„Ћирилица“ и „Српска азбука“ мисле друкчије од већине српских лингвиста о српском језику и писму
Поводом интервјуа Председника Одбора за стандардизацију српског језика у “Политици” од недеље, 19. маја 2024. под насловом “Озакоњено насиље над језиком и српским идентитетом”.
Подршком Закону из 2021. и српским правописом с двоазбучјем српски лингвисти неће да схваате да у пракси продужавају комунистичко-усташки однос према српском националном писму
Српска институционална лингвистика нападом на „возачице“, „психолошкиње“, „професорке” и сл. речи у женском роду буквално намерава да “(о)пере” себе што је својим правописом противуставно увела и тако у пракси продужила усташку и комунистичку замену српске ћирилице хрватским писмом у Србији чиме се опасно разбија српски идентитет у српском (ћириличком) писму као незаобилазном идентитету и интегритету српскога народа и његовог родно природно издиференцираном језику
Српска институционална лингвистика је простачки и ненаучно насела на један несрећан закон у коме су предвиђене формалне (а непримењиве у стварности) драконске казне (и) за оне који не знају и не морају неизоставно ни знати најбоље српски језик и природну разлику међу родовима у том језику. На пример, за незнање који су наставци за мушки, средњи и женски род у стандардном језику Срба природно је прописана за ђаке слаба оцена, али није прописана новчана глоба. Нити је то игде у свету међу грађанима прописано као новчана глоба до сада. Међутим. кроз претеране нападе на један непотпун и фалични закон српска лингвистика, у ствари, буквално пере себе што се 2021. године сагласила с једним много друштвено и идентитетски горим и опаснијим Законом о (практично лажној) “заштити српског језика и ћирилице”, усвојеним 15. септембра 2021. године у скупштинама Србије и Српске – који је много гори и погубнији за Србе и њихово национално писмо од тога што се по „родно осетљивом“ закону у српском језику успоставља доследна примена правила српскога језика у вези с разликом у облицима за женски, мушки и средњи род, у чему се српски језик доследније понаша у поређењу са многим другим језицима. Српски лингвисти и, нарочито, неке лингвисткиње, као што је нека лингвисткиња Беговић, на пример – подижу праву „научну буну“ што се њој, по том „родно осетљивом закону“, не дозвољава да она себе назива „лингвистом“, а није се никад бунила што неке „чистачице“, собарице, “раднице”, на пример, не траже да их зову „чистач“, „собар“, “радник”. И ко објављује тако „оштар“ интервју Председника Одбора за стандардизацију српског језика што нападнути “родно осетљив закон” не предвиђа да жена из лингвистике може себе зове у мушком роду — „лингвиста“? „Оштар интервју“ против тог закона објављује столетна „Политика“ која је допуштала својевремено (пре две-три године) да се чује, тј. чита и гледиште из „Ћирилице“ и „Српске азбуке“ о правим узроцима и кривцима што у Србији и данас имамо толико туђег (хрватског националног) писма у српском језику, готово толико колико је српског писма било у окупацији Србије (1916-1918), када су од Аустроугарске упућивани у Београд и Србију хрватски уредници новина да би укидали новине на српској забрањеној ћирилици и уређивали их на хрватској латиници и ијекавици, или у НДХ-у када јее ћирилица била још строжије забрањена. Потом је неко у „Политици“ забранио изношење праве истине о погубном положају српској писма данас у Србији у чему су српски лингвисти одиграли и још играју у свом правопису с јединим двоазбучјем у Европи и свету трагичну и мизерну своју улогу према свом националном (ћириличком) писму.
И недавно, када смо у Матици српској разговарали с главним човеком из лингвистике за питање српског писма и када смо га питали да ли ће се коначно и у српски језик увести једндоазбучје, што је општа пракса у свим језицима Европе и света, тај главни човек за решење питања писма у српском правопису поштено нам рече: „Једноазбучје у српском језику у ћирилици нема шансе ни у јединици од хиљаду процената.“ Дакле, ћирилица у Србији и после најављеног новог српског правописа у Србији неће имати и даље никакве шансе. Пре ће српски лингвисти, изгледа, остварити право да њихова колегиница Беговићева може да остане дама која ће моћи да каже да је она „лингвиста“, а не „лингвисткиња“ и да тако и даље учи своје студенте и студенткиње и да сви лингвисти и даље примењују правила из Новосадског договора о српскохрватском језику (у томовима Речника српскохрваатског књижевног и народног језика, као капиталном делу свакога народа и само српском погубном „богатству двоазбучја“ у складу с погубним Новосадским догговором о српскохрватском језику и богатству двоазбучја (једне чисте шизофреније у језику, по мериторном објашњењу проф. В. Ђорђевића. Познато је да су од свих српских лингвиста у језичким институцијама, само Б. Брборић (нажалост почивши од 2005) и, срећом још врло живи у писању о српском језику и писму проф. Д. Петровић, после „Ћирилице“ и „Српске азбуке“, предложили да се поштује и општа пракса у Европи и свету и српски Устав из 2006. године у примени и међу Србима у пракси (и) српског језика озваничи једноазбучје, да се оно унесе у нови српски правопис, али српска институционална лингвистика и даље практично подржава и продужава комунистичко и усташко затирање ћирилице као српског националног писма које се данас у Србији остварило у јавности чак око 90 одсто, тако да би Павелић, да је жив, данас био врло задовољан како се српски лингвисти (у правопису) и српска власт у закону (и) данас односе према његовој Законској одредби о забрани ћирилице из 1941. године. Та законска одредба у Србији се, истина вербално с празном подршком српском писму, у, пракси (и) данас спроводи.
Аутор: Драгољуб Збиљић је писац 17 књига о поломима у српском језику и, посебно, о трагичној улози српских лингвиста и власти у затирању српске ћирилице и данас, као и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)
