Ćirilica srpska – davno izgubila oba roditelja
Istina je notorna da su nam Hrvati u progonu srpskog pisma i prisvajanju naših kulturnih i drugih vrednosti stvarno previše i sve više dužni. Ipak za ponešto krivica je na našoj strani, jer nisu baš za sve krivi samo Hrvati. Priznajmo i mi (Srbi) sebi (da poštenom delu Srpstva bude bar malo lakše) da smo ponekad na, gotovo uvek svoju štetu, sebe glupo oštećivali i brukali.
Dovoljan je samo jedan najrečitiji primer za rečeno: naša bruka u prihvatanju hrvatske nacionalne verzije latinice – izuzmemo li vreme okupacija i zabranjivanja ćirilice, recimo, u Prvom svetskom ratu i u Drugom, u NDH – i u današnjoj “nezavisnoj Srbiji”, u kojoj pojedini čak i srpski lingvisti i filolozi (posebno je sramotni primer filologa P. M. koji nikadaa nije odustao da širi falsifikaat da je hrvatsko nacionalno latiničko pismo gajica, u stvari – “srpska latinica” i da ju je “sastavio Vuk Karadžić” (!), čime je teško (o)brukao ne samo sebe nego i ceo svoj lingvističko-filološki esnaf i svoj narod mnogo glupo i sasvim ne samo nepotrebno nego i štetno) naše je veliko poniželjnje pred objektivnim stručnim i dobronamernim svetom.
Hajde da nekako čovek razume kada smo pod presijom i moranjem (pod okupacijom i pod komunistima) napuštali svoje, i od stranih istraživača ocenjeno kao najbolje, najlepše, najjednostavnije i najfunkcionalnije na svetu – srpsko ćiriličko pismo, ali kako da iko normalan razume nas (Srbe) kada, i posle svega što tačno znamo, naši lingvisti i vlast drže na snazi pravopis s protivustavno legalizovanim hrvatskim latiničkim pismom i protivustavne zakone zbog kojih je hrvatsko latiničko pismo zauzelo i lako sramotno zadržava čak 90 odsto prostora srpskoj savršenoj ćirilici.
To je i Bogu plakati, ali srpski živi (hvala Bogu, neka su nam živi!) lingvisti i vlasti još ni jednu jedinu iskrenu i funkcionalnu suzu nisu pustili zbog njihovog upornog i danas u „nezavisnoj Srbiji“ (samo)polatiničavanja hrvatskim pismom Srba, uništavajući naaš najjači (pismeni, kulturni) stub sveopšteg identiteta, bez kojeg Srbi, kako mnogi svesni s pravom ističu, nemaju nikakvu budućnost.
Sramotno je što su u današnjoj “nezavisnoj Srbiji” položaj i stvarno stanje srpske ćirilice čak gori nego u jugosloveenskoj komunističkoj Srbiji. I srpski lingvisti i srpske vlasti još nisu pustili ni jednu jedinu iskrenu i funkcionalnu suzu zbog masovnog javnog (samo)polatiničavanja Srba hrvatskim pismom svoga napaćenog srpskog naroda, a i jedni i drugi ponekad liju samo krokodilske (lažne) suze za srpskim pismom kao “nacionalnoj vrednosti”, a svojim postupcima dopuštaju – svojim neustavnim pravopisom i apsurdnim zakonima da tuđe pismo ponižavajuće zauzima čak 90 odsto prostora u Srbiji srpskoj nacioanalnoj azbuci, gotovo isto kao u okupiranoj Srbiji od pre nešto više od sto ggodina (1916-1918) kada su, pod okupatorovim bajonetima, u Beogradu i širom Srbije skidane table sa srpskim pismom i zamenjivane tablama s hrvatskim latiničkim pismom.
Autor: Dragoljub Zbiljić
