Црногорци се нуде Великој Арбанији

Славодобитно се присећајући уласка србске Црне Горе у Североатлантски савез (НАТО), датума којим је озваничено њено коначно расрбљивање, извесни Бољко Кривокапић, онај од кога се очекивало да ће се, по препоруци блаженопочившег митрополита црногорсско-приморског и скендеријског Амфилохија, посветити србским пословима, изјавио је да „непоколебљиво остајемо привржени Алијанси“ и њеном путу „на којем се тежи идентичним вриједностима – демократији, људским правима, индивидуалним слободама, владавини права… јер су оне мјера бољег и квалитетнијег живота и једина водиља ка свјетлијој, односно дританској будућности за нас и нашу дјецу“.

Баш тако, али недовољно „алијансно“ да би очувао своје челно место у извршној власти, будући да је после његове изјаве да ће оборена Влада наставити да „функционише у редовном обиму“ и одлучује, не зна се о чему, потпредсједник исте те Владе Дритан Абазовић одмах напустио седницу. Вест о томе не казује да ли је тај Напустник пожурио на попиш или је, можда, отишао на „надлежно место“ да сазна који ће му место припасти по начињеном следећем „државничко-политичком“ кораку.

Потпредседничко у влади „велике“ Арбаније.

Оно што Србима никако не допире до онога што се код других зове мозак, јесте да се свет ововремене западне фашикратије упорно и сада већ „транспарентно“ труди да дође главе свему што је србско и православно. А све због тога што, духовно јалов, зна да се налази „на зачељу стварања цивилизације у Европи“ и што рачуна да ће уништавајући Србе као творце светске цивилизације – моћи да сва србска цивилизацијска достигнућа „произведе“ у своја.

По шеми коју, кад је језик у питању, примењују расрбљени Хрвати, Црногорци, безнацијски босански и рашки муслимани или, што је још упечатљивије, кад римокатолички Хрвати својатају Николу Теслу чију су православну породицу геноцидно затрли током своје усташке „уљудбе“

Све то под „високом“ заштитом римокатоличке јеретичке Државе Града Ватикана која је пре скоро хиљаду година осмислила и друге задуживала да воде бројне крсташке ратове против србскога православља; чак је и у нашим данима, средином августа 1992. године, римски папа, Пољак Војтила, Јован Павле Други, јасно стављајући „до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље“, позвао НАТО и Западноевропску унију да своју војну силу усмере против „српског експанзионизма“ и поведу крсташки рат против босанских Срба.

Мада не треба занемарити ни социјалистичку „мисао“ „Комунистичког манифеста“, стварног и „научног“ упутства за уништење Срба и Руса, руског и србског православља.

Други манифестант, Фриц Енгелс, то је образлагао наводом да су Јужни Словени (ово се чита као Срби јер онда није било Маћедонаца, Црногораца, националних муслимана, а Хрвата што се задесило у његово време – није се ни рачунало у Словене) „нужно контрареволуционарни“, да је историја осудила „реакционарне“ Србе на нестанак с историјске позорнице; Срби су за њега били „расно смеће“, због чега их треба „истребити“.

Онај први, Карл Маркс, тврдио је да „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“.

Не би ли се истакао њихов „парни“ значај, обојица су „знали“ да је остварена „револуционарна“ парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Словенства: „Нека тада буде борба, неумољива борба на живот и смрт са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам“.

На манифестни тероризам и Марксово потапање мислио је Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, када је написао да „можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку“, да „примитивна друштва… јер она још нису капиталистичка“ (међу њима и србско) морају бити истребљена „класном борбом“, да их је „немогуће уздићи довољно да буду револуционарни“, те да „морају нестати у револуционарном холокаусту“. Кад је већ тако, професор Ватсон могао је закључити да је „Маркс био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Претпостављам да је све почело с њима“.

Смисао Марксове и Енгелсове геноцидне идеологије непогрешиво је следио Адолф Хитлер (1889-1945?) тврдњом да „сва дела имају смисао, па и злочин“, те да „најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“. 

За примену „од свега тога помало“, а што наговештава потпуно уништење србскога навионалног биће на овом исконском делу Србске Земље познате као Црна Гора (која однедавно, од пре век-два, обухвата Србска Брда, Стару Херцеговину и Србско Приморје), задужење је, са „надлежног места“, добио потомак некога незнано кад поарбанашеног Србина, извесни Дритан Абазовић, председник грађанског покрета Уједињене реформске акције чији су политички принципи довољно уопштени да буду прихватљиви и четворици „његових“ потпредседника, да ли Црногораца, да ли Срба (који су, и једни и други, заборавили и „ђе се теле веже“): владавина права и борба против корупције, заштита животне средине, економска реформа, реформа здравственог система и реформа образовног система.

По свему, таквим се „заштитама“ и „реформама“ прикривају комунистичка подвала о наводној великосрбској хегемонији, марксистичко истребљење „раснога смећа“ (у њему и Срба) и труд фашикратских јаловица с евроатлантског „коца и конопца“ да србске цивилизацијске тековине „укњиже“ као своје, а препуштањем „високога“ председничког места генетски модификованом Арбанасу у некаквој наводно реформско-заштитној „структури“, као да се наслућује протезање „велике“ Арбаније преко све Црње Црне Горе, све тамо до Хрватске и Србске.

Наравно, остаје питање шта ће у таквим условима учинити не само Срби, већ и национални Црногорци.

За Србе мање-више, они ће, ако их арбанашка, поарбанашена и алијансна полиција не спрече у томе, поново кренути са литијама, а ови други најпре ће се суочити са питањем да ли да своје већ генетски усађено антисрбство преселе у великоарбанаштину.

По правилу да кад нема кише – добар је и град.

8. фебруар 7529(2022)

P.S. Јутрос, 9. фебруара, телевизије преносе изјаву Дритана Абазо­вића за „Дојче веле“ да ће учинити све „да не буде две Црне Го­ре“, те да стоји „иза тезе да иза сваког национализма на Балкану стоје корупција и организовани криминал“.

Знамо ли да је исто то, само мало друкчије („национализам је последње уточиште лопова“), поодавно изрекао некакав Чанак, от­падник од Србства, постаје јасно каква се судбина (дританов­ска, сјајна) намењује србском народу у Црној Гори.

И не само србском.

Аутор: Илија Петровић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!