Дража Михаиловић касније закопан испод Маракане.
Мада, ситуација и са друге стране Топчидерског брда није ништа боља. Под трибинама стадиона ЈНА још почетком педесетих година прошлог века међу првима је завршило тело јеромонаха Јелисеја. Он се залагао за веронауку у школама а иначе је био добар пријатељ патријарха Павла. Заједно су се тих година подвизавали у манастиру Рачи покрај Дрине на планини Тари. Па и не чуди што ће каснији владика Павле средином шездесетих година у Призрену изјавити да српском народу неће кренути на боље док се по костима српских жртава буде играо фудбал. Те јаме безданице нису укопане само испод Маракане и ЈНА.
Испод стадиона Графичара на Сењаку, стадиона крај Мораве Борца из Чачка, матичног стадиона Цециног мужа, ФК Обилић, сви они су изграђени на костима српских жртава тог мрачног доба. Таква мрачна места су савршена да пошаљу Србина на Србина.
Сад није ништа чудно што држава прави национални стадион од 300 милона евра а не позориште, јер су им потребни нови гладијатори у аренама. Само је у Србији могуће да се браћа на таквим стадионима туку до изнемоглости због боје шала око врата док на корак од тих њихових стадиона НВО гамад кречи мурале народних хероја. Ту гамад чува „српска“ полиција а браћа чекају неко ново сутра да један другом гурају бакље у уста.
Ону ту не реагују а да је којим случајем неко из супротног навијачког табора кречио њихове комунистичке мурале, они би своју петокраку бранили и до смрти…
То је симбол нашег потонућа…
Аутор: Деки РС
