ЋИРИЛИЦА И ПРАВОСЛАВНО СЛОВЕНСТВО

Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић

Увек је теже заступати и сведочити истину него је знати.

 M. Ломпар

Mи смо у ропству, искупи нас Господе.

Св. Теофан Затворник

 Рат за наш ум

1. Скоро непримјетно, код Срба па и Руса  прошла је обљетница у којој је сав православни свијет и ћирилична цивилизација требало да на сва звона обиљежи сто година од октобарске револуције, тог најкриминалнијег чина у историји свијета, а не само православног словенства и Свете Русије; да се никада више не понови сцена  када су устаници предвођени  јудеомасонском антимонархистичком кликом кренули у напад и заузели Зимски дворац (Ермитаж). У страшном терору јудеобољшевичких звијери према “класном непријатељу”, а уистину руском православљу,  пострадало је потом шездесет и два милиона људских живота, а у самој Руској православној цркви убијено 40.000 епископа, свештеника,  монаха и монахиња, док су небројене цркве и манастири одреда били порушени и опогањени. У том изнуђеном и помно припремљеном  Великом рату двије најмоћније њемачке царевине  против мале православне Краљевине Србије, у рат је увучена и на концу пострадала  царска Русија на челу са царем Николајем II Романовим, који  је  као хришћански заштитник одлучно стао на страну “мале браће” Срба,  да би у том завјереничком рату Русија изгубили и цара и царство  претворивши се у “земљу ниткова”(1).

         Нипошто  се не смије занијекати да је Србија претрпјела највеће губитке од свих земаља које су учествовале у Великом рату изгубивши трећину становништва, као што се не смије никад заборавити голготска  жртва руског народа на коју нас је опомињао  вјечно будни Свети владика  Николај ријечима:

           “Велики је наш дуг пред Русијом. Може човјек да дугује човјеку, може и народ народу. Но дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године је толико велики да њега не могу да врате ни векови ни поколења. То је дуг љубави која везаних очију иде у смрт, спасавајући ближњег свог. Сам Христос је рекао да нема веће љубави од оне када неко положи душу своју за пријатеље своје. Руски цар и руски народ, ступајући неприпремљени у рат за одбрану Србије, нису могли да не знају да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој  није посустала пред опасношћу и није се уплашила од смрти.”

            У свакоме погледу Срби као народ морају бити   достојни толике голготске жртве Свете Русије и Светог цара мученика(2), највећег нашег заштитника у овоме свијету и великог молитвеника пред престолом Господњим у ономе свијету,  тако што ће непоколебљиво да свједоче вјеру Христову, какву нам је Син Божији у насљеђе оставио да остане иста до Његовог другог доласка.  Као да не видимо да је читав прошли вијек ћирилична цивилизација изложена перманентној агресији славенофобног Запада који води духовни рат против православља кроз насилну атеизацију у циљу промијене вјероназора и   свјетоназора  код  Руса  и Срба. Један од опробаних метода  у духовном рату за наш ум који припада арсеналускривеног знања  у циљу његовог  преобликовања била је крађа нашег духовног насљеђа, уз потискивање из употребе староставне  ћирилице, која је на мала врата замјењивана папском, а данас већ натовском латиницом под флоскулом да се ради о “подједнако српском писму”.

           По диктату западних мудраца велом заборава прекривано је и демонтироно српско духовно памћење,  уз систематску  латинизацију, а данас  и глобализацију  српске   ћириличке културе којој је у рату за наш ум наметан комплекс ниже вриједности    путемпсеудонаучних протокола којих је пуна српска национална наука о језику и књижевности, претворена у лихварску тезгу на којој је у бесцијење трговало најскупоцјенијим   српским светињама, језиком, писмом, православном културом и традицијом. Упитамо ли се ко то у данашње вријеме колонијалности безколонизатора, проводи преобликовање ума  намећући  нам ребрендовану латиницу,  како би нас на мала врата превели у Хрвате, а српске земље претворили у предзиђе јудеокршћанства, одговор је више него јасан: заврбовани  окупационисти  који су за улазак Србије и српских земаља у НАТО.  Ко је за НАТО, тај је против Русије за коју је њен предсједник отворено изјавио:

          “Ми за  њих никада нећемо бити добри јер смо православци. Нећемо им бити добри чак  ни ако им дамо цијелу нашу земљу, а себе претворимо у њихове робове. Нас би одавно уништили, засули би нас ракетама и бомбама, кад би тамо, на Западу, вјеровали да зато као одговор не би добили по зубима.”

Тајно управљање Србима

          1. Ријетко да  у свијету има народа који је толико духовно  разбаштињен као што је народ српски, а све путем лажних научних протокола. Подједнако тако, мало је у свијету појединца који су у научном погледу били толико покрадени као што је један Србин, по имену Никола Тесла,  коме је горда западна наука преотела најмање десет Нобелових награда. И тај народ и тај појединац покрадени су под истом клеветничком оптужбом за псеудонауку.(3)

             Трагична судбина генија српског рода и највећег добротвора васељене  истовјетна је  са судбином Срба. Наиме, онога часа када је на крилима оживјелог славјанофилства у деветнаестом вијеку утемељена српско-словенска аутохтоничка школа, која се ослањала на руске изворе, бечко-берлинско-ватикански културидеолози су под плаштом царевине организовали   нордијску квазиисторијску школу фалсификата   која је требало да њена учења учини нетачним, непоузданим и беспредметним, да се њен рад поништи, унизи и потпуно дисквалификује. Аустријска критичка историографија  преузела је била  улогу коју држи до данас, да буде “дежурни цензор српске историје”,  да  опорекне  учење аутохтоничара као ненаучно  и доведе до  духовног пада свеколиког српства и словенства  који је био помно припреман. У мраку одступништва од истине, аутохтоничари су храбро приступили разобличавању давнашњих конструкција када је у питању етногенеза и култура древних становника Хелмског полуострва, његовог језика и писма,  учинивши   смиони продор у таму праисторије када је у питању чудесна балканска цивилизација далеке прошлости, и то у околоностима наметане аутоколонизације. Њу је до данас проводила наша често аутошовинистичка научна елита у циљу  обездуховљења и уништења унутрашњег  склада властитог народа  изграђиваног кроз вијекове. Умјесто да одлучно приступи дјелу духовног спасења од заборава изворне словенске цивилизације  коју су нордијци осудили на ћутање, уградивши нам лажну слику о  њеној ништавности, увјерени да су бољи, напреднији, цивилизованији и наученији од нас, српски филолози и историчари  прихватили су скаску о Србима као варварском племену које је у седмом вијеку дошло на Балкан и освојило га `без опаљеног шамара`; спремни да  заташкају античку историју Срба на Хелмском полуострву и опорекну староставност српског писма, чија су 22 ћирилична знака идентична  онима из винчанског словног писма, насталог у  VI миленијуму. Ако ништа друго, управо то писмо непобитно посвједочује аутентичну писменост подунавске културе као `епицентралног подручја ране европске цивилизације` (Радивоје Пешић). 

           Када се  у нашем времену још једном кренуло у обнову учења српске  аутохтоничке школе  међу Србима, од стране академика Милана Будимира који је уз Радивоја Пешића  посједовао врлинску особину, одважност изрицања и снагу аргумената који су мијењали  раније наметнуту  слику о прастановницима Балкана са њиховом архајском културом која је имала свој карактер и душу, били су дочекани на нож од стране домаћих аутоколонијалиста. Њихово тумачење мјеста  подунавске културе у настанку европске цивилизације, подржао је  велики руски етимологичар Олег Николајевић Трубачов који је подунавској култури намијенио централно мјесто. Сва ова настојања поново су дочекана на нож од стране обновитеља вуковске србистике који су још једном бечку лаж претпоставили српским аутохтонистима, пренебрегавајући чињеницу да у  науци нешто може  да се узме  као истина док се она не опорекне. Када се другачије докаже,  претходне истине о етногенези Срба, његовом језику и писму се  проглашавају за лажи; код свију осим код Срба који су до данас заробљени од стране научника из реда  бечко-берлинских илумината.

2. Илуминатима, најмоћнијем тајном научном сталежу ондашње Европе, припадао је велики њемачки пјесник и спинозиста Јохан Волфранг Гете(4), идеолог илуминизма, кога је два пута у Вајмару, окупљалишту тадашње духовне елите њемачког народа, Вук посјетио, 1823. и 1824. године. Масонско-илуминатском затвореном и завјереничком друштву припадао је и филозоф, писац и теолог Јохан Готфрид фон Хердер(5), такође настањен у овом граду као и Шилер, те браћа Грим, с којим је Вук под менторством Копитаревим, тијесно сарађивао. Нарочито је пријатељевао са филологом Јакобом Гримом(6) кога је управо Копитар увео у српску народну поезију, након чега је овај научио српски језик, као што је, опет,   заинтересовао и научника Вилхелма фон Хумболта за словенске теме. У круг Вукових “добрих пријатеља”  ушао је и историчар Леополд фон Ранке као и историчар Август фон Шлецер који су стајали иза Копитара и захваљујући чијој помоћи је Вук 1824. године  био изабран за дописног члана Научног удружења у Гетингену.

         Све те контакте, а потом и признања Вуку ваља приписати његовом ментору Вартоломеју Копитару који је у овоме избјеглици након првог српског устанка пронашао дуго траженог, ревносног и беспоговорног  извршиоца њихових превратничких планова пред којим су Срби потпуно поклекли(7). Они су се односили на  колонизацију свијести  у име науке, тако што ће се за почетак узурпирати суверенитет над српским језиком, “датим на кориштење” и католицима, да би на његовим основама био стандардизован заједнички језик Срба сва три вјерозакона, али потом и Несрба, чакаваца и кајкаваца.  По диктату католичке цркве, они су се беспоговорно одрекли властитог језика и прешли на туђу,  српску штокавицу која се имала  користити у јужнословенским провинцијама аустроугарског, али и турског царства. 

          Јесмо ли сазрели да  коначно прозремо у ту неморалну матрицу скривеног знања без имало научне духовности коју је полудјели разум  експонената тајног  масонског друштва баварских илумината, осмислио у циљу скривеног управљања Србима и њиховом духовном  уништењу кроз поступно претапање у Хрвате путем заједничког језика; друштва које је својевремено основао прекрштени Јеврејин,  језуита и маг кабале Адам Вајсхаупт?  Његови сљедбеници  употријебили су тако  једног аутодидакта,   подобног да  испуни њихове, само на први поглед,  “реформаторске” планове иза којих се скривао дотад по размјерама невиђен  eксперимент трансформације свијести код читавог једног народа, народа српског, али ништа мање ни Старохрвата – чакаваца и Новохрвата, кајкаваца који су према пројекцијама ових  луциферијанаца натјерани да напусте властити језик и пређу на туђу штокавицу.  Дугорочно трасирани циљ  тих “просвијетљених” сљедбеника Оца лажи био је да замуте националну свијест код Срба као староставног православног народа који  од искона живи на својој земљи отаца  на брдовитом Хелму, како би се, посредно, путем заједничког језика са католицима сјединили са Римом.  Дотадашњи српски национални стожер почивао је на православљу, а од тада ће се, према новим сионским протоколима  национални идентитет српског народа мјерити према језику, који је у својој сржи крио тајну настанка свих других европских језика и нација.

         Кроз насилно језичко мијешање православних и католика, православце је  према пројектантима бечке реформе српског језика требало  постепено асимиловати и тако уништити суштину њиховог националног идентитета која је била и остала у светосављу. Оно се до тада чврсто чувало преко српскословенског, језика Светог Саве, те је управо зато тај језик морао да буде истјеран из употребе јер је чувао нераскинут континуитет српске духовности кроз неколико вијекова са духовним учитељем православља српског стила и искуства.  Прикривени циљ реформе био  је  поступно уништење православља као шизматичке религије на Балкану и стварање јединствене јужнословенске заједнице након турског повлачења  која би широм отворила простор за католичење кроз успостављање менталне контроле над православнима кроз псеудоначне протоколе.

       Овај ужасни, безбожнички план имао је све одлике талмудске, јудеомасонске освете над Србима као народу најстаријем, чију су цивилизацијску тајну нордијци отпечатили. Проведен је преко поунијаћеног  Вука и његовог шегрта Даничића(8), који су стављенина чело духовног рата против Српства, да буду оруђе у рукама богоодступничких илуминатских плаћеника(9). Управо су они запечатили нашу  судбину  Бечким књижевним договором, обавезавши их да свој језички и књижевни суверенитет морају да дијеле не само са покатоличеним и потурченим српским конвертитима, већ и са Несебима, Старохрватима – чакавцима и Новохрватима – кајкавцима. Од тада већ два вијека  Срби  забијају главу у пијесак лажне науке о националном језику и књижевности не желећи да погледају истини у очи  и спознају због чега су двојица српских аустрослависта пристала да дају свој латинични потпис на договор са Хрватима о једном, у основи,  обезимењеном језику, будући да је покровитељ договора, аустроугарска царевина,  чије  је интересе штитио професор бечког универзитета Словенац Франц  Миклошич, фарисејски изоставила  да именује језик који је реформисала! 

        Копитар-Вукова реформа значила је почетак краја српског језика и писма. Као таква,  имала је свој јавни и тајни циљ који се корак по корак реализовао до данас   повлачећи нити наше судбине и српског опстанка на Хелмском полуострву у амбис и биолошки нестанак. Неколико пута судбина Срба довођена је у питање, само у прошлом вијеку  и увијек је била у најтијешњој вези са  књижевнојезичком реформом, тако што је  у плану за уништење традиционалног народа какав је српски, бесавјесни западниколонизатор  као оруђе националног уништења ставио у дејство манипулативне технологије путем науке.  Требало је времена да се расвијетли та мистериозна квазинаучна закулиса инсталисана од стране западних крижара који су у складу са јозефинистичком државном идејом развијали колективну свијест свих јужних Словена на рачун Срба и  српског језика и књижевности, нарочито народне.

       Наша сазнања о наличју Вукове реформе смјело износимо у циљу расвјетљавања истине о овим   трагичним догађајима којим нам је на крајње подао начин украден суверенитет над српским језиком, књижевности и писмом и додијељен у највећем постотку умишљеним српскојезичким Хрватима штокавцима. Њихову праву етничку идентификацију чине покатоличени Срби, који су се пркосно представљали као Хрвати(10) правећи се да не знају како је `најгори вид моралног пропадања саообмана`.  Њој су допринијели и они који припадају микројезичкој заједници чакаваца  и кајкаваца творећи једно хигридно генеолошко стабло данашњих Хрвата које је производ мудровања правих западних окулиста.

         3. Откриће тајног Копитаревог списа од прије неколо година разобличава до темеља праву природу тзв. Вукове реформе којим су се нордијци тешко огријешили о истину о Србима која се успјешно чувала кроз миленијуме, да би потом кроз преваспитавање морала на брзину да падне у заборав.  Ту истину саопштио нам је у својој постхумној књизи “Хришћанство без Христа” Предраг Драгић Кијук, стављајући на испит нашу савјест јер смо знали да од тада морамо бескомпромисно ући у разобличавање мита о Вуку као  правом јањичару српске културе, накупцу(11) и пљачкашу нашег књижевног блага,  зарад спаса српског језика, не обазирући се на недостатак колегијалне солидарности.

          Какав је уистину био изворни карактер Вукове књижевнојезичке реформе којом је oкупиран,  оскрнављен и обесвећен језик Светог Саве  те уништене његове духовне вриједности, почев од српског писма, ћирилице,упечатљиво свједочи Вуков јересоучитељ, велики архитекта аустросрбистике, Вартоломеј Копитар,  кроз својеврсно “објашњење” написано чак двадест и три године прије фамозног Бечког књижевног договора, 1827. године. Из њега је видљиво да је Вук био само оруђе Беча у програму распарчавања и католизовања српства. Копитар, ватрени римокатолик и отворени непријатељ православља, Вуков ментор и његов вјенчани кум у браку са кћерком своје станодавке,  Аном, којом приликом се вјенчао у римокатоличкој цркви,  у допису  истиче:

            „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве  жели сачувати и језичку разлику  између римокатоличких и православних  Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати  реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“(12)

          Да ли је вјерни Копитарев  шегрт, хроми  Вук са турским фесом на глави, уз то унијата који је обредно признао папско преимућство и масон,  који је поклонио  српски језик Хрватима без икакве  накнаде са супротне стране,  ово икад сазнао13? Ако, може бити, он и није(14), а оно јесмо ми, свјесни несразмјера између његовог лингвистичког знања и тежине реформаторског задатка на који је уздигнут, да буде лажно  видјело пред неуким српским народом. Може ли се и надаље говорити о заблуди овог, како га називаше, “генијалног самоука”,  када је у питању унијатски акт звани Бечки књижевни договор, организован као полуприватно договарања по становима и бечким кафанама, којим је отворена инвазија Запада на све што је српско? Иза тзв. “договора”, наиме, стајали су најрадикалнији талмудистичко-масонски мудраци, који су осмислили поступак како да од Срба отму сазнање о њима самима и њиховим исконским коријенима сачуваним у православљу. Радило се о кољенчењу ипреваспитавању Срба, “по бечки”, што је билосудбоносно по губљење суверенитета над српским језиком и писмом и српском народном поезијом, јер је њиме била  легализована отимачина свега српског од стране вјештачке хрватске нације.

           Да ли и даље након овог непобитног доказа треба  да гледамо кроз прсте када је у питању прави идеолошки циљ тзв. “договора”,  који је једном невиђеном разбојништву и отимачини дао призвук легалитета, а у коме је  велеиздајничку улогу у преодгајању Срба и њиховомзакулисном превођењу у католике путем заједничког језика  имао овај гркокатолик чије је прислужништво подигнуто  код Срба до нивоа националног мита? Ко би се након ових сазнања о бечким лажима,  која су Србима доступна од 2012. године, и даље усудио да титулише првог ћуприлића српске филологије за „горостаса“? Зар зато што је похуливши на вјеру православну све највредније предао западној „браћи“, а да заузврат није издејствовао ни минимум поштовања српског имена већ је   српски језик и српска народна поезија одмах прекрштена у  хрватску, тако је Матица хрватска убрзано отпочела да штампа збирке српских народних пјесама под именом  „хрватских народних пјесама“? Имају ли `у наше вријеме у коме се титоизам продужава колонијалним средствима` (М. Ломпар), да наведу иједан контрааргумент агитатори обновљене евросрбистике када запјењено промовишу старо бечко лажиучење подмазано извана, из САД и Велике Британије(15), о чему свједоче највише награде додијељене горљивом англофилу Милошу Ковачевићу?

           Управо је он у години послије НАТО бомбардовања Србије, када су га у Лондону тапшали по рамену, држао предавање уприличено на Кембриџу(16), након што је уврштен у интелектуалца године и интелектулаца XXI вијека, да би у глорификацији Вукове велеиздајничке улоге кроз секташки новопагански спин звани “Срби сва три вјерозакона” и оне о благодети двоазбучности  протекло и прошлогодишње његово предавање уприличено на бечкој славистици. У исто вријеме, Радмило Маројевић, лажисрбистички гуру колонијалне науке у програмираном хаосу, представљајући се као чувар српског духовног блага, бесрамно je   укоричавао своју провуковску књигу „Српски језик данас“ коју му је  штампала Српска радикална странка у фототип „Крмчије“ Светог Саве, премда је под Србима поимао не светосавце него измишљене вуковске Србе сва три вјерозакона.  Тиме су ови дорадници атлантокртије бласфемично упаковавши вуковску англоамеричку србистику у светосавско рухо, спријечили да се коначно деидеологизује Вукова издајничка  улога у брисању језичких разлика између римокатоличких и православних “Јужних Словена” ради нашег лакшег католичења и прекрштавања српског језика  у  бројне вјештачке језике, хрватски, бошњачки, црногорски  језик.

      4.  Цјелокупна историја Срба у XIX и  XX  вијеку се  са застршујућом тачношћу подудара са Копитаревим исказом. Конформистичка и богоодступничка  академска заједница системски је политизовала Вукову улогу у књижевнојезичкој реформи одбијајући да обнародује истину о њеној правој природи, јер би то значило супротстављање владајућој идеологији југословенства која се градила на преотимању свега што је српско. Само су се ријетки усуђивали да  искажу отпор митоманији о Вуку која је грађена на владавини лажи и силе. Идеологизација Вука добила je обличје Горгоне тако да она траје и данас. Путем ње успостављена је контрола над тумачењима “његове” реформе што је својеврсни атак на свијест Срба спремних да прије вјерују Бечу и његовим обманама него властитој памети; иако је њоме избрисано име народа чији се језик реформише, а који се од онда до данас постепено  своди на териториј београдског пашалука.

         Стога је задње  вријеме  да се  престане са прањем мозгова генерација  српских филолога од стране домаћих неохабсбуршких спин-доктора лишенихморалне храбрости за разлику од великог Милана Будимира, класичног филолога и бечког доктора наука, академика рођеног у Мркоњић-Граду. У времену свеопштег одступништва од истине Будумир је насупрот упарађене сербокроатистичке булументе смјело тврдио да је `прошло време Вукововом половном и половичном пансербизму и Старчевићеву тоталну панкроатизму`. Вуков половни пансербизам огледао се управо у хабсбуршком концепту Срба сва ти вјерозакона, при чему  оба тоталитарна покрета изашла из окриља србомрског хабзбургизма  имају  само на први поглед имају антагонистичне програме. Будимир као да није видио да и Вуков пансрбизам води истом циљу попут Старчевићевог панроатизма –  претварању свега српског у хрватско!

            Путем вуковског пансрбизма чије је мрачно наличје било панкроатизам  требало је да се проведе планирана унитаризација прво језичка, а потом и вјерска,  која би на концу водила ка тоталном хрватизовању свега српског. Управо на овој расколничкој тези почивао је пројекат тзв. обновљене србистике коју су већ 20 година усрдно промовисали дречави комунотурбосрбисти, Радмило Маројевић, Милош Ковачевић и Петар Милосављевић. Ови јересијерарси обновљенства бечкопоштоватељног Вука, наступајући са становишта екуменистичке теологије, само су наставили  дјело  просвијетљених талмудиста  који су га за живота(17) уздигли до члана неколико академија, с циљем да преко њега трајно заразе српство својим антиправославним учењем. У своме одступништву од истине толико су се погордили да су узели на себе прерогативе синедриона и филеопаписту Вука, “крштеног” унијату,(18)  саблажњиво узвисили до највишег степена јеретичког богоштовања, прогласивши тог отпадника од светог православља  једним од `Свете тројице српског језика и српске књижевности` (Р. Маројевић). На трагу  екуменистичко-реформаторског таласа који је захватио све поре српског друштва, па и православну цркву,  кренули су у постратном времену националне освијештености у прогон богоспасавајућег  писма, ћирилице, ширењем авети зване “благодет”, а уистину “звијер двоазбучности”.

         Српско становиште

     1. Мој одговор на  катастрофално стање у српском језику и писму изложеном перманентној хрватизацији и латинизацији   био је апел  за потписивање Београдског књижевног договора, упућен 2015. године Српској академији наука и уметности, Матици српској,   Удружењу књижевника Србије,   Удружењу књижевника Црне Горе, Удружењу књижевника РС.  У апелу сам позивала на хитну потребу да Срби врате преотети суверенитет над српском духовношћу, прије свега, над језиком, писмом и књижевношћу, тако што ће у парампарчад да поцијепају Бечки књижевни договор као нелегитиман будући да је њиме  под сумњивим  околностима Србима далеко од отаџбине, покраден  суверенитет над језиком и писмом и дат не само српскојезичким  Хрватима,  покатоличеним Србима, већ и Несрбима, који су у томе договору били такође инструмент црно-жуте империје у њеном освајачком продору на Исток.

         Погођена степеном сервилности већине српских филолога од којих су неки загазили у најмутније воде националне издаје, предложила сам организовање Београдског књижевног који би скупио расуто и усправио посрнуло,  јер потомство нема ништа од кајања предака. Обратила сам  се српској јавности позивом који је за мото имао народну мудрост: Изгубљено је само оно чега смо се одрекли!

         Срби, наиме, као народ више не могу да бјеже од самоодговорности као ни од самоспознаје да нас је Запад  давно жртвовао  и  забранио да артикулишемо отпор и коначно спознамо  ко нас је то увео у истинску драму губљења суверенитета над својом културом, што је све корак по корак запосиједано од стране хрватских филолошких грабљиваца попримивши размјере културоцида. Новосадски договор (1954) значио је наставак тог антисрпског деловања иза кога су стајале кроатокомунистичке снаге предвођене највећим похрваћеним јањичарем непознатог поријекла, званим Тито. Намјера Хрвата била је да `Срби прихвате хрватску компоненту у имену језика, чиме би хрватски легитимитет на књижевни језик на штокавској основи био потпуно остварен`.

           Дижући глас против трагичног стања у укупној српској култури, а нарочито у погледу  судбине српског језика и књижевности те српског писма, ћирилице, што је све у новој прерасподјели духовних добара засвојатано од стране хрватских монополизатора, ми устајемо против политике „самоотуђења“ и „самопљувања“(19) коју нам је наметнула новолингвистичка клика. У старту,  омеђила је свој  „филолошки рат“  против тзв. католичког филолошког програма, али не из  Загреба као мјеста уроте него га је  преусмерила ка Београду и Српској академије наука и умјетности.  Сада знамо да је то био стратешки заокрет у обликовању својеврсног протестног покрета отпораша у постратном времену,  те  помно инсталисане шесте колоне новосрбистичких дорадника у нашим властитим редовима, без чије помоћи се не би могао реализовати план  промјене свјетоназора код Срба у правцу натконфесионалног српства сва три вјерозакона, спинованог по захтјевима идеологије глобализма(20).

       Ова нихилистичка идеологија узела је била  за циљ да легализује сва претходна империјална освајања Запада на штету српског народа  присиљеног да прихвати нордијско тумачење наше историје на шта се обавезао Берлинским конгресом 1878. године, посебно његовим Тајним анексом, којим нам је  забрањен сваки покушај ревизије те и такве историјске „истине“ у данашњици уколико намеравамо у ЕУ. Исти захтјев испоручен је и по питању Бечког књижевног договора, инсистирањем на вуковском натконфесионалном умјесто светосавском српству.

       2.  Познати су примјери у свијету да један народ прими језик и вјеру освајача. Када су Срби у питању, на дјелу је јединствен експеримент примијењен у растакању наше етничке самосвијести: да један вјештачки народ, народ хрватски,  састављен од три народа, преузме језик другог словенског  народа, како би га на тај начин асимиловао, језички, културно и вјерски, само зато што се радило о народу православном. Притом  ти исти Хрвати, заслијепљени клептоманијом,  своју вјештачку нацију изграђују на србомржњи!

         Српско становиште, политичко и културно, које би значило одбрану наших права на културну, етничку и државну самобитност налаже да као народ морамо да повратимо изгубљени суверенитет над српским језиком, писмом и књижевношћу, руковођени начелом да један народ може само један језик да има и једну књижевност, а не да се измишљају народи  и вештачки кроје национални идентитети. У то име  Срби се у установљању система српске књижевности морају да позову на правила на којим почива свачија књижевност у свијету, а то је језик те да тај принцип досљедно примијенe и на нашој књижевности коју  одликује високи степен језичке јединствености који се не може доводити у питање. Сваки писац  улази у корпус једне књижевности не по месту рођења него по језику којим пише, то се стога писац  сврстава у књижевност искључиво по језику као српскојезички писац, ма колико та књижевност била конфесионално разуђена.

           Српско становиште освијетлило би својатање српске културне баштине од стране Хрвата, Бошњака и Црногораца, отпочето прво на простору бивше Аустроугарске Бечким књижевним договором као почетним стадијумом у гусарењу по српској баштини.  До данас, оно се незауставиво проширило на цјелокупну српску духовност,  при чему су хрватски несузбијани апетити на све српско у међувремену нарасли до етноцида. Организовањем Београдског књижевног договора за који се залажем, ставила би се тачка на настојања Хрвата да реализују свој циљ потпуног растакања православног идентитета(21) и уништења светосавске етничке самосвијести на Балкану, на чему се инсистирало још од времена бечког двора. Овим чином стало би се украј старим плановима Запада о преотимању српског културног и националног идентитета од стране у највећем постотку лажних Хрвата, тих покатоличених Срба и лажних Бошњака, исламизованих Срба, као и псеудоконвертита Црногораца. Сви ови планови у садашњости  се проводе под надзором лажних Јевреја, Хазара, о којим је писао и масонски конвертит Андрић који је прешао у Србе с циљем хрватизовања српске књижевности, тако што је поред осталог и мртвом оцу године 1951. србизовао име у личној карти прекројивши  Антона  у српског Антонија

           3. Једно знамо: „наше небо почиње овдје“, у организовању  Београдског књижевног договора који би био  пандан  Бечком књижевном договору. Њиме би се зауставио духовни рат против Срба путем науке у коме је српски језик био пијум у далеко већој шаховској игри глобалних средишта моћи.Српско становиште нас поучава и усмјерава да је изгубљено само оно чега смо се одрекли, а не оно што су својевремено, заверенички и далеко од отаџбине, испројектовали  и преотели традиционални српски непријатељи, Аустроугари и њихови колонијални поданици, хрватски и српски аустрослависти, са апсолутном превлашћу првих, чија су недјела према српском народу била управо геноцидна.  Том Бечком договору након цио вијек од његовог потписивања начињен је био каиновски брат близанац у још горем Новосадском књижевном договору који су организовали насљедници хабсбургизма – “црвени” хабсбурговци, титоисти и кроатофилски југокомунисти, обновивши завјет да ће до краја да заврше посао који су у конспирацији покренули србомрзачки њемачки колонијални геостратези у циљу њиховог продора на Исток.

           Данашњи српски нараштај има задатак који му је вријеме поставило да коначно спозна проблеме  `српско-хрватске релације`  и успостави систем српске књижевности која је духовни ресурс српског народа који се не може подвести ни под чије  лажно етничко име. Ако је својевремено Вук можда повјеровао камуфлираним лажима бечке администрације да такозваном књижевнојезичком реформом чини добро српском народу, то ми који смо искусили благодети НАТО агресије јудеоатлантиста  и нуклеарни напад звани „Милосрдни анђео“, морамо коначно да се ослободимо  лажи и градимо свој  спознајни систем на чињеници да је то била неопростива грешка с којом се Срби никад не смију помирити већ  је треба протјерати из српске културе као трагичну одлуку заврбованог Копитаревог лакеја. Тек онда може да отпочне процес попуњавања празнине истином: да је Вукова  једина „заслуга“ што  је према Копитаревом признању `поништио језичку разлику  између римокатоличких и православних  Јужних Словена чиме је главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство била заувијек уклоњена`. Шта  је заузврат добио?   Српски народ ништа, него је ушао у погибељни процес губљења националног суверенитета брисањем српско-хрватске етнографске границе преко заједничког језика.

           Сва српска духовност у прошлости сведена је захваљујући  лажним учитељима србистике на кратки  “предвуковски” период, при чему је забрањено и оцрњено учење српских и словенских аутохтоничара предвођених Милошем Милојевићем, потом академиком Миланом Будимиром(22), подржаним у данашњици од стране Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића. Истинском духовном препороду српске филологије несамјерљиво је допринио академик Предраг Пипер радовима на пољу теоријске лингвистике, семантике, русистике и лингвистичке славистике. Професор Пипер је на сваком мјесту истицао потребу “очувања и развијања здравог српског идентитета у коме посебно место има однос према српском језику”. “Ко се боји или стиди да открије свој идентитет тај је само на корак да га заувек изгуби”, опомиње нас овај родоначелник српског филолошког програма савјетујући да “ћирилицом ваља писати увек кад се пише на српском језику”, зато што је “ћирилица израз националног и личног самопоштовања”. Отварајући научни скуп при  САНУ посвећен  стопедестогодишњице од Вукове смрти 2014. године, академик Пипер је под кровом најутицајније српске  академије наука изрекао опомињуће ријечи:

“Циљ језичке политике аустроугарског двора  у односу на Србе – и у XVIII вијеку, а и касније  – био је, пре свега да Србе колико је могуће више, удаљи од Православне цркве, од једнородне Русије, од  културне традиције и на њој заснованог идентитета, тиме што ће се они приморати или приволети, да пишу само на простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском смислу, ни славеносрпском) и латиницом (што је учињено указом из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850. био написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и какве су њене посљедице, свако може лако да просуди. Њено остваривање имало је ширу политичку подршку и у време идеологије аустрославизма, затим – југословенства, па “братства-јединства”, а и касније.” (Вук Стефановић Караџић, 2015, XIII)

        Истинотражитељима србистике припада и академик Александар Лома, класични филолог, индоевропеиста и ономастичар,  са капиталним дјелом под насловом “Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике” (2002).  На пољу славистике  предњаче знаменити слависти и русисти свјетског гласа, Рибаков, Грињевич, Асов; којима се у борби за истину о староставној словенској цивилизацији придружио Олег Н. Трубачев, водећи словенски етимологичар и ономастичар који је рехабилитовао подунавску теорију поријекла Словена у књизи ”Етногенеза и култура старих Словена” – лингвистичко истраживање,  коју је касније развојем генетике  потврдио водећи  руски генетичар са Харварда Анатолиј Кљосов. Трубачов је, ослањајући се на Шафарика у својој етногенези  доказао да Словени, па тиме и Срби као најстарије словенско племеме, потичу из подунавске прапостојбине  из које  исходи сва индоевропска култура и цивилизација(23) те да Срби  у Панонију и средње Подунавље нису дошли већ да су ту одувијек били.

           Управо су  оклеветани аутохтоничари, изложени “завјери порицања” (Р. Пешић) доказали да је предћириловско писмо србица било алфабетско те да је код свих словенских народа писменост постојала  чак двије хиљаде година прије доба кнеза Растислава и Солунске браће. Ови неуморни  прегаоци на славенској духовној њиви враћаји нас нашој заједничкој  античкој историји, језику и писму, након двовјековног лутања по беспућима западне науке “која јуриша на небо” (Св. Јустин Новојављени); приближују нас  српском и словенском филолошком становишту које је по диктату пало у насилни заборав интевенционизмом ватиканско-илуминатско-германске школе мишљења.

         4. Беч и Берлин  систематски су поништавали сваки допринос словенске православне културе укупној европској и свјетској цивилизацији, а нарочито цивилизацији слова, затирући истину да је у ћирилици, том најсавршенијем алфабетском писму,  сачуван коријен европске и свјетске писмености. У том погледу Србима и Русима  предстоји метаноја, промјена ума кроз покајање, како бисмо се као братски народи са истога генетског стабла, уз то са најсјајнијом националном историјом и културом усправили и ослободили етноинжињеринга домаћих марионета  без чије помоћи нам страни непријатељ не би могао ништа. Стога је  ова студија својеврсни некролог тим креатурама глобализма, како се никада не би заборавила њихова злодјела.(24) По гнусности се посебно издваја то што су тровали душе сломљене српске младости која се кроз голготско страдање(25) у посљедњем грађанском рату, а уистину рату новог свјетског поретка против Срба у Републици Српској, враћала светосављу, а они је, дијелећи школу од цркве и ругајући се здравом разуму, потчињавали и преваспитавали. Подметали су јој у обланди светосавља Вука за једног од “свете тројице српског језика и српске књижевности” (Р. Маројевић), устоличујући булу о његовој непогрешивости; успут брижно његујући  прљаву неохабсбуршку лаж о вељесрпству без обзира на вјерозакон, све како би  на тај начин српску младост на универзитетима, претвореним у инкубаторе за преодгајање светосаваца у евроатлантисте, ослобађали вјерских “предрасуда”.

             Умјесто завођења  теистичке културе која у себи чува “свети мирис памтивека” (Лаза Костић), србистичке су лармаџије са својим концептом неоколонизаторске србистике који промовише јерес обновљенства губавог и поганог екуменизма,  гушиле  вјерски препород и урушавале предачко светосавље маскирајући се у њега. По измишљотинама палог разума наставили су да проводе у дјело Копитареву вјерско-језичку “револуцију” код Срба, устремљујући се на Београд,  како би, према давнашњим пројекцијама,  `сам од себе` пао у руке евроунијата. Са својим половним пансрбизмом сва три вјерозакона, спречавали су истински духовни препород проводећи  рабинизовање српске културе обнављањем Вуковог култа да му се клањамо као јеврејски фарисеји некоћ златном телету. Сва биједа ев-робске  србистичке перестројке  која заводи глобално зло била је  управо у томе што је једино од Срба тражила да  наставе политику уступака и реинсталишу антиправославну културу која толико подсјећа на ону југословенску, на коју Срби никако да буду имуни мада им је узела душу и карактер. Њен заштитни знак је латиница која је попут канцера обручила српске земље поткопавши опстанак ћирилице, декретом укинуте  у све више натовској Црној Гори. Идентичан “азбукопротрес” (С. Мркаљ) одвијао се и у некадашњим братским руским републикама након распада СССР-а, у којима је по директиви  Запада проведена хитна латинизација, прво  у Азербејџану, Узбекистану, Казахстану, потом  у Украјини, а исто се покушало и са Курдистаном, Киргизијом и Молдавијом. Руски одговор  на агресију западних крижара да промијене национално писмо био је државнички: сви  народи у Руској Федерацији  имају да користе искључиво ћирилицу за своје језике.

Реконструкција тајне безакоња звана “Вукова реформа”

          1. Задатак који је ово апокалиптично, предантихристовско вријеме поставило освијештеним србистима и славистима те  семиотичарима  словенске православне  културе који су спремни да излађу из самоцензуре, гласи: да удруженим снагама склопимо мозаик од разасутих забрањених истина о тајни безакоња званој  Вуковој реформи, како бисмо реконструисали ову изузетно сложену интелектуалну превару, осмишљену од стране правих илуминатских магова по којој је посљедња два вијека провођено обезбожавање и колонизација свијести код Срба с циљем да се сакрије њихов прави светосавски идентитет садржан у вјери Христовој која ће остати неизмијењена до краја – до Христовог другог доласка.

         Систем је тражио послушнике и нашао их у “просвијећеним” језичким (над)националистима чија се недјела најбоље могу описати Цицероновим ријечима да  `ништа није одвратније од поступака оних који се за добре људе издају онда када врше преваре`. Новосрбисти, ти привидни Срби под петокраком, који су од србистике начинили привиђење, само су симулирали да имају оно што немају, а то је светосавље; само су  имитирали српство, маскирајући се у светосавце иако су од њих били далеки као небо од земље. Стављајући се формално под омофор Светог Саве, а под њим као змија ноге скривајући вуковско српство,  новосрбистичка авет  још једном је и након титокомунизма заразила српство лажно се преодјенувши у српску тробојку, нудећи нам под реформованим српством богохулни  и фантазмагорични симулакрум звани “Срби сва три вјерозакона”. Зарад тих  троимених Срба требало је да светосавци трајно напусте оца нашега Светога Саву.

           Та сабласна хабсбуршка конструкција, чији је здушни промотор у данашњици бивши Србин муслиманског вјерозакона, јеврејствујушћи Емир Кустурица,  већ два вијека слови за најувјерљивију лаж коју су нам сервирали бечки талмудисти под привидом српске националне филологије. У вријеме посткомунистичког југословенства   заразили су страдално српство антицрквеношћу и антидуховношћу како се нипошто не би вратило под окриље аутентичне наше вјере светосавске. Све то чинили су по налогу  јудеокомуниста чије су најревносније слуге бивши српски комунисти, преко којих се и данас води специјални духовни рат у оквиру великог рата против Срба с циљем затирање српства и светосавља. Радили су о дугорочно трасираним плановима талмудиста да путем обновљене вуковске србистике наставе да међу православнима  шире јерес екуменизма и реформаторства како би се и у остатку остатака српског језика и српског народа докинула национална самосвијест.  Она нипошто није смјела да за стожер има праву живу вјеру коју нам је оставио наш духовни родоначелник Свети Саво већ језик, да немамо Живога Бога око кога би се сабрали, већ да и ми  имамо евентуално alter Cristusa, Бога на земљи, у виду папе.

         Тријумвират састављен од вукова у јагњећој кожи свјесно је учествовао у духовном рату против српског народа, у рату за српске душе како би промијенили вјековни културни идентитет српског народа.. Као што је први човјек, Адам, сагријешио на наговор змије, тј. сатане тако су и они сагријешили на исти наговор, приставши зарад властитог среброљубља да буду Јуде србистике и свога српског народа. Њихов гријех је стострук зато што су у своме паду у амбис неистина повукли толике сљедбенике које су заводили лажним науковањем; који им бијаху повјеровали да су у истини, мада су  они знали да су у лажи.  Ови новосрбистички празнољупци(26)  промовисали су већ двије деценије преко националне филологије коју су предавали на свим српским универзитетима сурогатно посткомунистичко југословенство, које заговарају управо британски неоколонијалисти, заводећи геополитику глобализма кроз транзицијску србисту.  Грчевито су се борили да у околностима успостављања новог свјетског поретка на Балкану код Срба и само код њих, сачувају неоскрвњену месијанску улогу Вукову, његов   култ и мит о њему као једном од тзв. свете тројице српског језика и књижевности,  Управо су  ови лажни учитељи као  обновитељи јудеокомунизма, ти титови гестаповаци(27) који нису бринули  о свом моралном суноврату,  изабрали да радије буду плаћеничка пета колона унутар српског народа.  Учинили су антихришћански преврат и преко контроле свијести настојали да код младих нараштаја  који су им  повјерени на васпитавање, измијене светосавски вјероназор,  што нису успјели да учине ни титокомунистички кабалисти, а све кроз промјену свјетоназора,  промовишући свој сурогатни језички наднационализам који се, не без највеће подлости, издавао за православни.

            6. Да би се очистиле Аугијеве штале српске филологије скупа са Вуком реформатором из српске филологије треба коначно прогнати надриучење ових титокомунистичких атеиста припремљених у лабораторијама свјетске закулисе,  који нас под светосавским маскама  препредених вукова у јагњечој кожи обмањивачки братиме са тзв. Србима католичког и мухамеданског вјерозакона како бисмо и даље били приморани да останемо с њима у   дијалогу!   Ти опасни вребачи на душе, а уистину,  западни агенти од утицаја који дјелују преко екуменизма, псеудоцрквеног покрета који припрема престо за долазак антихриста, проводили су већ два десетљећа прави духовниаутогеноцид,  поштапајући се српством, попут грехопоклоничког англоционистичког совјетофила Радмила Маројевића и послушног  англоамеричког брбљивца Милоша Ковачевића, промотора „дречавог комуно-турбонационализма“ који је   2001. године од стране Велике Британије, најљућег непријатеља Срба и Руса и творца новог англоционистичког поретка који води рат култура против наше православно-словенске цивилизације, проглашен за свјетског интелектуалца године из области друштвених наука у Великој Британији, а то значи   за највећег школованог српског издајника  у тој истој години! Тог агента свјетске закулисе  је Амерички библиографски институт номиновао 2003.  за “Дом славних” на чијем конкурсу није прошао као што му је пропала и кандидтура за АНУРС(28) упркос томе што су ове вуковске сумашедлије са њиховим  квазисрбистичким сквернословијем  по посљедњи пут извукле Вуково вељесрпство из нафталина назвавши га „горостасом“. По чему другом ако не по горостасној лажи у којој тријумфује масонска толеранција. Њу нам је уз помоћ духовних покровитеља, безбожних масонских пијавица у лику баварских илуминизираних масона, Гетеа, Хердера и браће Грим,   некоћ давно сервирао унијата Вук, својом назови реформом, а уистину великом криминалном револуцијом под масонским покровом,  поништивши тако језичку разлику између православних и римокатолика, не само у црно-жутој царевини већ и изван ње, како би тим лакше  Срби светосавци кроз братски дијалог  били гурнути у папештво. Тиме је била отворена хрватска хајка, коју у Босни зову „јагма“, на све што је икад било српско, хајка која траје до данас.

         Таквоме  Вуку, чије обновљено лажеучење препуно  екуменистичког секуларализма ових србистичких схоластичарасамо што није постало режимско у Републици Српској, прошле године поклоници евроатлантског окупационизма у првој српској држави послије Котроманића с лијеве обале Дрине, подигли су споменик испред Филолошког факултета у Бањој Луци. Он опомињуће свједочи како Београд  још, додуше, није сам од себе пао у руке Рима и Брисела, али би зато већ ускоро могла да падне српска филологија у Републици Српској и призна стандардизацију заједничког полицентричног језика вуковских тзв. Срба сва три вјерозакона у дејтонски растављеној Босни и Херцеговини. Тај рестандардизовани језик за кога су правила стандардизације већ написали  лукави вукобранитељи у тзв. језичком “законоправилу” званом “Слово о српском језику”,  нипошто се не би звао српским, као што није ни на Бечком књижевном договору, јер тако нешто не би подржала остала два конститутивна народа, али зато би се могао да зове  – бехаесом или, скраћено, “босанским језиком”! 

             Опомињући догађаји који нас пресрећу у садашњости појавом обновљене вуковске србистике која садржи опасне лажи попут оне  о лицемјерном, површном  јединству у језику тзв. троимених Срба, поставши заштитини знак идеологије евроатлантизма, намећу потребу хитног установљења стратегије српске културне политике на целокупном српском етничком простору зарад успостављања њеног покиданог континуитета. Овај важан  задатак могуће је  реализовати  путем пробуђених појединаца спремних да крену у обнову аутохтоничке србистике као језгра свих будућих замисли са обновом српске самосвијести. У то име, а због доказаног антисрпског карактера озападњене вуковске  србистике, којом је на наш језик навучен масонски покров екуменизма,  прво  Бечким, а потом потврђен Новосадским књижевним договором, тим спектаклима псеудоуједињења којим су Срби уведени у пустињу безбожја да би наши филолози десетинама година кроз сербокроатистику са невјероватном упорношћу доказивали своје заблуде, намеће се задатак организовања  Београдског књижевног договора. Он би значио наше промјеноумље и разобличавање свих неистина, неправди и силних заблуда у које смо упадали вјерујући у Вукову непогрешивост.

           Од нашег односа према Вуку  може се мјерити наш степен отпадништва од истине о коју смо се тешко огријешили онога часа када смо напустили српскословенски, који је за нас Србе симболизовао тијесни пут спасења зато што нас је као бедем штитио од погубног утицаја западне цркве. Зато  је он био  системски подриван и осуђен на спровод, јер се радило о  језику Светог Саве. Онога часа када смо почели да општимо са морално распуштеним католицима на “заједничком” језику након што се потписао унијатски бечки договор, настао на лукавом људском мудровању,  сва наша култура и духовност  је  широким и заводљивим путем била окренута у  амбис и пакао.

           7. Договор би почивао на минимуму заједничких културних и националних интереса Срба у српским земљама и значио одбрану и очување  српског језика екавског и ијекавског изговора, српског писма, ћирилица као и књижевности написане на српском језику.  Београдски књижевни договор обавезивао би  на „повратак српском становишту“ (М. Црњански), као императив у самоостварењу српске културне политике којом би била озакоњена српскојезичка књижевност. Њој би се, коначно, вратио украдени и засвојатани суверенитет, у првом реду од  стране укупне прохрватске културне политике перфидно провођене кроз читав XX вијек од стране масонско-папске јереси. Увредљиво дуго она се понашала по принципу да се „једном одређено као хрватско сматра таквим, да не подлијеже икаквом накнадном разматрању, док је све што је именовано као српско или заједничко остало заувијек проблематично, осјенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању“ (М. Ломпар).  Овакво опредмећење српске културе катастрофално се одразило  на   обеспућену српску духовност која  није имала чврсто изграђену културну политику која би почивала на националном становишту.

           Да би се дјелотворно одговорило на  мондијалистичко политичарење које води ка  преосмишљавању  наше духовности  у западну хемисферу, да би Срби као пројектовано ропска популација  стављена у експеримент скуване жабе опстали и побиједили  преодјевене  србистичке схоластичаре, те преваранте који су промовисали свој екуменистички секуларализам путем којег су родољубиве снага увели у маглу и помрчину звану вуковска србистика,  неопходно је не само разоткрити и изнијети у јавност намјере нових колонизатора него и институционално стати у одбрану српског језика и писма те саме књижевности како би се коначно зауставило  њено  десуверенизовање. Посебно у околностима у којим је анационална научна и духовна елита подржана од стране владајуће класе  по наговору лукавог Запада којег није лако побиједити, креирала  програм научног управљања(29) над Србима кроз промјену свијести тако што су им кроз научне протоколе наметнули лажна  увјерења о томе ко су и одакле су.

          У времену смо у којем, не заборавимо,    у Широком Бријегу, мјесту највећег усташког отпора антифашизму од стране фрањевачких фратара, предводника клероусташтва, хрватски крсташи  подижу споменик такозваној “хрватској” ћирилици, како би се и она митолигизовала као хрватска и засвојатала, за почетак  у Федерацији БиХ, у којој се штампају Андрићева књижевна  дјела у систему хрватске књижевности у БиХ као и оне у Републици Хрватској. На тај начин се Нобеловом наградом овјенчани овај самодекларисани српски писац представља за највећег хрватског писца. Стога је најхитније потребно дјелотворно одговорити на овај крајње србофобан, екуменистички и унијатски  удар на српско национално биће,  којим се прекрајају темељи српске културе пријетећи затирању  националног идентитета од стране еунијатских Хрвата.

              8. Приједлог текста договора којим би се зауставила предаја српског језика у руке Хрвата, што је равно предаји националног  и државног суверенитета, гласи:

          „Београдски књижевни договор  пандан је Бечком и Новосадском   књижевном договору којим је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да има и један језик да има и једно писмо да има.  Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још  раздијељену по азбуци и правопису,   одлучни смо да се све учини   како би се у књижевности Срби коначно  сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи   путем  језика српског, једног писма, српске ћирилице и јединственог правописа.“

          Договором би се поништиле све штетне одлуке донесене од стране српских непријатеља о проглашењу лажних народа, лажних држава, лажних језика, хрватског, босанског и црногорског језика и истих таквих књижевности, на рачун српског народа, његове језичке и културне баштине и српског етничког и државног простора. Овим би се ставила тачка на дуго узгајани ропски менталитет код православних хришћана те  поништиле све штетне одлуке Бечког и Новосадског књижевног договора, устоличењем јединственог српског језика и српског писма, ћирилице  као уставне категорије уз поништавање свих декларација о проглашењу лажних језика.   Неповратно је прошло вријеме када су Хрвати, да не би признали да говоре српским, наш језик проглашавали  југословенским или српскохрватским, а српску књижевност за југословенску књижевност, да би потом вођство ХСС-а Хрватима 1939. обећало потпуну ликвидацију Југославије што је у дјело након пола вијека провео Стипе Месић. 

            Ако је Месић могао да ликвидира  Југославију у коју су Срби унијели две националне државе, зар Срби такође не могу са највећим правом и по истом принципу да  пониште резултате два апсолутно штетна књижевна  „договора“ препуна  отворених лажи о Вуковом наводно, епохалном реформаторском доприносу српској филологији, којом су окупирали српство преко најперфидније,  умне окупације?  Ниједан писац не може да се сврста у српску књижевност на други начин него по српском језику, за шта му није неопходно да мијења личну карту и пасош, а посебно не да властитом мртвом оцу србизује име.  Довољно је да ствара на српском језику тако да је сваки такав писац по природи ствари српскојезички писац будући да улази у националну књижевност онога народа на чијим језику ствара.  

           Српска престоница Београд, као центар некадашње мултинационалне Југославије,  исувише дуго је била неосјетљива на гласове који су дизани како бисмо постали свјесни да  нам је српски језик и књижевност као и  традиционално писмо ћирилица, та наша српска чуваркућа, под окупацијом. Дошло је вријеме да се српска духовност ослободи злочиначког панхрватског пројекта осмишљеног од стране србомрских хабсбурговаца и њихових просвијетљених мудраца из сјенке, данашњих лажних србиста   са истим таквим лажним српским филолошким програмом. Срби коначно морају престати да буду  Дон Кихоти  на Хелмском полуострву и схвате да је српски језик и писмо наша  отаџбина, а она се никоме не поклања. Српска вишемиленијумска духовност  није  ничија прћија коју било који појединац може да својата и њоме тргује. За њено ослобођење од погубне унутрашње окупације без које нам спољни непријатељ не би могао ништа, морамо бити спремни на дуготрајну борбу, без обзира на личну жртву, јер  се у супротном, као староставни европски народ који генетски припада најстаријој ћириличној цивилизацији  и мироносном православљу, нећемо успјети да сачувамо.

ЛИТЕРАТУРА

Воробјовски  2002: Воробјовски, Јуриј. Западни пут у апокалипсу. Цетиње.

Зб. Вук Стефановић Караџић 2015: Београд.

Зб. Копитар и Вук 1980: Београд.

Кијук 2011: Кијук Предраг Драгић. Хришћанство без Христа. Београд.

Маројевић 2001: Маројевић, Радмило. Нови рат за српски језик и правопис. Београд.

Маројевић 1991: Маројевић, Радмило. Ћиирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац.

Милосављевић 2006: Милосављевић, Петар, Српска писма, Бања лука.

Пипер 2014: Пипер, Предраг, Лингвистичка славистика, Београд.

Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. Србистика и коментари. Бања Лука.

Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. На крају западног пута. Бања Лука.

1. Један од оних који се усудио да супротстави троцкистичком систему поробљавања и због тога био предмет праћења од стране ГРУ (тајне полиције) која је поред осталог имала задатак да прати послове стваралачке интелигенције, био је Сергеј Јесењин. Написао је пјесму “Земља ниткова” у којој је говорио о ништавности револуције и о томе како је свако ко је на власти лопов и преварант, што у Русији његовог доба није могло да прође некажњено. Стигла га је инсценирана смрт.

2. По  уставу царске Русије није била предвиђена абдикација  која је потписана дрвеном оловком, што све указује да је тај чин тзв. оставке Светог цара Николаја био нелегитиман у околностима у којим је  црква  издала цара,  војска  издала цара, а на концу и сам народ. Свети синод је другог марта 1917. тражио да ступи у контакт са привременом владом Керенског која је била потпуно масонска. Због чина издаје Светог Цара која је завршена кабалистичким ритуалним цароубиством, Бог је, према пророчанству Светог Серафима Саровског казнио руски народ на једновјековно ропство под Јеврејима; оним истим који су  још 1908. за јеврејску нову годину једни другима  слали честитку, а на којој је рабин држао пијевца са главом цара, најављујући тиме његово скорашње жртвоприношење.

3. Када су великог Теслу питали одакле му енергија, одговорио је: “Из етера. Хладим етер и претварам га у енергију!” Тврдио је да се енергија може пренијети било гдје  и проводити без проводника, на било ком растојању, а да се не користи ни угаљ, ни нафта  ни гас. Након тог сазнања, експоненти  тајних владара свијета, који преко банкара управљају свим људским и природним ресурсима на планети Земљи, хитно су сазвали засиједање  владе САД која је донијела одлуку да Теслину технологију па и саму ријеч етер и све у вези с етером прогласе за псеудонауку.  Само због тога што је Тесла  открио непресушне изворе енергије које је хтио да бесплатно подари човјечанству, што свјетски јудеобанкари предвођени Ротшилдима, финансијерима свих свјетских револуција па и октобарске, нипошто нису смјели да дозволе, он је био осуђен на заборав.  Како би сачували у својим рукама монопол над потрошњом и наплаћивањем енергије  на планети земљи, банкарима је било резолутно забрањено финансирање било којег патента на принципу perpetuum mobile, чиме су  сви Теслини епохални експерименти у двадесетом вијеку били преинути. Од 1900. па до смрти, више од четири десетљећа, по наређењу тајних сила које стоје иза јудеобанкарске мафије, Тесли су онемогућени сви  експерименти чиме је његов божански дар  био на силу  ућуткан, а он осуђен да умре у највећем сиромаштву, гладан и скоро заборављен.

4. Захваљујући ангажману свога ментора, дворског библиотекара и цензора Копитара, који је иницирао и посредовао његове контакте са најугледнијим њемачким “просвијетљеним мудрацима”, Вук је био примљен код духовног вође баварских илумината, Гетеа, 4. октобра 1823. године; који је препјевао у десетерцу “Хасанагиницу “ на њемачки и највише учинио на популаризацији српских народних пјесама.  Караџић је у Вајмару провео осам дана,за које сам  пише “да су то били најславнији дани живота мога дојакошњега”.  На крају те године добио је и почасни докторат Јенског универзитета. 

5. Кренувши Хердеровим стопама Вук је почео да систематски скупља српске народне пјесме за које се  овај нарочито интересовао,  јер  су према његовом открићу “садржавале у себи народни језик, карактер и обичаје”, али и симболе колективне културе и самосвијести.  Њемачки романтичари су управо у народној поезији Срба тражили оно “исконско” што је у њиховом окружењу одавно пало у заборав, а само зато што су, попут “просвијетљеног” Хердера,   имали сазнања о српској староставности на Хелмском полуострву од праскозорја цивилизације. Те старе историјске документе који су откривали да су Срби најстарији међу Словенима, нордисти су  држали у гробној тами, далеко од очију јавности,  запечаћене са седам брава, “који су на чудноват начин нестали, као да их је црна земља прогутала”, како је то говорила Олга Луковић Пјановић, сорбонски доктор наука. Једно од њих је и  Херодотово свједочење о исходишту грчког језика у древном језику старих Пелазга, како је гласио локални назив за Србе, чији је језик према Французу Сипријану Роберу  “језик – мајка” свих индоевропских језика.

6. Захваљујући Јакобу Гриму, филологу, писцу, библиотекару и универзитетском професору, оснивачу  њемачке филологије,  аутору, заједно са братом,  Рјечника њемачког језика, Вук је добио орден од пруског краља, након што му је преко Вилхелма фон Хумболта упутио примјерак  Вуковог Српског рјечника насталог у сарадњи и уз свесрдну помоћ Копитареву. Грим је био тај који je вукући конце Вукове каријере,  јавно захвалио руском цару за Караџићеву руску пензију, а српском кнезу за пружену помоћ Вуку. Сам је макијавелистички писао да је `увредљиво што му његова (Вукова) властита отаџбина ускраћује заслужено признање  мада он никада није учинио нешто неправично,  непотребно или некорисно`, а који ће, “када мину све заблуде  и опсјенарије, штрчати у сјећању будућих времена”.

7. Први Копитарев “штићеник” био је Сава Мркаљ који је као богослов на наговор Цркве у једном часу одбио да буде инструмент империје и  Копитарева продужена рука.

8. Право презиме самозваног потписника Бечког књижевног договора из 1850. године Ђурађа Даничића било је Поповић, које је прво предјенуо у Југовић па потом у Даничић, инфициран илирством и “Даницом илирском”. Био је син православног свештеника који се школовао у протестантској гимназији у Пожуну ( Братислава, Словачка). Његов Рјечник хрватског или српског језика изишао је послије његове смрти. При томе је назив “српски језик” био написан наглашено ситним словима о чему имамо запис Олге Луковић Пјановић.

9. Чланови братства баварских илумината добијали су новац за чланство у овој тајнојорганизацији чијеамбицијесу биле превратничке и односиле су се на планове да успоставе контролу у цијелом свијету. Управо моћни баварски илуминати чији чланови су чинили врх њемачке племићке и културне елите,  предвођени номинално Адамом  Вајсхауптом, предобро су познавали српску историју и били упознати  са њеном староставношћу на Хелмском полуострву.  Стога су нашу историју скратили за неколико миленијума и промијенили је према својим пакленим плановима, назвавши поред осталог Хелм турским називом Балкан; све како би  промијенили српску националну свијест  и скаском о досељавању на Балкан оспорили српско историјски право на земљу отаца.

10. Иза вјештачке хрватске нације чији је идентитет створен на темељу покатоличених Срба,  стојали су јудемасонским духом прожети  чланови тајног илуминатског друштава, чији су генетски насљедници у данашњици покорили Ватикан тако да папа Франциско као промотор револуционарног католицизма, јудеокатолицизма, љуби руку Хенрију Кисинџеру и  банкарском могулу Ротшилду; ономе чији је предак био управо финансијер баварских илумината. Изабрани  чланови овог закулисног друштва постали су господари западне науке, који су у посједу стварних сазнања о историјским и другим догађајима  љубоморно их чувајући за себе у циљу контроле ума. Као такви,  успоставили су систем приватног власништва над истином у свјетској и српској историји и филологији, тако  да талмудско мудровијашење нордијске школе и данас влада над Србима преко квазинаучних протокола.

11. Вук није скупљао само нематеријално духовно благо него и материјално, и то деценијама, и  од тога богато живио. При томе он није био обични накупац српским књигама већ неко ко их је на превару отуђивао чак и   под исприком да му те књиге  требају како би му помогле да што боље преведе на српски језик Нови завјет. Потом је ту српску духовну баштину као трговац  продавао бечкој библиотеци, а понешто и  Русији, што је као вид кућне радиности наставила и његова кћерка Мина. Позадински циљ ове праве пљачке српских манастира и цркава чија се добра данас налазе под кључевима свјетских библиотека, био је да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа  како би се затрло српско историјско памћење. Данас се то непроцјењиво благо налази разасуто по свијету без икакве наде да икад буде враћено српском народу.

12. П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379. Небројени су браниоци Копитаревог удјела у Вуковој реформи, који свједоче о свој биједи наше аутоколонијалне елите, међу којима и академик Мирослав Пантића који је тврдио да је Јернеј Копитар „Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге“. „Били бисмо незахвални кад бисмо велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили, а да не истакнемо његове заслуге“.

13. У  своме залагању за нову српску књижевност према записима Копитаревим, Вук је `ненамјерно и несвјесно радио исто тако у корист Аустрије`. Стога је његов ментор предлагао да Аустрија дозволи Вуку да покрене српске новине на новом правопису које би приближиле православне и католике, одвојиле их од Руса и сузбиле утицај “Летописа” и новина које излазе у Србији на  старом правопису.

14. “Човјек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али кад му се покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда – или је луд или покварен”, бритки је коментар аутохтонисте Јована Деретића поводом разоткривања бројних фалсификата бечко-берлинске ватиканске школе које су прихватили наши биједни нордисти.

15. Да ли је на помолу стварање треће Југославије упркос томе што је она против интереса српског народа? Такве иницијативе за ново окупљање у трећу Југославију неће зависити од Срба као што су мало зависиле и при стварању прве Југославије која је требало да послужи као тампон зона након првог свјетског рата ширењу комунизма на западну Европу. Антисрпске иницијативе такве врсте  стижу из Велике Британије, познате по томе што Енглези иницирају све што је против Срба.

16. Управо је Милош Ковачевић, уз Маројевића највећи агитатор поњемченог и приученог лингвисте Вука,  и  прошле године био гост СКПД “Просвјета” у Бечу које редовно организује предавања посвећена лику и дјелу Вука Караџића. На тај начин се и даље спречава духовно деколонизовање Срба да не би којим случајем спознали истину како су управо захваљујући Вуку били  осуђени да се раставе са својом духовношћу, културом и традицијом  те тако постану народ без коријена и памћења, похаране културе и традиције.

17. Чим је Вук умро, хрватски вуковци су преко Ватрослава Јагића одмах напустили вуковски концепт језика у националном одређењу и прешли на “напреднији”, други корак – концепт вјере, по коме су у Хрвате преко ноћи уврштени сви католици у јужнословенским провинцијама, а Срби били сведени искључиво на православце.

18.  Вук  је актом “крштења” у унијатској цркви  напустио догмате православне цркве и прихватио врховну власт папе те према томе он није православац макар почивао пред Саборном црквом у Београду и колико год се дио реформисаних православаца трудио да у данашњици унијатама призна благодетност свете тајне крштења.

19. Фобија против југословенства на почетку антисрпског рата 1992. године прикривала је србофобију, православнофобију и славенофобију као што је совјетофобија прикривала русофобију.

20. Глобализам као и екуменизам  настали су у масонским ложама, при чему је тијело глобализам, а душа екуменизам.

21. Управо су творци отпадничке тезе о Србима као некаквом тринаестом племену Израеловом намјерили били да од Срба, тог старог аутохтоног европског народа који је другим народима Европе подарио највеће цивилизацијско чудо, писменост, преотму  атрибут народа најстаријег у име горде самоизабраности и тако духовно покоре овај до данас  непокорени дио Хелмског полуострва.

22. Академик Милан Будимир је због свог критичког осврта на сербокроатистички мит чак и посмртно био кажњен тако да му као академику нису додијелили парцелу за покоп у Алеји заслужних грађана у Београду  нити су му оджали комеморацију у САНУ-у.

23. На српску староставност, али и на јеврејску (!), указао је израелски премијер Бењамин Нетјанаху 2. децембра 20014. године изјавом да “пријатељство јеврејског и српског народа  сеже хиљадама година уназад, још из доба римске републике”.

24. Познато је како Срби олако опраштају и брзо заборављају, што је знао и Џејмс Шеј, портпарол НАТО-а када је изјавио: “Србе треба спокојно бомбардовати  јер ће све брзо заборавити.” Тако су заборавили и ријечи  адвоката Срђе Поповића, једног од потписника захтјева свјетских интелектуалаца за бомбардовање Београда, које је забиљежио “Глобус” 1994. године,  да “нема мира док Србија не буде војно поражена”.

25. Република Српска плаћена је животима 30.000 српских младића. Слава им!

26. Новосрбисти  су доказали да неће да се покају и зато је њихов пад вјечан и неповратан jer су сагријешили по сопственој вољи. Маројевић се тако као петоколонаш одрекао претходних ставова у србистици зарад којих  му је велики Олег Н.Трубачов као, испоставило се,  лажнопредстављеном аутохтоничару,  потписао реферат за улазак у чланство Словенске академије наука.

27. Своју “Србистику и коментаре” (Бања Лука, 2015,) посветила сам била поименично  двојици асистената са мога студијског програма  (Српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Бањој Луци) због којих сам и кренула у рашћишчавање српске филологије  како  би изашли из врзиног кола Вуковог колонијалног учења. Борбу до побједе најавила сам првом студијом “Звијер двоазбучја” која је изашла у Бањој Луци 2014. године у  репринт-издању “Новина сербских”, поводом 200 година српског новинарства. У часу кад новине крећу у штампу јавља ми се други асистент тражећи да под хитно неке дијелове у тексту морам да измијеним јер ће у супротном, наводно,  спонзор зауставити  штампање новина. Веома  невољно и с негодовањем прихватам такво бандитско изнуђивање да бих накнадно установила како ми је текст дословце искасапљен по удбашкој рецентури, уз скидање свих фус-нота у којима се помињу Милош Ковачевић и Радмило Маројевић и уз неке друге злочесте интервенције на тексту. Тек прије који дан сазнајем мучну истину да спонзор  никад  није ни чуо  да је на моме тексту извршена икаква накнадна   интервенција, већ да је ту цензуру по директиви “одозго” провео управо  онај други асистент, спретно подметнувши његово име, да бих ја  у својој наивности повјеровала том почетнику у науци и чак му посветила моју књигу студија из србистике. Сада знам  да му је Милош Ковачевић управо  за те и сличне  “заслуге” отворио врата Завода за издавање уџбеника Репувлике Српске (као да се ради о његовој лучној прћији),  како би управо тај морални нитков писао, ни мање ни више, него читанку за гимназију, што само собом казује да се Јудини синови  атлантократије, каријеристи и среброљупци, и данас  мобилишу  на универзитету као у доба Вајсхаупта према посебном кључу и посебним склоностима због којих су ови потом спремни на најпрљавију издају.

28. Као србисткиња која је живјела за своју струку, након сазнања о правој природи Вукове реформе  нипошто  нисам  дозвољавала да се и даље шире обмане по српству кад је у питању мит о Вуку,  горко спознавши   да може бити крајње  опасно рећи истину. Посебно у околностима у којим  сам  сама кренула против  вукова српске филологије са њиховим дречавим турбонационализмом  и на том путу доживјела репресивни  удар од стране Милоша Ковачевића који је одавно крочио на пут  националне издаје одуставши да буде суверена личност високе етике. Како би спријечио мој избор у звање редовног професора на Филолошком факултету у Бањој Луци  послужио  се познатим средствима којима и данас прибјегава удбашка банда корумпираних,  осветољубивих активиста, која влада из прикрајка на свим нивоима власти и притом се самодопадно шепури за спасиоце српства. У  свом  гангстерају једино што је знао било је да крене у моју научну ликвидацију уз ријечи: “Зажмириш и под лед са Мирјаном!”, те  уз подршку старих механизама удбашког подземља које и данас  функционише на принципу “братства”. Осмислио је био начин да ме протјера са факултета, као национално освијештену србисткињу, јер сам се усудила да сама кренем у  разобличавање “вучје србистике”  и да своја сазнања обзнаним у три књиге с којима сам ишла у избор   за редовног професора. У њима сам доказала  да се радило о свјесном, политички мотивисаном ревизионизму Вукове улоге у нашем времену те да је у то име поведен нови рат за српски језик и правопис, у коме је свако ко би кренуо против Вука  аутоматски био оптужен за антисрпство и протјеран из научне заједнице. Нема сумње да је покушај моје научне ликвидације учињен у име  владајућег естаблишмента који  будно надзире своје поданике претварајући их у зомбије. Тај систем спреман је био  да уништи свакога ко не би као пасивна личност прихватао  све његове тзв. “вриједности”, а уколико би кренуо “странпутицом”, такав је био најоштрије кажњаван. У  неуспјелом покушају мога одстрела као србисткиње Ковачевић је  као незаинтересована страна написао приговор на извјештај комисије за избор у звање редовног професора,  У томе је имао подршку ондашњег декана Филолошког факултета  Младенка Саџака, али и тадашњег сенатора, а данашњег члана АНУРС, иначе кума декановог, професора Ранка Поповића.   Срозавши се  до нивоа потрчка  Милоша Ковачевића, празнословни Поповић је чак пет пута узимао ријеч на Сенату Бањалучког универзитета не би ли ме  икако на посљедњој инстанци спријечио у избору за највише академско звање и у тој накани се оклизнуо. Није искључено да је управо због тих специјалних “заслуга за народ”,  у којим је настојао да ме протјера са факултета зато што сам мислила битно другачије него Ковачевић, Маројевић и његови бројни лажносрбистички бојовници по инструкцијама  британско-њемачких ментора, у поновној кандидатури за академика, Поповић  овога пута прошао.

29. Овај програм осмислио је 1900. Фредерик Винслоу Тејлор

Аутор: Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!