Crna Gora – početak duhovne faze uništenja Srpstva

Srbima su za poslednjih četvrt veka oduzeli brojne istorijske teritorije, kao i vodeću poziciju na Zapadnom Balkanu. Na udaru sada nisu teritorije, već vera, pošto je cilj da se pocepa i duhovno jedinstvo ovog mnogostradalnog naroda.

Kada je crkveni sukob u Crnoj Gori ušao u kritičnu fazu, jedan od crnogorskih portala, neobičnog naziva koji otvoreno sugeriše njegovu prozapadnu orjentaciju – Café del Montenegro, odmah je izašao sa tekstom simptomatičnog naslova: „U Crnoj Gori je definitivno sahranjena ideja Velike Srbije.“

Autori teksta su u tom smislu u pravu, pošto donošenje zakona „O slobodi veroispovesti i ubeđenja i pravnom položaju verskih zajednica“ od strane crnogorskog vođstva, uz ignorisanje argumenata opozicije, lokalnih eparhija SPC i, u suštini, sopstvenog naroda, zaista je jedan od poslednjih eksera u kovčegu „Velike Srbije…“

Neprijatelji u svojoj otadžbini

Ponovo obratimo pažnju na crnogorsku štampu. „Neki smatraju Crnu Goru srpskom zemljom, dok neki smatraju da Đukanović ne sme da se meša u pitanja vere i da treba da gradi građansku državu. To je dosta ciničan stav kada se ima u vidu da je Srbija najmanje građanska država na Balkanu“, izjavila je u intervjuu crnogorskoj novini „Pobjedi“ predsednica Helsinškog komiteta u Srbiji, Sonja Biserko. „Nažalost, Srbi se ponovo suprotstavljaju sredini koja ih okružuje i koriste se za hegemonističke namere Beograda. Sve podseća na ono što je crkva radila devedesetih godina, kada su ՚šetnjeՙ moštiju korišćene za mobilizaciju srpskog naroda u Jugoslaviji. Nije Amfilohije slučajno izjavio, u jednom od nedavnih intervjua, kako je Srebrenica osveta za 1941. godinu.“

Prema rečima S. Biserko, „najdublja veza, kada je reč o odnosima između Srbije i Rusije, ostvaruje se posredstvom crkve.“ „Opšte je poznato da posetu pape Srbiji, koja je odavno na dnevnom redu, uvek opstruiše Ruska pravoslavna crkva. Interes Rusije na Balkanu se danas svodi na opstrukciju EU, NATO i SAD. Ukoliko Srbija i Republika Srpska ostanu jedina uporišta za Rusiju, njeno prisustvo će se pojačavati. Osim toga, Rusija je protiv autokefalne kako makedonske, tako i crnogorske crkve, što će takođe u bliskoj budućnosti doći na dnevni red… Ruska crkva se bori za prvenstvo u pravoslavnom svetu, što joj, kako izgleda, izmiče.“

Hoće li crnogorska bomba da eksplodira?

Time što upotrebljava izraz „dnevni red“, ovaj zaštitnik ljudska prava iz Srbije pokazuje da zna o čemu govori: crnogorski presedan je sposoban da pokrene mehanizam faznog razaranja duhovnog jedinstva srpskog naroda, posebno ukoliko Podgorica uspe da ubedi Fanar da dodeli tomos po ukrajinskom modelu.

Tako, primera radi, u sadašnjoj Severnoj Makedoniji je još u vreme SFRJ bila formirana i to zahvaljujući trudu ondašnjih ateista – jugoslovenskih komunista, Makedonska pravoslavna crkva, koju takođe ne priznaje ni jedna pravoslavna Crkva. Ova nekanonska struktura je odlukom zvaničnog Skoplja dobila u nacionalnom zakonodavstvu status zvanične crkve, dok je kanonska pravoslavna Ohridska arhiepiskopija SPC, koja takođe postoji u zemlji, suštinski stavljena van zakona, a njenog prvojerarha su čak osudili na zatvor. Tek što je Carigrad pokrenuo aferu sa PCU (tzv. Pravoslavna crkva Ukrajine), sa molbom iste sadržine Carigradu su se obratili Makedonci. U odgovoru Fanara bilo je nagovešteno da molba može biti pozitivno rešena, ako u nazivu crkve ne bude reči „Makedonska“. To i nije neki problem, pošto je nepriznatoj jerarhiji ionako samo preostalo da po ugledu na državu promeni ime.

Mnogo veću opasnost za Srpstvo svako predstavlja Kosovo. Nakon što je Đukanović potpisao skandalozni Zakon, predstavnik stranke kosovskih Srba „Srpske liste“, Slavko Simić, upozorio je da Priština radi na sličnom zakonu i to ne samo o „verskim zajednicama“, već i o „kulturnim dobrima“, prema kome će svi arhitektonski spomenici stariji od sto godina postati vlasništvo „kosovske države“. Kosovski separatisti su prvi put pokušali da proguraju sličan zakon još 2015. godine, kada su hteli da prisvoje srpske srednjovekovne svetinje, misleći da će tako biti primljeni u UNESKO. Tada je separatistička stranka „Samoopredeljenje“ predložila osnivanje „Kosovske pravoslavne crkve“. „Principijelna pozicija Samoopredeljenja ogleda se u stavu da pravoslavna crkva na Kosovu ne može da se naziva Srpskom, već Kosovskom“, izjavio je 2017. godine član ove stranke i tadašnji gradonačelnik Prizrena, Mutaher Haskuka. „Ako je srpska, onda i svi pravoslavni vernici ove države moraju biti Srbi, što otvara vrata srpskom mešanju.“ Haskuku nimalo ne smeta činjenica da je procenat pravoslavnih na Kosovu neznatan, a da ogromnu većinu njih čine Srbi. Ukoliko bude bilo potrebno dodaće već oni jednu količinu Albanaca u novoformiranu versku organizaciju, pošto je, kako kaže poznata izreka, „osnovna religija Albanaca – albanstvo“. Toj fleksibilnoj naciji je poslednja rupa na svirali mesto na kome se mole, da li je džamija, katedrala ili crkva.

Jednom rečju, sadašnji događaji u Crnoj Gori predstavljaju ogromnu opasnost i mogu bespovratno da zatvore „srpsko pitanje“ na Balkanu. U takvoj situaciji SPC, nažalost, ne može da potraži savet u iskustvu „starijeg“ brata. Dok Srpskoj crkvi sada sve otimaju, dotle je Ruska crkva svojevremeno sve praktično sama razdelila, formirajući po ugledu na državno uređenje SSSR nacionalne filijale u vidu Ukrajinske, Beloruske, Estonske i Letonske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije. Zahvaljujući tome dobila je na Ukrajini i tzv. PCU, ali i „verne arhijereje i jereje“ UPC Moskovske patrijaršije, koji blagosiljaju „ATO“ (tzv. antiteroristička operacija, odnosno rat kijevskih ukronacionalista protiv Donbasa – prim. Z. Č.) i kade na rusofobsko-propagandističkim jubilejima, kao što je „godišnjica oslobođenja Lisičanska od proruskih terorista“ i „parastos herojima Nebeske čete“ (sve to nije smetalo patrijarhu Kirilu da, sve do početka afere sa PCU, upućuje pozdrave Petru Porošenku, a da njegov pomoćnik Ilarion Alfejev po ceo dan hvali Vladimira Zelenskog za mirotvorstvo).

Zato ako ne misle da jednog dana formiraju „Crnogorsku pravoslavnu crkvu Srpske (a još bolje Beogradske, jer tolerantnije zvuči) patrijaršije“, onda je kliru i vernom narodu SPC u Crnoj Gori preostalo samo da se uzda u Boga i u zavete svetih otaca. Kojim putem je suđeno pravoslavnima Srbi Crne Gore da prođu, da li krsnim putem gonjenja i muke ili će se proslaviti i osramotiti kao neprijatelji, postaće jasno već 2020. godine.

Autor: Aleksej Toporov

Priredio i sa ruskog posrbio: Zoran Čvorović

Izvor: stanjestvari.com