Црногорци и Србство
Напомена на почетку
Како се ево неко време црногорствује у великим количинама и о томе пише и говори на разним странама, овоме потписнику учинило се корисним да свему томе „придружи“ неколико наредних редака.
На доказивање изворног и стварног Србства данашњих националних Црногораца не би требало трошити много времена и простора, али само под условом да се та чињеница представља разложним људима. Довољно би било подсетити на оно што су писали и говорили династи из лозе његушких Петровића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830-1851) и књажеви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860). Сви они, неко мање а неко више, допринели су империјалном ширењу Црне Горе, али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих поданика стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Србство и Црногорство.
Тако, на пример, Петар I уочи битке на Мартинићима (1796) позива Црногорце и Брђане да покажу „да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије“, а који месец касније, док се чека битка на Крусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља „нашега предрагог имена србског и наше дражајше вољности“.
За Петра II Црногорци су „дичне горе србско племе“, „народ србске Црне Горе“, „гњијездо Срба мало у предјелу црногорском“, „свободе србске срце“, „Срби Црногорци“, а Црна је Гора „свети храм србске славе“ и „зачатије храбра Србства“. Када 1845. године тражи од србске владе дозволу за насељење Црногораца „гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима“, он има на уму да је Црна Гора „урна у коју је силно име Душаново прибјегло“ и тако постало „огледало србско“.
У свом Законику из 1855. године књаз Данило вели да „у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне“, те да „сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива“.
А краљ Никола који Ловћен назива „Олимпом србским“, о Божићу 1912 (по старом календару), под Скадром, својим војницима-витезовима честита „срске бадњаке… опијен вјером да сте кадри бити још величанственији у могућим искушењима такне ли се ко нашијех права и оспори ли нам сјести на огњиште вашијех ђедова и мојијех предшаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића“.
Црногорци и Црна Гора
Но, добро, за историчара Бранка Павићевића (1922-2012), црногорског академика, главног уредника Редакције хрватске Енциклопедије Југославије за некадашњу брозовску Црну Гору, Црногорци су србско племе које је насељавало „ужу област средњовјековне Зете, такозвану подловћенску Црну Гору“, састављену од четири нахије: Катунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До битака на Мартинићима и Крусима (1796), када су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом „црногорски народ“ означавано је искључиво становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијалне добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.
По Павићевићевом тумачењу, назив Црна Гора први пут се помиње у повељи краља Милутина из 1276. године, у време када Турака није било ни на видику. У италијанским изворима тај се назив помиње 1348. као Cerna Gora, у дубровачким 1379 (уочи „свечаног дочека“ на Пољу Косову, такорећи) као Cernagora, а у которским као Montenegro 1397, а као Crna Gora 1458. године. У уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана из 1435. године спомињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora (Бранко Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и граница, Енциклопедија Југославије, књига 2 Бје-Црн, Загреб 1982, 697, лат). Понешто од тога значило би да су Турци „преводили“ затечену Црну Гору, никако Светигору домишљену не би ли се засенила простота.
Ови Павићевићеви подаци (вероватно је „краљевску“ 1276. годину сам домислио, пошто је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузети из књижевне радње Ивана Стјепановича Јастребова (1839-1894), руског конзула најпре у Призрену, потом у Скадру, коме је Гласник србског ученог друштва објавио већи број прилога за србску црквену историју, делом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да „питање, за што је садашња Црна Гора назвата овим именом, готово не заслужује пажње“, он је констатовао да „у свету више разних места зову се Црном Гором“. Поред Црне Горе „близу везирова моста на путу од Призрена у Скадар“, поменуте у једној дипломи цара Душана, и планине „што се налази међу Гиланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош V заједнички са својом матером свршио цркву коју је започео био градити Душан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црноречком срезу, па Карадаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Карадаг у Азији близу Карса, па близу Диајрбекира“ (Иван Јастребов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник Србског ученог друштва, књига XLVIII, Београд 1880, 419-426).
У Историји Црне Горе, књига 1, том други, Титоград/Подгорица 1970, која се бави и Зетом у држави Немањића, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз „данашња“, што значи да у том времену (од краја 12. века до Маричке битке 1371) није постојала управна, односно административна јединица под тим именом. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је „сада већ Црна Гора“ (Историја Црне Горе, Друга књига, Том 1, Титоград/Подгорица 1970, 3-95). Но, да би цела прича била мало јаснија, док се пише о владању Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), само се „планински масив изнад Боке Которске и Будве“ сматра Црном Гором „у најужем смислу ријечи“ (Исто, Друга књига Том 2, 50). Исто то потврђује се и податком да „само име Црна Гора, које се први пут помиње у дубровачким документима 1376. године, још дуго ће означавати планински масив који се од Рисанског залива, изнад Котора, Грбља и Будве, пружа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касније ће се, у доба успона Црнојевића (током друге половине 15. века – ИП), почети да шири и на околне предјеле, а на крају замијенити старо име Зета“ (Исто, 169).
А кад се већ уз Црну Гору помиње србски краљ Милутин (Стефан Урош II, ? – 1282-1321), онда се први запис о тој србској области тиче његове хрисовуље (повеље са златним печатом) „којом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Орахово и 100 перпера од светог Срђа“ (И. Јастребов, Наведени рад, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Црној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Србско Приморје, данас преименовано у Црногорско, и цело његово србско залеђе звано данас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш „заслуга“ Милутинова који је, ослањајући се на чињеницу да је то подручје од искони било несумњиво србско (а Скадар је некад био престони град свега Србства), верујући у чврстину и постојаност србског духа тамошњег живља и проглашавајући Скопље престоницом Србије, „упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако преносио тежиште српске државне политике са Јадранског на Егејско море“ (Владимир Ћоровић, Милутин, одредница у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеnачкој, II књига И-М, друго издање Нови Сад 2000, 782).
Да је завичај породице Црнојевић (и пре Ивана Црнојевића), оне које такозвана дукљанска историја ни за живу главу не жели да препозна као Србе, био србски и после Милутиновог времена, потврђују и србске царске повеље са средине 14. века, чији нам је садржај обелоданио конзул Јастребов. Он, наиме, пише да, „ми видимо фамилију Црнојевића у време Душана и његова сина Уроша. У повељи, у којој Стефан (Душан) цар србски и грчки решава распру између патријарха Данила и града Котора, даној у Неродимљу године 1351, Михо и Радосав Чрновић поменути су као важна лица, којима је поклоњено било поверење и цара и патријарха у решењу ове распре… На исти начин у повељи Стефана Уроша, којом он потврђује повластице Которанима (1355), опет су поменути исти Михо и Радосав Чрнојевићи“ (И. Јастребов, Наведени рад, 421). Биће да се радило о неком дуго вођеном спору, пошто се патријарх Данило, доцнији србски светитељ, на трону налазио од 1324. до 1337. године.
Да је данашња Црна Гора била србска сведочи и историчар Божидар Ферјанчић (1929-1998), коме се већ и због самог наслова једног недугог текста насловљеног као Освајачка политика краља Душана (Историја српског народа I књига, Београд 1981, 511), баш и не може пребацивати за србовање. Пошто у наводној својој потрази за историјском истином не препознаје чињеницу да краљ Душан није освајао суседне крајеве већ васпостављао србску власт на појединим деловима Србске Земље које су у ранијим временима отели ратоборни србски суседи, он каже да се „у првим годинама владавине краљ Душан морао суочити с неочекиваним тешкоћама у самој Србији. Већ у пролеће 1332. године избија побуна великаша у Зети, баш у области где је једва годину дана раније млади краљ и почео акцију за преузимање престола. Незадовољни свакако наградама којима је Душан по преузимању власти платио њихову помоћ, зетски великаши су устали… Млади краљ Душан брзо је угушио побуну зетских великаша и тако успоставио унутрашњи мир у држави, што је био неопходан предуслов за предузимање офанзиве према византиским областима на северним обалама Егејског мора“.
Прича о побунама на западној и северозападној граници србске државе тицала се борби у Хуму, делом око Пељешца и Стона (са Дубровчанима), а делом око крајева до Цетине (са босанским баном Стјепаном II Котроманићем – 1322-1353, сестрићем краља Драгутина, ? -1316). Први спор окончан је тако што је краљ Душан, повељом из 1333. године, део србске државне територије од Стона до Дубровника уступио Дубровачкој Републици уз накнаду од 8.000 перпера, годишњи трибут србским владарима од 500 перпера и уз обавезу да православном живљу са тог подручја осигура право на слободно богослужење. Мимо тога, Дубровчани су преко својих дипломатских канала помогли да се и спорови на крајњем западу, с Котроманићима, реше на миран начин, чиме је млади краљ Душан добио могућност да своју војну и политичку делатност усмери на своје византијско суседство (Исто, 511-513).
А због оних који србског краља Бодина (1085-1111) својатају као наводног Црногорца, ваља рећи и следеће:
Половином 5. века, кад је већ било извесно да се Римско царство не може одржати, започето је с обновом србске националне државе, за време римске владавине познате под именом Илирија. Но, тек 590. године Оштроило Свевладовић, један од синова Свевладових, краља Дачке Србије, успео је да створи и потом учврсти Јадранску Србију, те да за своју престоницу одабере Скадар који је и пре римских освајања био престони град србски. Династија Свевладовића задржала се на челу Јадранске Србије свега подруг века, да би је каснијих векова, до Немањића (после 1171), наслеђивале династије Светимировића (640-794) и Оштривојевића (794-1171). Из ове последње био је и краљ Бодин, син србског краља Михаила (1065-1084) а унук србског краља Доброслава I Војислава (1024-1065). Бодинови претходници успоставили су у Србији чврсту државну власт, а њиховим стопама ишао је и Бодин, изабран за краља док се налазио у Антиохији, у заточеништву, одакле су Срби успели да га ослободе. „То је био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом (курзив ИП) и сменио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поставио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сву тројицу са Бодиновог двора“. На западу, Бодинова Србија укључивала је Лику и Крбаву и Далмацију до реке Крке, а на северу до реке Саве, све до Уне (Јован И. Деретић, Западна Србија : Кратак историјски преглед од 3. века пре Христа до 20. века, Чикаго/САД 1995, 14-64).
Појам Црна Гора преноси се на суседне области
Павићевић не спори да се „појам Црна Гора у дуготрајном историјском процесу ширио према сусједним областима. Године 1796. дио Брда ушао је у састав Црне Горе. Почетком XIX вијека тај се процес наставио, и већ у доба Петра II Петровића Његоша Црна Гора обухвата поред Бјелопавлића, Пипера, Роваца и Мораче још и дио Куча, Братоножиће, дио колашинске области, Лијеву Ријеку и дио Васојевића. У доба разграничења са Турском 1859. до црногорско-турског рата 1862. појам Црна Гора се проширио и на друге области, обухватајући Грахово, Рудине, дио никшићке области, дио Дробњака и Језера, Шаранаца и дио Васојевића. Берлинским конгресом суверенитет Црне Горе се проширио на друге области, нарочито према приморју, кад је Црна Гора постала приморска земља. Од 1912. историјско-географски појам Црна Гора обухвата и пљеваљску, бјелопољску област, подручје на десној обали Лима (са Беранама) и Метохију. Данашња територија Црне Горе обухвата све области црногорске државе из 1913, изузев Метохије… У састав Црне Горе ушло је у II свјетском рату подручје Боке которске“ (Б. Павићевић, Исто, 698). Таква и толика Црна Гора простире се на 13.802 квадратна километра, односно на нешто више од 5.300 квадратних миља, што је неколико пута више од површине Старе Црне Горе и што, рекосмо, Црну Гору чини највећом европском империјалном силом 19. и 20. века.
Не сме се, наиме, изгубити из вида да је територија позната данас под именом Црна Гора у назначеном периоду увећана неколико пута, увек на рачун србских племена у Брдима „и шире“. Тако, на пример, године 1796 (или 1806) прикључени су јој Пипери и Бјелопавлићи, 1820. Ровца и Морача, а 1878, после Берлинског конгреса, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова).
Због свега тога, територијално проширење Црне Горе на рачун србских племена из Брда и Херцеговине, уколико Црногорци нису Срби, већ – према „науци“ савремених дукљана (монтенегрина, милогораца, све самих антисрба) – нешто што је сасвим различито од Срба, морало би бити црногорска окупација србских крајева, а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског злочина заснованог на расизму.
Заиста, за кога се може рећи да је Црногорац
Све ово што је до сада написано употребљиво је само под условом да га прочита разложан ум. У супротном, ако се на другој страни налази било који загрижени национални Црногорац, а таквих је данас у „огромним количинама“, никакав доказ не може бити довољан. За њих, „Стефан Немања, рођен у данашњој Подгорици, која се тада звала Рибница, један је од највећих Црногораца свих времена“, те да је „такав велики Црногорац створио моћну српску државу три века пре него се први пут помиње Црна Гора у светској историографији и… договорној, малоумној, картографији по разапетој кожи народа који говори истим матерњим, српским, језиком“. Пази, богати, чудо невиђено, Црногорац створио „моћну српску државу“!?
Ни Ђорђије Петровић, познатији као Карађорђе, ни по чему није могао бити Црногорац, пошто је старином из Мораче, а претпоставља се, рођен 1752. године у Васојевићима (убијен 1817), век и по пре прикључења Васојевића Црној Гори. Он је „свега“ Брђанин, утолико пре што се крај у коме је рођен увек помиње као једно од седморо Брда, а држава у којој се то Брдо данас налази, све до 1905. године звала се Црна Гора и Брда.
Његош, владика Раде (1813-1851), јесте „територијални“ Црногорац, пошто је рођен у Старој Црној Гори, у цетињском племену, у Катунској нахији, али је противно здравој логици проглашавати светог владику Николаја лелићког и свесрбског (у свету: Николу Велимировића, 1880-1956) за „једног од највећих Црногораца“. Он јесте старином из Бјелопавлића, али су Бјелопавлићи тек једно од седморо Брда, и то оно на које се књаз Данило Станков Петровић Његош (1826-1860), Зеко Мали, намерачио да га силом на срамоту поцрногорчи. У најстарије записе о тим Даниловим поступцима спада онај који, крајем 19. века, у књизи под насловом Неколико крвавих слика из албума Петровић-Његошевог дома, у виду поруке краљу Николи (1841-1921), подсећа на око осам до девет хиљада политичких убистава током Данилове владавине (просечно око хиљаду годишње) и, између осталог, описују „подвизи“ Данилови у Бјелопавлићима:
„Због крволоштва, њега је већи дио народа црногорског смртно мрзио, а особито Бјелопавлићи од којих је преко сто и педесет најотменијих људи, у року од девет година… поубијано преко перјаника. Знајући да га Бјелопавлићи страховито мрзе, дао је своју рођену сестру Јану чувеном јунаку и војводи попу Ристу Бошковићу за жену, еда би му овај својим упливом повратио љубав и задобио оданост Бјелопавлића, у чему је релативно успио. На тај начин дакле, Данило се и усудио да дође у манастир Острог једног Тројичина-дана (1852. године – ИП), гдје се о тој слави манастирској скупи обично цио народ из Бјелопавлића, а много свијета такође из остале Црне Горе и Херцеговине.
У таквим приликама, обичај је, да родитељи доведу собом и своје кћери, а са циљем, да би их заручили и поудавали. То се и дан-дањи практикује, и обичај је, да све дјевојке и скоро удате невјесте, што ту дођу, сједну једна до друге на једном дугом сједишту, које је од камена око цијеле цркве саграђено. На том сједишту може их се поређати преко четири стотине. И том приликом, кад је Данило био, оне су као обично сједјеле једна до друге, а међу њима је била и жена попа Пунише из Бјелопавлића; – жена млада и необично лијепа, коју је пијани књаз, прошавши туда, спазио и на њој свој поглед зауставио. Увече, пошто се добро избанчио и испијанчио, наредио је својим перјаницима, да сваки узме по једну од ових дјевојака, а њему да доведу жену попа Пунише, која је била сестра Тодора Кадића, доцније његовог (Даниловог) убице.
Дјевојке су се отимале колико су могле, али најзад, биле су објачане од ових звјерова и својих гнусних обесчаститеља, те тако тридесетак њих буду силом одведене у одаје манастирске, гдје су их сердари, војводе и перјаници кнежеви, читаву ноћ држали и силовали, а Данило, разумије се, скраћивао је часове те ноћи са женом попа Пунише – сестром Тодора Кадића“ који му је осам година касније дошао главе (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 241-244).
Посебна је прича Црногорска похара Куча (1856), „витешки“ поход књаза Данила и брата му војводе Мирка кога бије глас да је „највећи јунак“ црногорски, зликовац коме су ововремени Црногорци подигли споменик у Подгорици, ваљда да прославе црногорску геноцидну „победу“ над србским Брђанима из Куча, препознатљиву и по томе што су „победнички“ убијали старце, непокретне болеснике и ђецу у колијевке.
То јесте било пре нешто више од подруг века, али је довољно свеже да кучки и бјелопавлићки србски Брђани очувају у племенском (и личном!) памћењу оно што су им тада приредили Црногорци, првима на Петровдан, а другима о Тројичину дне у једној од највећих србских светиња, у кругу србског манастира Острог, слава му и милост!
Ни Вук Караџић (1787-1864) није Црногорац, он је „само“ Србин пореклом из Старе Херцеговине, патријарх србски Гаврило Дожић (1881-1950) такође је Србин, рођен у Врујцима, у Доњој Морачи, једном од Седморо Брда, а било их је који су из прве разабрали да Мило Ђукановић у Старој Херцеговини рођен као Србин, изјавом да је песник Матија Бећковић пореклом из Роваца, једног од Седморо Брда србских, „читав живот посветио томе да негира Црну Гору, да негира црногорску нацију, да негира црногорску културу“, препоручивао себе као највећег Црногорца предодређеног да Црногорство и Црну Гору брани – макар и од себе.
Најновији покушај
Кад се у подгоричком Магазину „Седмица“ 15. јануара 2022. појавио текст (да ли преузет из Гласника Србске православне цркве за 1990. годину, да ли препричан), са наднословом „Скидање прашине“ и насловом „Турци су Светигору преименовали у – Црна Гора!“0000 (http://www.sedmica.menfgsfs/), којим нам др Жарко Видовић (1921-2016), „историчар цивилизације“, нуди жваку да је „старом повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира, са све четири његове нахије, имало да буде (и било је) Светигора“, мора се признати да је то представљало откриће веће од Откровења!
Заградном напоменом да су „Турци и потурице тога времена“ – мада није речено којег времена – називали манастир и монахе црнима, „све у намери да их сатанизују“, препоручује се обично добро необавештеним читаоцима да турско преименовање Светигоре у „Карадаг“, што, кад се преведе на србски, значи „Црна Гора“, прихвате не само као излаз из „нашег племенског и паганског епског менталитета“, већ и као лепу прилику да се врате „православном завјетном имену Светигора“,
Кад, оно, два месеца касније, 19. марта, текстом „Може ли Црна Гора постати Светигора?“ (http://www.sedmica.me/gfbsfbf/) показује се да је Видовићеве „налазе“ препричао Донко Ракочевић, а из целог његовог састава биће дате свега две реченице: „Почетком 15. вијека, турски назив Црна Гора (Карадаг), однио је побједу над православним, завјетним, именом Светигора, захваљујући нашем племенском, паганском, епском менталитету, коме су важнији јунаци него свеци. Па и сам Карађорђе (Црни!) је, с поносом, као и Црна Гора, носио тај кара-турски епитет. Зато и епски менталитет гуслара турску клетву и погрду, па тако и назив Црна Гора, доживљава као – похвалу!“
Што се тиче „турског епитета“, он баш и није турски, више је србски јер је у питању србска реч „гар“, „гара“, „гаравуша“… (има везе и са прастаром србском земљорадничом „навиком“ да земљу за обраду добијају и паљењем шипражја, после чега следује орање гараве земље, до данас упамћено као угар – прво орање пошто је убрана летина) чији су почетни глас „г“ Турци умекшали у „к“ зарад лакшег изговора, а духовни чистунци могли би грдно замерити што се србско епско и племенско изједначује са паганством, баш као да се Срби нису сретали са неким од ученика Христових и баш као да су им многовековни православни храмови служили и још увек служе за незнабожачко или многобожачко окупљање.
Уистину, баратање паганским, епским и племенским казује да се Донко још увек није одрекао „науке“ коју је Србима, почетком новембра 1944, наговестио ЈахачСаЧелаКолоне изјавом да се „његови“ у Србији морају „понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада“, а што је, кад се ради о србским крајевима у Црној Гори, још средине фебруара 1942. године „предвидео“ Јахачев коњушар, коњоводац и посилни Милован Ђилас геноцидном наредбом својим комесарским (и командантским) послушницима „да одмах без размишљања и неких додатних обавјештења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати“.
Кад је већ „таква и таква ствар“, истоме Миловану остављено је да идеју о стварању нове нације, црногорске, наводно условљене управо окончаним ратом и тек створеном југословенском федерацијом, теоријски образложи и Србе у Црној Гори „унапреди“ у Црногорце; учинио је то текстом „О црногорском националном питању“ (Борба Београд, 1. мај 1945), чији кључни део гласи:
„Национална равноправност црногорског народа, која се изражава у федералном положају Црне Горе у Југославији, није… продукт ничије, добре воље и увиђавности, него упорне борбе црногорског народа… Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.
По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци се осјећају, а и јесу, Срби…, али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско… Гледајући ствар тако, кроз историски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом)… Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих ‘политичких’ разлога… нити ми цијепамо српство. Ми смо за то… јер знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебним, друкчији ‘Срби’ од свих Срба – Црногорци“.
Баш тако, иако је Донко Ракочевић у „Гласу Холмије“, васојевићком часопису за књижевност, историју и културу, записао да „захваљујући комунистима и њиховом најбољем ученику – Милу Ђукановићу, они који се данас национално изјашњавају као Црногорци не воле ни Светог Саву, ни Косовски мит, ни ћирилицу, ни друге стубове српског идентитета… Они су у огромној већини атеисти (иако поштују култ Светог Василија Острошког и св. Петра Цетињског). Из црногорског атеизма, у ствари, произилазе бројне разлике које се стварају у односу на Србе. Као што је вјерско питање одвојило Бошњаке, па и Хрвате, од Срба, тако и атеизам који је углавном створен у пет деценија комунистичке индоктринације, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба“.
Кад је већ „дефинитивно“ у питању, Донков труд да Црну Гору преименује у Светигору само је наставак „незаборавног“ комунистичког „знања“ да „црногорски народ… осјећа… (да) јесте нешто посебно“, те да се, временом, новопредложеним преименовањем заборави на декрет којим је успостављена црногорска националност. Да и не помињемо крајњи смисао тога декрета, садржан у намери духовно јаловог западног света оптерећеног комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном браку родила дете, да Срби, творци људске цивилизације, буду биолошки уништени.
Аутор: Илија Петровић, историчар