Црногорска нација рођена је 1. маја 1945.

Текст који следи, без пет-шест последњих пасуса који се тичу неких накнадних, „послепрвомајских“ ставова Милована Ђиласа према Црногорству, пи­сан је за подгорички Дан и његовом уред­ни­штву послат 14. маја 2009. годи­не. Три дана кас­ни­је, при про­ве­ри да ли је текст уредно стигао, госпођа Вера Самолов, тада нека „важна данска“ уредница, рекла је да „нема времена тиме да се ба­ви“ јер Дан не објављује тек­стове дуже од шездесет редова, „осим ако је нешто изузетно важно“.

Сада се тај незнатно проширени текст нуди као подсећање, макар и закаснело, на нешто што, за неке, можда ни данас и није „изузетно важно“.

Дакле:

Спис извесног др Секуле Дабиновића, под насловом Црного­р­ство у имиграционим документима (који је средином пролећа 2009. године кружио по Новом Са­ду – не зна се да ли је негде обја­вљен), заснован на усељеничким исправама с острва Елис, ис­пред Њу­јор­ка, пре­ко кога се тада улазило у Сједињене Америчке Др­жаве, по­миње петсто-шестсто „етничких“ Црногораца приспе­лих тамо пре стотинак и нешто година и уписаних као Мontenegrin. За те па­пи­ре он каже да су их „састављали амерички службеници… на ос­но­ву својевољ­ног изјашњавања имиграната“, да су то „ве­ома оз­би­љна документа“, да не постоје „нека јача историјска до­куме­н­та од тих докуме­на­та“, да се на основу таквих докумената „пише исто­рија, а нема ни­как­ве сумње да ће тим документима би­ти по­све­ћено пуно радова у будућности“.

Баш као што су у једном свом „трокњижју“ о наводним хрват­ским „мјестописима“ (топонимима, односно називима појединих на­сеља у Бачкој (1994), Барањи (1996) и Срему (1997) и Хрвати обе­ћали, а што је потписника овог текстића навело да за­пи­ше како није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју исто­ри­ју и свој језик тамо где тога никада није ни било, јер и они мо­ра­ју некако го­ворити и имати некакве своје претке. Али је зло у то­ме што они и сами признају да су „од године 1990. написане много­бројне књи­ге, расправе и члан­ци садржајно већином испуњење подацима о насртајима на хрват­ско народно биће“, и што се од тада многе на­зови-истине преносе из књи­га у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у „знан­ствену“ лаж.

Баш као што то за Црногорство и црногорски језик обећава и др од нечега Дабиновић.

После тих обећавајућих ставова, Дабиновић је с онима који не мисле као он, а именовао их је, у обрачун кренуо на најпри­ми­тив­нији начин и неаргу­ментовано. Његови неистомишљеници „свјес­но лажу или се ради о ве­ликом незнању“; они „лажу и причају све­тосавске ми­то­ве и бај­ке како се Црногорци нијесу изјашњавали као Црно­гор­ци прије 1945. године“; они су „негатори црногорске нације и идентитета“ и „најпознатији пропагатори четништва у Црној Го­ри“; они су „масно слагали“; они су „велики негатори цр­ногорског идентите­та“, „фашисоидни велики негатори Црногора­ца“, „коба­ја­ги нека­к­ви научници“, „баболози“ и, „напућикани од великоср­ба“, „пљују на своје претке“; они су „неуротични“ и „озло­глашени полити­ча­ри“, „алергични на јагоде и на своје претке Цр­ногорце“; они су „познати политичари и антицрногорци“ који „по­србљавају прет­ке“, „измишљају и лажу“ и „представљају срп­ску бајку… уз при­личну дозу наручених лажи од стране Тера­зиј­ских Црногора­ца“; они су „великосрпском пропагандом опрали моз­го­ве многи­ма у Црној Гори“; они су, „бајаги знајући нешто“, „висо­ко­умно и дубо­коумно, на на­чи­н да се додворе Србима, закљ­у­чили да црно­горска нација не постоји“; они су „антицрногорски поли­ти­чари“ и „лаж­љиви рођаци“ који су „писали великосрпске бајке о бајаги Срби­ма од памти­ви­јека посвуда по Балкану“, „из­ми­шља­ли и јав­но до бесвијести лага­ли, како се нико прије 1945. године није из­ја­шња­вао као Црно­го­рац“, „добацивали лажљиве доскочице у вези све­га и свачега, а на­рочито у вези Црногораца… и бесомучно ла­га­ли“; они су „шар­ла­тани и политиканти“, потписни­ци „шарла­тан­ских текстова о ет­ничком поријеклу Црногораца за које кажу да је тобоже ‘срп­ско’ и „злочинима и оружјем стварају Велику Ср­бију на идео­ло­шки начин“…

Наслањајући се на такву „научничку“ логику, др Дабиновић закључује да „црногорски историчари, поготово сада када је Црна Гора суве­ре­на, треба добро да проуче исељеничке архиве Црно­го­раца у Ам­е­рици“, пошто се тамо, наводно, „налази аутентично национал­но осјећање и изјашњавање тих људи“.

Будући да у више махова противречи 1945. години као години рође­ња црногорске нације, др Дабиновићу је, чини се (можда због тога што није историчар, већ зубар, лекар, апотекар или ветери­нар, можда неки доктор за минџамент или икебану, или доктор од некакве „науке“ измишљене за њега и његове другове и другове њихових другова) непознато шта је о том чину, 1. маја исте те го­дине, напи­сао њен „отац“, Милован Ђилас, Херцеговац Стари по месту рођења:

„По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци се осје­ћају, а и јесу, Срби…, али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско… Гледајући ствар тако, кроз ис­ториски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом)… Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих »политичких« раз­лога… нити ми цијепамо српство. Ми смо за то… јер знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебним, друкчији ‘Срби’ од свих Срба – Црногорци“.

А својих скоро шест стотина редова несагласних с тиме, др Дабиновић је могао исписати само због тога што је читаоцима под­метнуо сопствени превод једне безазлене рубрике из онда­шњи­х америчких имигра­ционих докумената: синтагму Race or people, ра­с­а или народ, он преводи речима народност / етничка при­падност, народност (етницитет), националност (народност), етницитет, етнич­к­а припадност, а намерно превиђа да је аме­ри­ч­ка администра­ци­ја одувек све своје грађане сматрала једино и ис­кључиво Амери­канцима, према називу своје државе. По истом пра­вилу, за њу су придошлице из неке од страних земаља обеле­жа­ване по називу односне земље. Или, како то потврђује један аме­ри­ч­ки енглеско­-срп­ски речник, изразом the French people озна­чава се француски на­род, при чему се сматра да су сви ста­но­в­ници Француске, без об­зи­ра на своју етничку припадност, Фран­цузи. Такв­о правило ва­жи за цео културни свет, осим за Србију; нијед­ном припаднику би­ло које етничке (мањинске) групе у држави Ср­бији, нарочито не неком црногорствујућем Црногорцу, ни на крај памети никада није било да се изјашњава као Србин, али је сасвим из­весно да је неко од тих лица, кад се из Ср­бије пресели у Америку, већ на првом свом кораку на америчком тлу изговарало реченицу „Ја сам Американац“. Да су Американ­ци уопште разми­шљали о потреби да се води статистика по етни­ци­тету, они би то уврстили у одговарајуће обрасце.

Да је баш тако казују и два навода самог др Дабиновића:

Први, да су се „прије сто година“ три Беранца, онда турски држа­в­љани, изјаснили као „Албанци“; вероватно је тако било, по­што су дали неки допунски податак да се њихов крај налази у близини Арбаније, која је такође потпадала под Турску.

Други, који недвосмислено показује да Дабиновић произво­љ­но тумачи америчке документе и да се ознака Монтенегрин уопште није односила на етничку припадност, гласи: 0000

„Овдје налазимо интересантан документ. У документу су на­ши људи (два Цетињанина, Ивановића, и тридесетак Морачана, Ровчана и Ва­сојевића – ИП) уписали прво држављанство срп­ск­о, па прекри­жили, па у ру­б­рици за народност / етничку припад­ност уписали се као Црно­гор­ци… Из овог интересантног доку­ме­н­та видимо да су наши сународници били уписани на врху документа у рубрици ко­ја оз­начава етничку припадност Мontenegrin, па испод тога Serbien, ко­је су накнадно прекрижили, те значи да су се сви недвосмислено изјаснили као Црногорци!… Сви су се деклари­са­ли као Црногор­ци, пошто су прекрижили одредницу СSerbian!“

Дабиновић је све то неопрезно унео у свој текст и потпуно по­ништио свој труд да покаже како пре сто година Црногорци нису би­ли Срби. Иако је на по­четку, како смо видели, недво­смислено на­значио да су „ими­гра­циона доку­мен­та састављали амерички службеници“, овде је до­м­и­слио да су „наши људи (многи од њих тада и неписмени! – ИП) упи­сали прво држав­љанство српско, па пре­крижили, па… уписали се као Црногорци… па испод Serbian, које су нак­над­но прекрижили“. А стварно је аме­рички службеник најпре од „наших људи“ чуо да су Срби – и то је уписао –, да би, пошто је сазнао да су стигли из Црне Горе, кренуо с исправкама које су се уклапале у правило да се не упи­сује њихова ет­ничка при­падност већ терито­ри­јална, односно држав­на: код свих је испрецртао ознаке Serbian и изнад њих испи­сао Моntenegrin.

На страну то што записе америчких службеника о наводној етничкој припадности пристиглих имиграната Дабиновић прогл­а­шава својевољним изјашњавањем; свим имигрантима, не само они­ма из Црне Горе, био је једи­ни циљ да уђу у Америку, а како ће их амерички службеник пописа­ти, и по којим правилима, то их уоп­ште није занимало.

Што се тиче Дабиновићеве тврдње да „племена не постоје код Срба“, он би могао знати, чак и ако није историчар, да је Херодот (484-424, пре Христа) у Енете, односно Венде (односно Србе), ко­је је изричито називао Илирцима, убрајао и племена Истрана, Дал­мата, Осери­а­та, Тау­лантина; да Прокопије и Јорданес, који нису били Срби, сведоче да су нека словенска племена с почетка 6. века, „преко Дњестра, напустила своја првобитна станишта… да су племена која су се нај­пре појавила на Дунаву… била потпуно неза­висна“, да су „племена која су продрла западно од Висле уживала у својим новим стани­штима у миру и благостању“, док су племе­на која су се спустила ју­жно на Дунав доживљавала тешке ударе судбине“; да Суровјец­ки, који није био Србин, пише о „смеђоко­сом племену Венда“, од­но­сно Словена, односно Срба, као и о „пл­а­вокосом пле­мену… под именом Келта“, односно Срба, пошто су Келти били војнички ред у србском народу; да Шафарик, који та­кође није био Србин, каже да су „Словени, колико можемо да их пра­тимо при оскудном свет­лу повести, били називани још у пра­до­ба много­бројним родов­ским и племенским именима, а име Серб као зајед­ничо име за све родове, племена и народе истог виндиј­ског (индиј­ског) порекла, старије је него Словен“.

А да не говоримо о Кучима, српском племену из Брда, ствар­но прикљученом Црној Гори тек 1878. године, које је научницима узорак за изучавање племенске организације; по већ поми­њаним америчким правилима, Кучи ни по чему не могу бити етнички Црногорци.

Они су етнички Срби, као и остали Брђани, али и као остали Црногорци.

Уз већ помињано Дабиновићево незнање да се Ђилас, у времену брозовскога упорног труда да Србима дође главе, бавио и „производњом“ црногорске нације, овде му, др Дабиновићу, ваља препоручити да читуцне оно што је Милован Ђилас једном „признао“ – не зна се тачно када и коме, али то Момчило Ђорговић записа у књизи „Ђилас – верник и јеретик“:

„Осећам се Србином из Црне Горе. Подвлачим ово из Црне Горе, ради локалне разлике од Срба у Србији. Јесте, знам, владало је предубеђење да сам ја творац црногорске нације, ако неко може уопште да ствара нацију… О томе сам као министар за Црну Гору разговарао и са Титом и рекао му ‘Црногорци јесу Срби’. А он ми је одговорио: ‘Добро, али нама сада треба Република’…“

Мим о тога, Душану Ичевићу (1934), социологу и историчару из Црне Горе, поводом намере да се уз сто десету годишњицу рођења, Ђилас прогласи за „једнога од најзнаменитијих Црнограца 20. вијека“, да се његова књига „Његош : пјесник, владар и владика уврсти у школске програме као уџбеник“, да му се „даде улица у Главноме граду“… у чинило се прикладним да се позабави Ђиласовим конструкцијама има/нема црногорске нације и заустави се на следећем: „Црногорци су Срби и нема никаквог смисла нити треба дозволити цијепање српства… Црногорци су најчистији Срби, колијевка српства“, те да позивајући се на прошлост Црне Горе, Његоша, народну песму… констатује да Црногорци несумњиво припадају „српској грани јужнословенских племена и народа“.

Таквим тврдњама придружује се и песник Матија Бећковић (1939) сведочењем да „чим је доспео у тамницу, Милован Ђилас је на питање шта је по занимању, затеченом судији, одговорио да је књижевник, а по националности Србин“.

А није без значаја ни она већ отрцана зезалица настала поодавно, неку годину по Другом светском рату, на неком међународном научном скупу у Бе­о­гра­ду, током сталног помињања мало Ср­ба а мало Црногораца. Не сналазећи се у томе, један Буга­рин нагиње се к академику Васи Чубриловићу (1897-1990), Србину рођеном на северозападном делу данашње Србске, и пи­та, у поверењу:

– О чему се ту ради, ко су сад ти Црногорци?

А Васо му одговара:

– Црногорци, то су Вам, колега, Срби у дивљем стању.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!